Velika Albanija – Temom stvaranja velike Albanije, pod geslom sprečavanja stvaranja Velike Srbije i ulozi Zapada u tom projektu, bavio sam se opširnije u knjizi O OPANČARIMA I OPANCIMA, pa sam, s tim u vezi, na jednom mestu napisao:

       “Sada sarađujete i sa Albancima – nikako da odaberete pravu stranu! Hoćete da im date Veliku Albaniju sa delovima naših teritorija, a verovatno vrlo brzo, ako vam mi ne pokvarimo scenario, i Makedoniju. Gospodine Bler, Vi ste izgleda mnogo zauzeti. Nemate pojma šta ljudi govore o tome. Izraelski ministar inostranih poslova gospodin Šaron pre neki dan je, usred Njujorka, rekao da bi takva država u Evropi, materijalno potpomognuta albanskom narko mafijom, bila centar terorizma i islamskog fundamentalizma ne samo u Evropi nego i u svetu….”

       I dalje:  “Vi, bolje rečeno Amerika, hoćete da uzme taj deo Balkana za svoj protektorat i da tu razmestite svoje vojne baze, da bi bila bliža Rusima. Baš Ameriku briga što će zlo estremnog terorizma biti posađeno u Evropi – oni su daleko, a i bolje je da to bude što dalje od njhove kuće”.

       Petnaestak godina, posle pomenutih dešavanja na Kosovu, stvari počinju da se uobličavaju – izgrađen je moderan autoput između Tirane, glavnog grada Albanije i Prištine, glavnog grada Kosova, a u toku je izgradnja iste takve saobraćajnice koja će Kosovo povezati sa Makedonijom. Sa Crnom Gorom će biti još lakše, jer Podgorica je, preko Tuza, na samo 13 kilometara od albanske granice.

       No, da se vratimo na događaje u Makedoniji koja je sad na redu. Koriste se sredstva već viđena na Kosovu – uoči Uskrsa 2012. godine, Albanci su, u polju, iz čista mira, ubili pet mladih Makedonaca. Bez ikakvih posebnih razloga, sem što su bili Makedonci. Uhapšeni su, i zbog svireposti kojim je to delo izvršeno, osuđeni na kaznu doživotnog zatvora. Ta kazna, međutim, postaje razlog za nerede koji u Makedoniji već danima traju. Upalili su se Albanci iz celog sveta, ne samo oni u Makedoniji – oni su samo izvršioci. Zahtevaju oslobađanje osuđenih. Ne smanjenje izrečenih kazni – oslobađanje i puštanje iz zatvora! Pa gde toga ima? Koje bi im kazne za to delo bile izrečene u Americi, zemlji njihovih zaštitnika? Vlada čini sve da smiri situaciju i spreči eskalaciju sukoba, ali oni se ne smiruju. Prete da će Skoplje goreti! Zahtevaju formiranje Oslobodilačke nacionalne armije – od albanske partije DUI, koja već učestvuje u vlasti kao koalicioni partner vladajuće VMRO-DRMNE. Sme li Vlada da popusti? A šta ako ne popusti? Sve je to već viđeno. A na žalost, ni tu nije kraj. Nakon toga na redu je Crna gora, potom (ili obrnuto) jug Srbije – Preševo, Bujanovac, Medveđa … Gde su Milosrdni Anđeli?

       Ukrajina – Isti scenario se sprovodi u Ukrajini. To je već znatno krupniji projekat, jer Ukrajina je bivša sovjetska republika, prvi komšija današnje Rusije – next door, što bi Ameri rekli. Istorijski i demografski odnos Rusije i Ukrajine bi se najkraće dao opisati kao odnos Srbije i Hrvatske. Mnogo Rusa živi u Ukrajini. U Krimu i Istočnoj Ukrajini Rusi čine većinsko stanovništvo, pa je doskora ruski jezik u Ukrajini bio drugi zvanični jezik. Krim, koji je raspadom bivšeg SSSR-a ostao u Ukrajini je sporazumno zadržiao specijalni status jer tu je, sa sve izgrađenom infrastrukturom, bilo sedište crnomorske flote, sada ruske sredozemne flote, tako da je potpuno razumljivo šta bi za Zapad značilo da pridobiju Ukrajinu i tamo se usele sa svojom NATO strukturom.

       Početak je bio po difoltu – čista klasika. Izazivanje socijalnih nereda koji ubacivanjem desničarskih elemenata ubrzo poprimaju nacionalistički karakter. Dolazi do smene legalno izabrane vlasti, ukida se ruski jezik kao jedan od zvaničnih jezika … Rusi čine ono što im je u tom momentu najvažnije – anektiraju Krim. Da li su imali nameru da to isto urade i sa graničnim oblastima Istočne Ukrajine – Donjeck, Lugansk, Slavjansk ili je većinsko rusko stanovništvo u tim delovima Ukrajine spontano krenulo za Krimom, je nešto što će istoričari izučavati, ali stoji činjenica da u tim oblastima danas bukti pravi rat sa mnogo nedužnih civilnih žrtava. Na vanrednim izborima pobeđuje Porošenko, predstavnik krupnog biznisa, što je mnoge dovelo u zabludu zbog pogrešnog uverenja da će on težiti mirnijoj opciji koja vodi ka rešavanju problema sporazumnim putem. On, međutim, pobeđuje na čisto ratnoj opciji obećanjem da rat neće dugo trajati i da će on brzo sve delove zemlje vratiti pod svoju kontrolu, uključujući i povraćaj Krima. Za svakog poginulog ukrajinskog vojnika najavljuje odmazdu po formuli 100 za jednog, što je formula preuzeta od nacista u drugom svetskom ratu. Pritom i Zapad i Rusija okrivljuju jedni druge i traže da ona druga strana odstupi. Za to vreme, na delu je egzodus Rusa iz Ukrajine ka Rusiji. Dokle će to Rusi moći da tolerišu ili će pod pritiskom svog javnog mnjenja i nacionalnih ekstremnih elemenata morati nešto da preduzmu, ostaje da se vidi. Ako do toga dođe, na potezu će biti ona druga strana, a tada već stvari mogu da izmaknu kontroli … Milosrdni anđele, šta to radiš?

DC, 16.07.2014.