Pre neki dan sam u tekstu pod naslovom „Mali grafolog“ pomenuo neke dileme:

 Ko je (i zašto) Sinišu Malog, o kome je i u ovom nastavku reč, u njegovoj 29. godini, uzeo za svog pomoćnika za privatizaciju, da bi ga potom, posle samo pet meseci rada na tom mestu, sa osnivanjem Agencije za privatizaciju, postavio na najosetljivije mesto u toj Agenciji – Direktor Centra za tendersko-aukcijsku privatizaciju, restrukturiranje i tržište kapitala, a sve to u najosetljivije vreme – vreme tranzicije i vreme kada je u ovoj zemlji imalo i šta da se proda, odnosno privatizuje?

 Zašto je Siniša Mali, samo posle dve godine rada na toj funkciji, napustio tako atraktivan državni posao i otišao u „neizvestan“ privatni biznis, koji je, kasnije će se ispostaviti, bio veoma izvestan i uspešan.

       Ta pitanja idu na dušu Ministra privrede, a koliko se sećam to je tada bio Aleksandar Vlahović, koji je i sam ne zadugo nakon toga napustio državnu službu i otišao u „poznate biznismene“.  Čime ga je to „mali“ toliko fascinirao da mu poveri obavljanje za državu tako značajnih poslova?

       Zahvaljujući privatnoj organizaciji – Mreži za ispitivanje kriminala i korupcije KRIK, odgovori na gore pomenuta pitanja se naziru, bar u meri da postoji (veoma) osnovana sumnja, koja bi nadležne državne organe – tužilaštvo pre svega, morala ozbiljnije da zainteresuje za ovaj slučaj. Radi se o privatizaciji Beopetrola, jednoj od 24 sporne privatizacije o kojima izveštaj zahteva i Evropska unija. Valjda je to i razlog što je taj slučaj ipak došao do Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal, još u oktobru 2013. godine, na osnovu istrage prethodno sprovedene od MUP-a. Međutim, čini se da je za njih taj slučaj toliko zamršen, da evo ni za dve godine nisu uspeli da ga razreše.

       A prema onome do čega je došao KRIK stvar je prilično jasna. Privatizacija Beopetrola je vršena  od strane Agencije za privatizaciju, 2003. godine, u vreme dok je Siniša Mali u toj Agenciji bio  Direktor Centra za tendersko-aukcijsku privatizaciju, restrukturiranje i tržište kapitala. U tom postupku „Lukoil“ koga zastupa Srđan Dabić – upamtite to ime radi daljeg razumevanja, kupuje „Beopetrol“ i obavezuje se da u tu firmu investira 95 miliona evra. Lukoil to ne čini, a Agencija za privatizaciju ne preduzima ništa protiv toga – niti raskida ugovor niti naplaćuje kaznu od 25 miliona evra, a Mali napušta Agenciju i prelazi na rad u „Beopetrol.“ Tu se ova priča privremeno prekida da bi se aktivirala 2012. godine – Siniša Mali kao direktor dve of shore firme kupuje dve bugarske firme koje u svom vlasništvu imaju po sedam apartmana u atraktivnom bugarskom primorju „Sveti Nikola“. Apartmane kupuje od bugarske firme Alkadi iza koje stoji Srđan Dabić – onaj isi čije sam ime rekao da upamtite.

       Rekoh gore da specijalno tužilaštvo i dalje tapka u mestu u ovom zamršenom slučaju, još od 2013. godine, iako je čak i Agencija za borbu protiv korupcije rekla da je postupak privatizacije Beopetrola bio koruptivan. Zaboravio sam da kažem da je Siniša Mali od januara  2013. godine specijalni savetnik za ekonomska pitanja tada Prvog potpredsednika Vlade Aleksandra Vučića, posebno angažovan na projektu „Beograd na vodi“ u pregovorima sa arapskim partnerima. On i Mlađan Dinkić u tandemu, koji je i u ovoj, naprednoj vlasti, bio prvi čovek za privredna, ekonomska, finansijska i ostala pitanja, na kojima je ovaj ekspert radio i u svim prethodnim postpetooktobarskim vladama. Pitanje na koje još uvek nema odgovora je ko je ovu dvojicu stručnjaka i po kojim kriterijumima preporučio Aleksandru Vučiću, a on ih odabrao.

