Izbori su bili i prošli.  Bilo je uzbudljivo i neizvesno – ko nekad kad smo glasali za Tita. No, Bogu hvala, sve se dobro završilo. Dobili smo – i zvanično, novog vođu. Voli naš narod vođe. Ostalo mu to još od Karađorđa, pa preko Tita, Miloševića, evo i do današnjih dana. Knjige su o tome napisane – od Domanovića do danas, pesme ispevane, pa – nema nam druge, do da ga volimo i pratimo. Vreme je da se obnove i stare pesme, a ima ih lepih – Druže Tito mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo; Drugarice posadimo cveće, kud se vojska druga Tita kreće; Druže Tito ljubičice bela, tebe voli omladina cela; To je nama naša borba dala da imamo Tita za maršala … Ma još ćemo da ih pišemo ….. samo da izađe na dobro. Sa onim prethodnima i nismo baš imali neke sreće.

       I tako se okonča naša plišana revolucija. Ko je mogao da veruje da će posle samo nešto više od desetak godina na vlast doći oni isti zbog kojih smo duvali u pištaljke … i to mirno, izborima, demokratskim putem, voljom naroda. Čudno je naše poimanje demokratije, jer sudeći po rezultatima izbora – radikali nam održaše čas iz demokratije.

       A šta beše sa onima koji se behu kao demokrate deklarisali – Demokratskom opozicijom Srbije, tzv. DOS-om, a beše ih 18, ako se dobro sećam. Oni se samoukiunuše! Najpre su ubili najboljeg među sobom. Ko? To još nije utvrđeno. Od ostalih, najpre otpadoše oni najglatiji – Drašković, Koštunica, Tadić … Dinkić je kasnija, ali značajna pojava u tom propadanju. Čeda, takođe kasnija, ali beznačajna pojava. Ostade, od pomenute osamnaestorice samo Nebojša Čović, kome tu nije ni bilo mesto. Meni, lično, kao tužna uteha ostade da konstatujem da su pomenuti bili i moji glavni opančari, tako da sam zabrinut za svoje dalje pisanje.

       Kažu mi da grešim kad je Tadić u pitanju – kao on je ne samo preživeo, nego za kratko vreme i vaskrsnuo. Ja ne mislim tako. On je za mene u celoj ovoj priči i najtužnija pojava i – za sada, jedina nada za dalje pisanje.

DC, 17.03.2014.