MOLITVA (Odlomci iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA – Treći deo) – Nastavak 26
16 septembra, 2014 u rubrici O opančarima i opancima
Razgovaram sa prijateljem – ugledan čovek, advokat, rodio se u Peći. Svojevremeno je bio čak i član Glavnog odbora SPO za Kosovo, pa podneo ostavku kada je video s kim ima posla. Već duže vremena se ne bavi politikom. U svakom slučaju nije ni radikal, ni SPS-ovac, ni JUL-ovac. Nikada nije hteo ni da čuje da bilo gde ide, jer među Albancima ima mnogo prijatelja sa kojima je i odrastao, nikada im se nije ni u čemu zamerio, pa nema razloga nikuda ni da beži. Javio se iz Crne Gore, pobegao glavom bez obzira sa ženom i četiri ćerke. Kuću nisu ni zaključali, jer koja svrha, ne veruje da će se tamo ikada više vratiti. Njegov jedini greh bio je što je imao lepu, uređenu, porodičnu kuću koju je tekao čitavog života, a znao je da će se ta kuća nekome od pridošlica sigurno dopasti. Bio je u pravu – sada se u njegovu kuću uselio OVK. Nije znao gde mu je 67-godišnja sestra, koja je samo nekoliko kuća dalje živela. Javila se kasnije i ona iz Berana, uletela u neka kola i pobegla glavom bez obzira. I ona je ostavila kuću otvorenu, jer ne veruje da će se tamo ikada više vratiti. Pre toga odbijala je sve kupce, nikome nije htela da je proda – jer u toj kući se rodila.
Gospodo mirotvorcii i ostali, sve se ovo dešava u vašem prisustvu i na vaše oči.
* * *
A prema svedočenju šezdesetogodišnje Milijane Anđelković, poslednje Srpkinje koja je napustila Peć, a koje prenosi „Blic“, ovako je to, posle ministrove posete, izgledalo:
“U Peći su ostali zaključani – u Patrijaršiji, bez struje vode i telefona, prota Miljko Korićanin, prota Budimir Kojić i mitropolit Amfilohije Radović. Ostale su, takođe, još dve porodice koje nisu bile sposobne za put u Srbiju, jedan šlogiran komšija, drugi slep i njegova majka.
To su poslednji Srbi u Peći, ukoliko ne računate onih dvadeset sedmoro koje su oteli UČK (OVK). Za sedmoro već sigurno znam da su zaklani.
Majka zaklanog Nebojše Jankovića bila je kod mene da intervenišemo kod karabinjera da ga puste. Rekli su nam: „Imamo svog posla. Sada se raspakujemo. Ne možemo stići.” Nebojšin leš pronašli smo u dvorištu iza bivših zatvorskih prostorija MUP-a. Ostalo je još šest leševa u plastičnim kesama. Drugi leš je Slavice Mirić (35) iz Bijelog Polja. Nju su UČK silovali dok je majka sve to gledala, vezana za stolicu. Slavica je zaklana, a majka je mentalno obolela.
Mitropolit Amfilohije Radović sa još tri sveštenika stavio je u gepek svojih kola leš Slavice Mirić i Milene Vlahović (62), obe zaklane. Sahranio ih je u dvorištu Patrijaršije. Bez sanduka. Mene su molili naši Srbi da ispričam za „Blic“ sve, da se čuje istina. Srba u Peći više nema. I do Peći Srbi nemaju prilaza. Od Crne Gore do grada, sve je pod kontrolom UČK. To mogu da garantujem. Niti jednog Italijana, ni Kforovca nema. Oni se boje UČK više od Boga.
A ja? Spremna sam za psihijatra. Treba malo da se prošetaš pećkim ulicama, pa da vidiš da je ono izgubljeno za Srbe.
Da, 9. juna potpisan je mir. Moj sin napustio je Peć 12. juna. Moj suprug napustio je Peć 13. juna. Moj izbor bio je da ostanem do kraja. Njih bi sigurno zaklali.
Imala sam kod sebe ključeve šiptarskih kuća, naših komšija i čuvala sam ih. Nisu spaljene, jednu kuću gasili smo četiri puta. Šiptari su se vratili i zahvalni su mi. Ali, kao što sam ja stajala i gledala u zemlju od stida dok su oni odlazili sa kesom u rukama, a rekli su im da imaju pet minuta da napuste Peć, i nisam mogla da im pomognem, tako su oni gledali u mene crveneći. Uvek smo živeli u slozi.
Ostala sam na kraju sama. Jednog četvrtka, 26. juna, došlo je pet bandita, stavili su mi nož pod grlo i tražili oružje. Uzimali su stvari, televizor, i komšijin koji sam čuvala, kineski tepih, šporet, sav novac, zlato, štofove za odelo, i izašli uz poruku: „Ako ne izađeš u šest sati, bićeš zapaljena sa kućom i stvarima. „
Kada su otišli, preskočila sam zid Mitropolije, zvonila popovima na vrata. Nikoga nije bilo. Pala sam u nesvest. Istovremeno, otvorila su se vrata donje kapije crkve, ušli su garibaldijevci, pop, grofica Viskonti i dvojica italijanskih novinara – Umberto Tomazi, fotoreporter „Verone Odi“ i Mario Boca, reporter „Manifesta“. Dali su mi obezbeđenje, borna kola i pet garibaldijevaca. Bez prestanka su me čuvali. Nisam smela iz kuće ni đubre da bacim. Za to vreme Srbi su parcijalno napuštali kuće i odlazili u Patrijaršiju u koloni. Kasnije su preko Čakora napustili Peć. I kada su gotovo svi otišli, jer su nam tako savetovali iz tamošnjeg srpskog rukovodstva, onda su krenuli iz Srbije da nam dolaze i govore da ostanemo.
Petorica italijanskih novinara spavalo je u mojoj kući i oni su mi pomogli da se spakujem i da stignem do Rožaja, Novog Pazara i dalje sama. Posle dvanaest sati stigla sam u Beograd. Sada sam kod sestre. Stranci su bili u pravu kada smo proslavljali mir. Oni su govorili: „Ovo neće biti srećna zemlja za Srbe“. A smo mi svih ovih godina govorili: „Ovo je naša zemlja i nikada je nećemo predati.“ Kforovci me nisu zaustavljali da ostanem na Kosovu. Rekli su mi: „Srećan put.“
Anđelkovići su živeli u Peći od 1886. godine. Predak, Jovan Anđelković, bio je prvi gradonačelnik Peći koji je preuzeo ključeve grada od turskih begova, posle pet vekova vladavine turske imperije na ovim prostorima.
Nastaviće se
* * *
Knjigu O OPANČARIMA I OPANCIMA možete poručiti i pouzećem preko e-maila: opancar39@gmail.com, po ceni od 500,00 Dinara plus postarina. Akcija traje do Sajma knjiga ili do rasprodaje ovog izdanja.
Istovremeno vas obaveštavamo da je u pripremi izdavanje nove knjige istog autora OPANČARSKA HRONIKA koja treba da se pojavi iz štampe do Sajma knjiga. Knjiga obuhvata blogove pisane na dogadjanja tokom 2013. godine.