Po povratku iz Londona, sredinom devedesetih, sedim sa društvom u kafani i pričamo o politici. O čemu bi se tada drugom i pričalo. I kaže meni moj rođak Dušan Vlajić – bre rođače, ti si u svemu najpametniji, a kad si već takav, što se ne učlaniš u neku partiju pa da odatle pričaš – vidiš koja su vremena, mogao bi biti i koristan.

       Zaključim ja da je rođak u pravu i odlučim da se politički aktiviram. Ali gde ću, u koju partiju. Nazivi mi ništa ne znače, jer ovde su sve stranke ili demokratske ili narodne. Da skratim priču, već sam svojevremeno nešto pisao o tome, odem ja u Socijal demokratiju koju je vodio pokojni Vuk Obradović – Računam čovek u ranim četrdesetim, a već general, mora da je ne samo sposoban, nego i pametan. Bili su tu negde preko puta Madere. Prime me na razgovor, njegov brat – zamenik i par drugih viših  funkcionera stranke. Jedna od njih je bila i Nataša Milojević, mislim da se tako zvala. Ostanemo duže u razgovoru i odem ja od njih zadovoljan, računam ne bi me toliko dugo zadržali da im se nisam dopao.

       Grešiš, kaže mi Gaga. Ne vole oni takve. Neće te više ni zvati. Oni vole one što im daš sendvič, strpaš ih u autobus i vodiš na izborni miting. Njima je važan tvoj glas a ne tvoja pamet. Takve su sve partije ovde. Sporečkamo se mi malo oko toga, kažem ja njoj da sam im naglasio da mene ne interesuje nikakva funkcija u stranci, da sam ja advokat i da hoću to i da ostanem, a partijski – eto samo da pomognem.

       Ispalo je da je Gaga bila u pravu – nikad me nisu ni pozvali. Jedno veče, čujem na televiziji da je policija upala u prostorije Socijal demokratije i pohapsila one koji su se tu našli. I pozovem ja njih – Natašu Milojević, ponudim pomoć, advokatsku – da spašavam partijske drugove! Ona mi da telefon, advokata Šabića, predsednika pravnog odbora stranke. Pozovem kolegu Šabića, ponudim svoje plemenite namere i – on me odbije! Nisam ga iz prve baš dobro razumeo, jer on priča u petoj brzini, ali na kraju jesam – Ne treba kolega, ima nas već dosta. Ni traga od onoga što sam očekivao – Dragi kolega, welcome to the board! Nisam ih više ni zvao.

       E sad, kojim povodom ja pričam o Šabiću. Vratim se pre neki dan sa puta – bio sam odsutan nekih desetak dana, i sretnem poštara – Da li je bilo za mene neke pošte? – Uh, bilo je toga dosta, ja sam vam ostavljao ona obaveštenja, pokušajte u pošti, mada ne verujem, oni to vraćaju posle pet dana. Ništa, nema problema, pogledaću na portalu sudova, ko je šta slao. Međutim, vraga! Portal sudova ukinut – na intervenciju Rodoljuba Šabića, javnog poverenika za zaštitu građana, ili kako se već ta funkcija ovog bivšeg advokata i bivšeg političara zove. Zašto bre ukinuta, pitam kolege. – Zbog zaštite ličnosti, kažu mi. Kao tamo se pojavljuju imena stranaka, a to za građane nije dobro, smatra Šabić, pa rešio da ih štiti. Koja bre zaštita u ovo vreme opšte globalizacije. Danas, kad ukucate svoje ime na Googlu, doznate o sebi i ono što ste zaboravili. Presude suda u Strazburu se objavljuju u celini sa svim detaljima na svim portalima. Kad uđete u bilo koji sud, prvo što uradite pogledate na raspored suđenja koji je za taj dan istaknut ispred svake sudnice, jer jedino tako možete da saznate ono što vas interesuje – da li je vaš slučaj u toj sudnici, dokle se stiglo sa onima ispred vas … Hoće li bivši advokat Šabić i to da nam ukine – zbog zaštite ličnosti. Da ne govorimo o estradi, tabloidima … Ako nam i to ukine, gde ćemo saznati u kom manastiru se Ceca ispoveda, kad se Veljko ženi … Kolega Šabiću, nemojte to da nam radite!

       Oduševljavaju me i oni koji kažu – nemoj o tome preko telefona, sve se prisluškuje. Pa nek se prisluškuje. Ako oni što sede sa slušalicama na ušima i štrikaju džemper, nemaju pametnija posla nego da beleže ono što ja trabunjam, neka beleže. A ako pripremam neku državnu urotu, treba i da me hapse – kako bi drugačije i znali da ja to pripremam, ako me ne prisluškuju.

       Kolega Šabiću, da li ste čuli za onu narodnu – Zaludan pop ….

DC, 12.02.2014.