„Ja mogu sve“

novembar 13, 2015 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       Olivera Kovačević je bila (ne samo moj) omiljeni lik dok je bila u informativnom programu RTS, a da li će to ostati i sada kad je preuzela zabavni program, ostaje da se vidi, pa pokušavam iz ugla gledaoca da odgovorim na pitanje – koji bi bio bilans te njene nove uloge nakon prvih „100 dana“ vlasti u tom programu.   

       Ako je reč o serijalu „Komšije“, tu je još rano da se bilo šta kaže. Da sam o ovome pisao pre zadnje, treće epizode, rekao bih – obećava, međutim nakon te epizode rađe bih se uzdržao, tako da i to ostaje da se vidi.

       Za razliku od toga, mislim da je drugi aktuelni serijski program – „Ja mogu sve“, golemi promašaj. Prvo, ako je to zamena za raniji program – „Ja imam talenat“,  onda to nije to. Ono je bio konceptualno dobro osmišljen, ozbiljan, a istovremeno veoma zabavan  format, a ovo je njegova neodgovorna improvizacija. Da budem pomalo i ironičan, ako je ono bio licencirani format, onda nema opasnosti da će njegovi autori posumnjati da ovo ima bilo kakve veze sa tim. Ovo je jedan razvučeni format – još nisam sreo nekoga ko ga je odgledao do kraja, u kome glavne uloge imaju neduhoviti članovi žirija koji na silu pokušavaju da budu duhoviti, a od toga ničeg goreg nema. U tome prednjači „Rambo Amadeus“ (već samo ime dosta toga kazuje), za koga smo svi, sem autora programa (tako je ispalo) znali da je budala, koji taj utisak i ne pokušava da demantuje, već ga i svesno pojačava. Ne može on, kao član žirija, zbunjivati devojčicu od 14 godina svojom nakaradnom teorijom da se njemu ne sviđa njeno pevanje jer je bilo isuviše perfektno, da on ne priznaje umetnost koja nema miljijardu grešaka … te da joj, u skladu sa tom svojom teorijom, i da odgovarajuću ocenu. Ne može to dete to da shvati, jer njoj su rekli da je ona tu došla da se takmiči, a ne i da je među članovima žirija jedan cirkuzant. Da ne pominjem druge njegove gluposti kojih je u izobilju, do otvorenih pregovora sa jednom od učesnica programa – a sve o jednom trošku u ulozi člana žirija, da ona bude gost na njegovom skorašnjem solističkom koncertu koji uskoro treba da se desi. Tu njegovu „smešnu“ predstavu pokušava nespretno da ublaži drugi član žirija Žika Nikolić, koji svojom nadogradnjom učinjenog stvara još veći kalambur. Taj čovek je inače interesantan na svoj način. Svojevremeno je vodeći jutarnji program bio gradska „tv faca“, dok nije shvatio da njegovoj ukupnoj pojavi uloga seljaka više odgovara, pa je u skladu sa tim samosaznanjem osmislio kultni tv format „Žikina šarenica“ koji godinama uspešno traje – moja tetka ga ni po koju cenu ne bi propustila, tako da je to verovatno i jedan od najuspešnijih RTS-ovih programa. Međutim, nejasno je da li je Žika sam, kod toliko uspeha sa svojom šarenicom, učešćem u ovom programu pokušao da dokaže da on podjednako dobro može da bude i gradska faca, ili mu je u tome neko pomagao. A isto pitanje se naravno postavlja i za Ramba Amadeusa – da li on samoinicijativno lupa one budalaštine, u kom slučaju bi neko iz produkcije trebao da mu na to skrene pažnju, ili za to podjednaku zaslugu snose i autori ovog projekta. Sudeći po tome da je u drugoj epizodi količina ovih budalaština eskalirala, u pitanju je ovo drugo.

       Danica Maksimović iskusno pliva između toga i igra ulogu daljinskog upravljača – čas se uključi, čas promeni program, dok   Konstantin Kostjukov, predsednik žirija, u ovoj „šarenici“, deluje pomalo sluđeno, tako da se stiče utisak da je on u svemu tome kolateralna šteta.

       Proizilazi da se ne može sve. To podjednako važi ne samo za aktere ovog projekta, već i za Oliveru Kovačević.

 Dragiša Čolić, 12.11.2015.