Pusti Engleze, da vidimo „ka je novega na Cipru“. Piše u „Blicu“: Amerikanci odustali od hvatanja Karadžića. Kažu operacija bi bila neizvesna, dosta bi koštala i slično. Ma, nema to veze. Vole Amerikanci to, našao bi se i finansijer. Sam Spilberg bi to mogao da finansira, pa da posle snima filmove o Bosancima. Biće da je nešto drugo u pitanju. Evropljani su nas odavno pročitali, a evo, izgleda čak i Amerikanci. Ovog puta, za promenu, da ispričam jednu anegdotu.

       Bilo je to u onoj prethodnoj Jugoslaviji. Ministar finansija je bio drug Smole (i Slovenci su nekada bili drugovi),  Janko ili Jože, ne sećam se više koji, bilo ih je dva. Kažu, otišao drug Smole kod nemačkog ministra finansija da traži malo kredita. Ovaj ga ljubazno sasluša, pa reče: „Dobro, her Smole, ali koje su vaše garancije. Politička situacija vam nije baš neka.“ Smole se snađe, ko svaki Slovenac, pa odgovori: „Ne brinite ništa, to mi samo malo tako između sebe. Ako nas neko napadne, mi smo ko jedan.“ „Znam“, reče Nemac, „vi ste to dokazali i kroz istoriju, ali šta će biti ako vas niko ne napadne!“

       Ako je tačna teza da Amerikanci mrze Srbe, a vole Muslimane, onda je i ova moja teza tačna. Što da se lomataju po onim bosanskim gudurama, može neko i da padne, nogu da ugane, bolje da puste  Karadžića da vodi politiku. Dosad bi se sto puta izglupirao.

       Gledao sam u Londonu na televiziji jedan film o Karadžiću. Da li mu je neko pomagao ili je sam snimao, ne znam, ali to je najgori film koji sam u životu video. Pre toga mislio sam da je to „Šeki snima, pazi se“. Film je bio najavljen nešto kao – istina o Bosni, i svi mi koji smo tamo živeli jedva smo čekali da se tako nešto pojavi. Neka vide Englezi o čemu se tu zapravo radi. Po završetku filma, tajac, mučnina u stomaku, nema komentara. Nikad nisam voleo da prepričavam filmove, ali za one koji to delo, koje je, uzgred, verovatno i dosta koštalo, nisu videli, moram ukratko da kažem o čemu se radi.

       Karadžić se vozi u helikopteru iznad bosanskih planina i svira u gusle. To mu je, kaže, hobi koji ne napušta ni u ovo ratno vreme. Onda sledi naracija, sopstvena, sve iz helikoptera.  Prvo, šta su gusle kao muzički instrument, od čega su i kada nastale, od čega se prave, te šta su one značile i znače za istoriju srpskog naroda. Onda partija guslanja, pa storija o njemu lično, ko je on i od koga vodi poreklo – od Karadžića Vuka, reče, koji je isto tako kao i on, Radovan, bio čuven i poznat. Bi mi krivo što Vuka, ni krivog ni dužnog, upliće u ovo sranje. No, prođe i taj deo u trajanju od jedno pola sata. Sad će valjda da kaže nešto i o onom najavljenom – istinu o Bosni.

       Drugi deo filma se dešava na zemlji, u bazi ispred skloništa – ratnog. Po onome što su nas u vojsci učili, lokacija bi trebalo da bude vojna tajna, jer ratno je vreme. Dok ti snimaš film, može čas posla neko da te čvakne i – ode vođa. Naš junak ne razmišlja o tome. Važna je i umetnička forma, scenografija, jer ovo je umetničko-dokumentarni film. Sedi tako on, Radovan, na obronku planine koja natkriljuje Sarajevo. Lepo se vide zgrade, čak i pojedinačno. Karadžiću došao u goste i jedan Rus, pesnik. Red je da se i gost predstavi. Gost čita pesmu. Ispred njih flaša „šljive“ i top – napunjen. Pune ga vojnici, statisti, za potrebe glavnih junaka. Onda prvo ustaje Karadžić i opali hitac na Sarajevo, onako nasumce. Rus potegne iz flaše, pa skoči, hoće i on da opali hitac, jer poznato je da smo mi odavno braća. Kad su se ispucali, zazvoni telefon, onaj poljski, ratni. Zove Ljilja , da vidi šta joj muž radi: „Eto, ratujemo“, odgovara on. Onda on nju pita kako je, kako su deca i šta ima novo dole, da ne ulazim dalje u tuđu intimu. Da, propustio sam da kažem, napomenuo je tokom filma i da je on doktor psihijatrije. Englezi potom, odmah lansirali anegdotu – prema najnovijim istraživanjima psiho bolesti su zarazne i to epidemiološkog karaktera. I tako Englezi saznadoše istinu o Bosni. Posle su nam drugi krivi.

Nastaviće se …