Bolje da se vratim na temu. O čemu sam ono počeo, pa odlutao. Leto je u principu dosadno. Da nema sporta i Kosova, ne bih ni imao o čemu da pišem. Da, o proslavama državnih praznika, glavnim medijskim događajima sezone. Na tim prijemima ambijent je veličanstven. Zahvaljujući RTS-u, koji je unapred otkupio prava za snimanje ovih gala događaja, građanstvo može da odahne. Predstavnici koje smo birali i ostali zaslužni građani su, hvala bogu, dobro. Deluju mirno i opušteno. Lažu kojekakve opozicione novine da je situacija drugačija. Krivo im što nisu akreditovani, pa iz čiste zlobe pišu svašta. Kojoj bi budali palo na pamet da organizuje takve prijeme da je situacija takva kako oni pišu. Tako im i treba. Ne treba im ni davati nikakvu akreditaciju. Neka pišu, kao i do sada, o onome gde akreditacija nije ni potrebna – o protestima penzionera, štrajkovima radnika GSP-a što, navodno, nisu primili plate od aprila iako je tek kraj jula i sličnim, manje važnim događajima.

       I baš mi je drago da to i stranci vide. Neka vide da nam ne mogu ništa, bez obzira na to koliko nas mrze. Nismo mi ciketani i cicije kao oni. Da vam ispričam još nešto o Englezima. Otišao Mejdžer, njihov predsednik Vlade, negde u državnu posetu. Valjda u Azerbejdžan ili tako nešto, i oni mu na rastanku poklonili konja. Pravog, rasnog, trkačkog. Ne poklanja se predsedniku Vlade Njenog kraljevskog visočanstva neka raga. Pošto čovek nije mogao da ga povede sa sobom u avion, zamolio domaćine da mu ga pričuvaju. Prolazi vreme, a Mejdžer ne dolazi po konja. Domaćini se zabrinuli i pitali kad će da ga vodi. Nije on toliko neozbiljan da zaboravi na celog konja. Problem je, međutim, bio u tome, što njegov kabinet nije mogao da nađe rešenje kako da plate prevoz konja. U budžetu takva stavka nije bila predviđena.

Nastaviće se …