       Da, zaboravih da kažem i to da je pre neki dan, Premijer, na televiziji, objasnio slučaj – to sa Sinišom Malim u vezi stanova na bugarskoj rivijeri nema veze. U pitanju su poslovi kada se pomenuti stručnjak bavio privatnim konsultantskim biznisom, a to sa stanovima je falsifikat, reče Aleksandar Vučić, pravnik, koji je po rečima Sime Avramova, dekana pravnog fakulteta u Beogradu, koji prilikom nedavne Vučićeve posete tom fakultetu reče – Aleksandar Vučić je bio i ostao naš najbolji student. To Sima reče, a na sajtu pravnog fakulteta u Beogradu postoji samo jedan Aleksandar Vučić, upisan 1988. diplomirao 16.11.1994. godine. Možda je i u pravu – gradivo treba utvrđivati, mi koji smo diplomirali za četiri godine to tada nismo znali.

       A pitanja Premijeru naviru: Gospodine Predsedniče otkud Vam ti podaci – da nije možda tužilaštvo našlo da nema mesta krivičnom gonjenju, ali nisu još stigli da to i objave. Ili se još time bave – ako je ovo drugo u pitanju, nije zgodno to što ste rekli, moglo bi se protumačiti kao neka vrsta sugestije (pravno: pritiska) da donesu ovakvu ili onakvu odluku. A vi to redovno radite, čini se kad god ste zainteresovani – slučaj pada helikoptera,  slučaj žandarmi protiv Vaseg brata Andreja Vučića i Predraga Malog, brata Siniše Malog, slučaj falsifikovanja lične karte Andreja Vučića iskorišćene za osnivanje firme Asomakum … i gle slučaja – uvek pogodite kako će da bude presuđeno.

       Interesantno je i to da vi koji radite non-stop, da ne licitiram sa podacima koji se tim povodom pojavljuju u javnosti, nalazite vremena da se svim tim slučajevima bavite, a želim da verujem da vi kao ozbiljan čovek te procene ne dajete napamet već na bazi ozbiljne analize. Jedino niste imali vremena da se bavite prošlogodišnjom četvorpmesečnom obustavom rada advokata – najdužom u istoriji svetske advokature, kojom prilikom je kompletno srpsko pravosuđe bilo blokirano, tako da se posledice toga još uvek osećaju i trajno će se osećati. Govorili ste da Vi imate svog ministra pravde koji to vodi i da Vi u njega imate puno poverenje. A on je svršeni student prava, pripravnik u poslovima pravosuđa. Uostalom verovatno ste i upoznati kako se ta obustava rada završila, a nismo čuli da je Ministru pravde zbog toga falila dlaka s glave.

       No, da se vratimo na Malog Sinišu, jer ovde je o njemu reč. Nije to sve što je KRIK o njemu iščačkao. Tu je i slučaj preduzeća „Alfa Protein“ koje je privatizovano 2003. godine, takođe u vreme dok je on bio Direktor Centra za tendersko-aukcijsku privatizaciju, restrukturiranje i tržište kapitala, u Agenciji za privatizaciju. Po izvršenom postupku privatizacije, direktor tog preduzeća Srđan Gajić, daje besplatno 10 hektara državnog obradivog zemljišta firmi „Compost Group“, koja je u to vreme bila u većinskom vlasništvu oca Siniše Malog, Borislava, koja na tom zemljištu pokreće proizvodnju đubriva za uzgoj šampinjona, da bi potom vlasništvo nad tom firmom bilo preneto na of shore firmu sa Devičanskih ostrva, „Alessio Investment Ltd.” Privatizovano preduzeće “Alfa protein” od kojeg je zemlja oduzeta je propalo i otišlo u stečaj. Radnici te firme podnose krivičnu prijavu protiv Srđana Gajića, tužilaštvo ga optužuje za zloupotrebu ovlašćenja u privredi, sud ga u februaru ove godine osuđuje – što znači da je učinjeno krivično delo i dokazano, na uslovnu kaznu od 2 godine – što znači da će ići u zatvor ako u tom periodu ponovo nekome pokloni državno zemljište. Posle može – opet. Protiv “Malih”, kod kojih je zemljište završilo, postupak nije vođen.

       Da se malo poslužimo računicom – cena obradivog poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini dostigla je cenu od 16.000 evra po hektaru. 10 hektara je 160.000 evra. Neko je državno zemljište te vrednosti  nekome poklonio, što je priznaćete neka vrsta krađe.

       Članom 203. Krivičnog zakonika, definisano je krivično delo krađe: “Ko tuđu pokretnu stvar oduzme drugom u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine”, a ako je to delo izvršeno “od strane organizovane kriminalne grupe ili ako vrednost ukradenih stvari prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina”.

       Dobro, predmetno zemljište nije pokretna već nepokretna stvar, u državnom je – dakle tuđem vlasništvu, vredi oko 160.000 evra, što je negde oko 20 miliona dinara – dakle više od milion i petsto hiljada dinara, poklonjena je drugom – dakle oduzeta od vlasnika, a pošto je presuda izrečena, krivično delo je utvrđeno  – dakle i učinjeno, od strane organizovane grupe ljudi.

