Nedelja, 7 April, popodne. U utorak je dan „D“ kako su ga neki zvaničnici nazvali – do tada treba da saopštimo Evropi naš stav o razgovorima sa delegacijom Kosova, pod okriljem Evropske unije, kao posrednikom. Ako Evropa bude zadovojna našim stavom, visoka predstavnica Evropske unije, Ketrin Ešton, će dati pozitivno mišljenje Savetu Evrope, koji će tada – kako se očekuje, odrediti datum početka pregovora za naše pristupanje Evropskoj Uniji.

Svi očekujemo da li će naš odgovor biti „da“ ili „ne“, a najgore je što ustvari ne znamo šta znači ono „da“, jer nas niko o tome nije ni obavestio. Uz to, opozicija optužuje trojku – Nikolić, Dačić, Vučić, koja je u Briselu vodila pregovore, da tamo pričaju jedno, a po povratku u zemlju drugo. Nama ostaje da pretpostavljamo, na osnovu onog što znamo – da su tamo otišli da brane stav o formiranju zajednice srpskih opština u Severnom delu Kosovske Mitrovice i nadležnosti – izvršne funkcije, koje bi ta Zajednica imala. Između ostalog, tražimo sudstvo, policiju …. Ja naravno navijam za naše, ali pošto se pomalo razumem u teoriju države i prava, jer mi je to struka, strahujem da od toga nema ništa, jer to što mi tražimo su prerogative države. Oni su proglasili državu, Evropa i Amerika ih u tome podržavaju pošto su to ustvari i njihovi strateški interesi i oni od toga neće odustati, a neće dozvoliti ni stvaranje države u državi. Maksimalno, što bi se u tim pregovorima moglo postići je dobijanje statusa najšire autonomije u okviru evropskih standarda koji o tome postoje – a ti standardi nisu stvoreni ni zbog Srba ni zbog Šiptara, jer Severni deo Kosovske Mitrovive nije jedina regija u Evropi koja teži što široj autonomiji. Da pomenem samo, Katalonce u Španiji, Baskijce u Španiji i Francuskoj, Tirolce u Italiji i Austriji …. I, pod pritiskom njihovih težnji, ti se standardi sve više proširuju. Mi u Briselu dakle tražimo nešto što nemožemo da dobijemo, a ako je to tako onda bi bilo bolje da se skoncentrišemo ne na to što nemožemo da dobijemo već da u okviru onoga što možemo da dobijemo, izvučemo što više.

To bi bila tačka razdelnica koju bi ozbiljni ljudi, počev od pregovarača do onih što protestuju tražeći najčvršći stav u tim pregovorima, lepe plakate, postavljaju šatore ispred Vlade i oštećuju stranačke prostorije trebali da shvate. Pregovore treba voditi ili ne voditi, jer ovo što se radi nije racionalno. Ja naravno ne mislim da ovo ne zna i pregovaračka trojka, ali je očigledno da i među njima svi ne misle isto. Ni to ne znamo, pa možemo samo da ptretpostavljamo. Stiče se utisak da najracionalniji stav ima Vučić, da bi i Dačić bio spreman da prihvati takav stav, a da je najtvrđi Nikolić. Ovog popodneva, u nedelju uoči dana „D“ pozvao je u goste Milorada Dodika, Predsednika Republike Srpske, poznatog po tome što je sa istim žarom podržavao sve Predsednike – počev od Koštunice i Tadića, do Nikolića, koji nam objašnjava da to što Evropa radi nije u redu, da Srbija treba da se okrene Istoku i da Kosovo treba čuvati. Nije objasnio koje Kosovo – ovo današnje ili ono što je odavno izgubljeno. Javlja se i Patrijarh sa poznatim porukama o očuvanju Kosova po svaku cenu, na šta mu Dačić odgovara da ovaj stav Crkva šalje iz Beograda, a ne iz Pećke patrijaršije odakle je otišla još u 17. veku, na šta mu iz Crkve uzvraćaju da su to komunistički stavovi, koji su se kao što je poznato zasnivali na strogom odvajanju crkvenih od državnih poslova.

Ne znam čija je ideja bila ovo sa Dodikom. Ako se sam pozvao, mogao je o tome što je rekao i poruku podrške da pošalje, a ako ga je pozvao Nikolić, mislim da to nije mudar potez – ni za nas ovde, a ni za one koji odlučuju o onome o čemu vodimo pregovore. Za nas ovde, zato što mi valjda imamo bolje teoretičare od Dodika koji bi bili pozvani da nam objasne suštinu stvari. Na primer, Srpska akademija nauka o kojoj godinama ne znamo ni da li postoji. Nema ih nigde ni po ovim najaktuelnijim od svih pitanja, a nisam primetio ni da su nešto aktivni na širem naučnom planu, pa se stiče utisak da oni egzistiraju samo kao budžetska stavka – isto kao i estradni umetnici (pevači), uživaoci nacionalnih penzija. Oni izgleda čuvaju svoje naučne kapacitete da nam kasnije objasne o čemu se tu zapravo radilo i šta se dešavalo.

Slično je i sa Crkvom. Jednostavno nije pristojno ne dopuštati mešanje u crkvene stvari, a tako agresivno deliti lekcije onima koji vode državnu politiku. Nije mi se dopaala ni ona kolektivna poseta državnog vrha Crkvi sa celivanjem ruku uvaženim vladikama, među kojima su još uvek i Pahomije i Filaret i Vasilije, o čijim moralnim kvalitetima smo dosta toga poslednjih godina i čuli i videli.

Posle ove popodnevne seanse sa Dodikom, uveče se na televiziji pojavio Vučić koji je objasnio da situacija nije ni najmanje jednostavna, objasnio loše strane i jedne i druge solucije, upozorio na oprez i probudio nadu da stvari neće biti tretirane tako jednoznačno. Takav njegov nastup je medjutim otvorio i jednu dilemu – da li on i Predsednik Nikolić imaju iste stavove povodom ovih pitanja, a posebno je zabrinutost izazivala Predsednikova izjava na kojoj je prilično samouvereno insistirao da će državni vrh zauzeti jedinstven stav kojeg će se potom pridržavati i oni koji ne misle isto, tako da je sa interesovanjem iščekivana za sutradan najavljena sednica Predsedništva Srpske napredne stranke.

DC. 07.04.2013.