Da ne bi bilo zabune, Srbi su takođe, najmasovnije od svih, učestvovali i u Narodnooslobodilačkom pokretu koji je Tito vodio, a manji deo njih, onih koji su bili više zapadno nego komunistički proorijentisani, ostao je uz četnike, koji su se takođe borili na strani saveznika. Britanija ih je izneverila, ali se na neki način i iskupila – kada su po dolasku komunista morali da beže, najviše ih je izbeglo u Englesku. Ne morate daleko da idete, navratite do Shepards Bush da se u to uverite.

* * *

       Nastupio je komunistički period. Potpomognut od Rusije, Tito je bio neprikosnoveni car –  kao Staljin u Rusiji. Međutim, mora se priznati da je bio i majstor politike. Nama, koji smo tada polazili u školu, najvažniji predmet bio je da volimo Tita, jer on je bio i naš otac i majka. To ispiranje mozgova uspešno je sprovođeno preko piramide vlasti koju je Tito znalački postavio. Mesto na piramidi zavisilo je isključivo od ispoljenih dokaza odanosti Titu. Svi ostali bi bili maknuti na margine događaja ili grubo likvidirani.

       Na unutrašnjem planu proklamovano je načelo bratstva i jedinstva, kao osnovno načelo. Bratstvo – Hrvata i Srba, bratstvo Šiptara i Srba, bratstvo Muslimana i Srba i tako redom, bez obzira na to ko je koga klao samo do pre nekoliko godina. Osnovni nosioci tako proklamovanog bratstva-jedinstva, imali su da budu Srbi, jer oni su najveća nacija, oni treba da zaborave i pređu preko svega onoga što im se sa nestašnim zemljacima dešavalo i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Oni ima da daju primer drugima, na njima leži glavna odgovornost za ostvarenje tog fundamentalnog načela u praksi. Onim drugima bi, kada se zaborave, to još i moglo da se oprosti – Srbima nikako, jer oni treba da daju primer ostalima. Sve to ima da bude pretočeno u jedno neraskidivo bratstvo-jedinstvo.

       Ispostavilo se da je to, u stvari, bilo stravično oruđe vlasti – svaki gest, svako suprotno mišljenje, bez obzira na argumente, moglo je da bude podvedeno pod najstrašniju optužbu – narušavanje bratstva-jedinstva i, naravno, vešti manipulatori su to obilato koristili.

       U takvim uslovima nacrtana je i mapa nove Jugoslavije. Šest republika i dve pokrajine, u sastavu Republike Srbije, Vojvodina na severu i Kosmet na jugu. Hrvatska je dobila jedinstvenu

Republiku sa gotovo celom Jadranskom obalom. Samo manji deo obale dobila je Slovenija na
severu i Crna Gora na jugu. Istra, sa pretežno italijanskom populacijom, nije dobila status pokrajine – pripala je jedinstvenoj Hrvatskoj. Srpska Krajina, koja je pre par godina bila poprište najvećeg egzodusa stanovništva koji savremena istorija poznaje, a koja je tu postojala čak i za vreme bivše Austrougarske monarhije, takođe nije dobila status pokrajine, pripala je takođe jedinstvenoj Hrvatskoj. Tako je Hrvatska, u stvari, nagrađena za učešće u ratu na strani fašizma. Sve je to moralo da bude aminovano – prihvaćeno bez pogovora. U protivnom, moglo je da bude okvalifikovano kao narušavanje bratstva-jedinstva.

* * *

       Na partijskom planu, postojala je samo jedna partija – Komunistička partija Jugoslavije, a glavni partijski metod bilo je načelo demokratskog centralizma. Tito je bio i šef države i šef Partije. Sve direktive donosio je Centralni komotet. Te direktive su potom – demokratski, morale da budu proučavane na svim nižim partijskim nivoima, a potom jedinstveno sprovođene u praksi. Otuda i naziv – demokratski centralizam.

Nastaviće se