Da li i drugi tako rade? Ne! Predsednik Vlade Velike Britanije stanuje u Dauning Street-u br. 10, ostali ministri, oni važniji, tu pored njega, u istoj ulici, u službenim stanovima, onoliko dugo koliko su ministri. Sutradan, kada to više ne budu – sele se. Još nije zabeležen slučaj da neko nije hteo da se iseli po prestanku mandata. Oni manje važni ministri mogu da stanuju i u country side-u, ako im je po volji. U svakom slučaju, to nije državni problem.

       Ministar finansija spada u važne ministre, po hijerarhiji odmah iza Prime ministra i stanuje tu odmah pored njega, na broju 12. Sećam se kako je morao da ode Mejdžerov ministar finansija, Najdžel Lovson. Imao čovek svoju sopstvenu kuću u kojoj je stanovao čitavog života, poveću, pa je jedan deo i izdavao. Nameravao je da se tamo vrati kad završi karijeru ministra, a u međuvremenu je odlazio tamo za vikend. Pošto je on ministar finansija, ne može pored njega da stanuje bilo ko. Može, ali mora da preduzme posebne mere obezbeđenja – specijalne alarme i tako to. Čak država priznaje opravdane troškove. Ministar je, naravno, to znao i dao da se to uradi kako je propisano. Opozicija se dokopala obračuna, analizirala ga i zaključila da je za te radove potrošeno oko tri hiljade funti više nego što je bilo neophodno. Slučaj, čak, nije bio ni sporan. Polovina Parlamenta je tvrdila da su ti troškovi bili neophodni, druga polovina da nisu. Ništa nisu pomogla sva ministrova uveravanja da on lično sa tim nema ništa, da su to radili ljudi koji su za to zaduženi, da on nije imao nikakve posebne zahteve, njemu je i bez tih uređaja bilo dobro. Morao je da ode. Koji je to ministar koji ne zna sebe da kontroliše. Kako će da kontroliše druge. Tu je poenta.

Nastaviće se …