Ima tu još nekih sitnica o kojima treba da razmislim. U kojoj formi da pišem?  U formi memoara da pišem – ne ide. To je kod nas već poprilično izrabljeno. Kažu da nigde u svetu nije napisano više memoara po glavi stanovnika. Valjda je to zato što nigde i nema više rukovodilaca nego kod nas. A i koga bi moji memoari interesovali. Nisam ja Draža Marković pa da građanstvo čita koga sam sve u životu kresō i daleko bilo – ko je sve mene kresō u životu. Nisam  ni Jelena Tinska, pa da to objavljujem. Treba da me prebije neki muž. Mada, moram da priznam da je pomenuta dama provalila ideju – deluje uzbudljivo. Što je ne sretoh pre jedno tridesetak godina pa da se i ja nađem na spisku. Kad je zamislim iz tog vremena … Udaljavam se od problema. Ovako nikad neću napisati roman. Uostalom, memoare pišu oni koji su se već sjebali. Malo o tome kako su u letnje predvečerje kod Race u Boleču na jagnjetini, uz litru belog i sifon, vodili kadrovsku problematiku u Srbiji, a više o tome kako su imali još ideja, ali, eto, nisu stigli da ih realizuju. Sa mnom to nije slučaj. Ja sam još relativno mlad i, držim, perspektivan, pa bi to moglo da se odrazi na moju moralno-političku podobnost i dalju karijeru.

       Još kad ova druga generacija dođe na red sa svojim memoarima! Zamislite memoare naših današnjih visokih privrednih rukovodilaca. Dva sata pre početka radnog vremena, „Avala“ zove „Kosmaj“: objekat je ustao, pere zube i obavlja redovne jutarnje aktivnosti. Očekuje se dolazak u zonu 2, negde oko 9 sati –“rodžer“. Oko 9,30 „Kosmaj“ zove „Jastrebac“ – objekat se približava zoni 1. Budite spremni za preuzimanje – „rodžer“. U 9,45 „Jastrebac“ obaveštava „Kosmaj“ da su sve pripreme obavljene, sumnjivi elementi uklonjeni, hodnici ispražnjeni, informacije obožavalaca i operativnih saradnika sortirane. Imenovani može da uđe u zonu 1.

       Da ne pomijem kako će izgledati memoari komandanta No. 1. Jedva čekam da to čitam. Ne, ja tu nemam nikakvih šansi. Moram da smislim neku bolju ideju.

       U međuvremenu, kad pomenuh ideju, setih se još jednog vica. Ne, nije vic, stvarno je tako bilo. Pošao Kardelj u jutarnju šetnju Brdom kod Kranja i sretne seljaka sa kravom. „Kud ideš, prijatelju“, pita ga Kardelj. „Vodim kravu kod veterinara“, odgovori mu ovaj. „Nemoj da trošiš pare, vrati se kući, napuni korito vodom i stavi kravine prednje noge u korito. Ozdraviće.“ Seljak, sav srećan, vrati se kući i uradi kako mu je Kardelj rekao. Sutradan, Kardelj opet sretne čoveka sa kravom. Kravi nije bolje. „Pogrešio si“, kaže Kardelj, „trebao si da staviš kravine zadnje noge u korito.“ Seljak opet posluša. Sledećeg dana Kardelj ponovo sretne seljaka – bez krave. „Šta je s kravom“, pita Kardelj“, „je l’ ozdravila?“ „Crkla“, odgovori seljak. „Šteta“, reče Kardelj, „imao sam još ideja.“ Stavi ruke na dupe i nastavi da šeta Brdom kod Kranja.  Za neupućene, naročito ove mlađe, jer to ne mogu da nađu na internetu – Kardelj je, posle smrti još poznatijeg Borisa Kidriča, bio najveći jugoslovenski ideolog – tvorac čuvenih Ustava iz 1974. i ostalih, koje smo mi, ondašnje generacije morali da izučavamo kao misli Mao Ce Tunga, a ne da se zajebavamo kao vi sada.

       Dosta sam danas pisao. Valjda će sutra doći neka ideja. Uostalom, što da žurim. Ima vremena. Nemam ja nameru da pređem u pisce i pišem romane. Ovaj jedan i dosta. Nisam ja kao onaj momak iz Niša, mislim da se zove Zoran Ćirić. Romanopisac po zanimanju. Uspešan, pisalo u „Blicu“. Piše čovek dva romana godišnje. Kaže, zavidi Beograđanima što svake noći mogu da gledaju po jedan premijerni porno film. Oni u Nišu – samo subotom, i to reprize. Čovek očigledno nije upućen u sve prednosti velegrada. Još uzbudljivijih događaja ima tokom dana. Porno filmove gledaju samo deca kad matore spreme na spavanje.

Nastaviće se …