Velika se polemika razvila, naročito među stručnjacima, a verujem, poebno među onima koji nemaju decu – da li u sklopu vaspitnog delovanja deci ponekad treba uvaliti i po koju “ćušku”. I koliko vidim, jednodušan stav stručnjaka je – Ne, nikako!, jer navodno to će se teško odraziti na dalji razvoj dece, pa će takva deca postati agresivna i problematična u svakom pogledu.

       Priznajem da se ovom temom ne bih bavio, jer poštujem svaku snauku, pa izbegavam da se “pačam” u ono što mi nije struka, da nisam slučajno u rubrici “Krstarice” pod odrednicom “Ludilo” i to pod oznakom “Istinita priča” naišao na jedan tekst anonimnog autora koji me je do suza nasmejao:

        “U sarajevu su dva klinca izvadila karticu iz dedinog telefona, kad su sahranjivali dedu. Onda su pozivali oca sa tog broja usred sahrane, čovek padao u nesvest svaki put.

       Posle dva meseca, kad je umro neki komšija Ibro, poslali ocu poruku sa dedinog broja: “Reci Ibri nek ponese punjač”.

       Tuko ih je 3 dana.”

       Eto teme za pedagoge. Ja sam odrastao u vremenu kad su roditelji, kao legitimni vid vaspitanja, znali da deci podare po koju ćušku. Niti se to tretiralo kao roditeljsko nasilje, niti je bilo dečijeg nasilja koga danas ima – u zabrinjavajućim količinama. Dakle, nisam govorio o nasilju, već o “ponekoj ćuški”. A tu valjda postoji neka razlika.

DC, 21.12.2014.