       Ostaje samo pitanje da li je ta organizovana grupa ljudi kriminalna ili nije – Nije!, tako proizilazi iz presude, jer postupak protiv “Malih” nije vođen, a Srđan Gajić ne predstavlja grupu!

       Prema istraživanjima “KRIKA”, brat Siniše Malog, Predrag – onaj što je sa Premijerovim bratom Andrejom, u veme Parade ponosa pošao kod tetka Angeline, Andrejeve mame, na ručak, pa ih žandarmi prebili (ovo sam ja dodao a ne KRIK), je u tom postupku, u svojstvu svedoka izjavio da nije bio uključen u posao sa tom zemljom jer u to vreme nije bio direktor niti vlasnik „Compost Group“. Rekao je i da je „Ferdi genetics“ (većinski vlasnik „Compost Groupa“) firma „čiji je jedini vlasnik moj brat Siniša Mali“. A ni uloga Siniše Malog u tom postupku nije istraživana!

       Zahvaljujući KRIKU, dobijamo odgovor i na pitanje kako je Siniša Mali sa svojih 29 godina započeo obavljanje ovako složenih državno/privatnih projekata. U pitanju je porodični talenat. Otac Borislav je 2004. godine osnovao kompaniju „Ferdi Genetics“. Ta kompanija bila je većinski vlasnik gore pomenutog preduzeća „Compoust group“ na koju je preneto sporno zemljište. Krajem avgusta 2009. Borislav Mali prebacio je „Ferdi Genetics“ na svog sina Sinišu koji je zajedno s firmom postao i vlasnik zemlje. Samo deset dana kasnije, Siniša Mali je prodao „Ferdi Genetics“ i zemlju ofšor firmi „Alessio Investment Ltd.“ za nešto više od pola miliona evra, a Direktor firme „Alessio Investment Ltd“ u trenutku prodaje bio je upravo Siniša Mali! Ova ofšor kompanija imala je predstavništvo u Beogradu, a direktor predstavništva bila je njegova supruga, pokazuje dokumentacija sa Devičanskih ostrva i srpskog poslovnog registra APR (sve prema nalazima i dokumentaciji jedne male privatne firme – mreže za istraživanje kriminala i korupcije KRIK, smeštene u skromnim poslovnim prostorijama na Voždovcu, koju državno tužilaštvo, sa svim svojim aparatom, ne uspeva da prati. Ko ove složene poslovne transakcije shvati, možda će i razumeti. Da li je Siniša Mali samom sebi prodao zemlju za pola miliona evra ili nekom trećem koji se krije iza ofšor kompanije za koju on i njegova supruga rade, za sada nije poznato. Ali se može shvatiti jagma, svojevremeno Aleksandra Vlahovića, DS-ovog ministra za privredu, a potom i Aleksandra Vučića, u to vreme radikala i ljutog protivnika DS-a, čim je postao napredan i došao na vlast za ovim čovekom, čudom od talenta.

       Da podsetim na onaj vic koji je moto sveg mog pisanja:

U mom selu ima jedan opančar.

Što on pravi dobre opanke!

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata –

ti se razbiješ ko pička, a opancima ništa!,

       Prema onome što sam do sada pisao, titulu opančara br. 1. poneo je  Mlađan Dinkić. Sada ga ozbiljno ugrožava Siniša Mali, tako da sam ja u ozbiljnoj dilemi kome dati primat. Verovatno je u sličnoj dilemi bio i Aleksandar Vučić kad  je stupio na vlast, jer je i jednog i drugog uzeo za svoje saradnike, a potom ih odredio i za glavne pregovarače sa Arapima na poslu veka “Beograd na vodi”, a pošto verujem u rasuđivanja Premijera, neka tako i bude – Mlađanu Dinkiću i Siniši Malom ravnopravno dodeljujem titulu Opančara br. 1.

       Na kraju sam pisanja ove moje “Srpske trilogije” (Prva knjiga: O OPANČARIMA I OPANCIMA, druga: OPANČARSKA HRONIKA). U dilemi sam kako da nazovem ovu treću knjigu i šta reči umesto zaključka – sve vlasti u ovoj zemlji, od devedesetih godina prošlog veka do danas su prokleto iste – neću ovde o onima pre njh jer o njima nisam ni pisao. A prokleto isto se ponaša i narod – on jednostavno obožava vođu. Pa ako je tako – Res non verba, što bi rekli stari Latini – Ako Vam je dobro, onda ništa!

Dragiša Čolić, 01.11.2015.