Kad sam bio mali, navijao za Zvezdu i gledao onaj naš čuveni tim sa olimpijade u Helsinkiju 1952. godine: Beara (Hajduk, Split – zvani leteći Vladimir, jedan od najboljih golmana koje smo ikad imali, kasnije prešao u Zvezdu, što je u to vreme bila velika afera), Stanković (Zvezda, zvani Ambasador zbog elegancije sa kojom je igrao fudbal i to beka, za razliku od, na primer, Milovana Đorića koji je u Zvezdi igrao kasnije na istoj poziciji a predstavlja se kao “prvi srpski bek), Crnković (Dinamo, Zagreb), Čajkovski (Zlatko – zvani Čik, koji je igrao desnog halfa u Partizanu po tadašnjem “W” sistemu, što bi otprilike bilo kao danas – zadnji vezni, čiji je brat Željko u isto vreme igrao fudbal u Dinamu iz Zagreba), zatim Horvat (Ivica – i njegov brat Drago je takođe igrao u Dinamu), Boškov (Vojvodina – koji se kasnije proslavio i kao trener Reala iz Madrida), Ognjanov (zvani Bata, igrao po desnom krilu, došao u Zvezdu iz Subotičkog Spartaka), Mitić (kapiten Zvezde – time sam sve rekao), Vukas (Hajduk, Split, zvani Bajdo, najbolji centarfor koga smo ikad imali), Bobek (kapiten Partizana – i time sam sve rekao, Zebec (Partizan – karijeru započeo kao levo krilo, da bi kasnije prešao na centar-halfa, gde je ostvario sjajnu karijeru).

       Bio je to sjajan tim a Jugoslavija je u to vreme bila i svetska velesila u fudbalu. Na toj olimpijsadi smo osvojili srebrnu medalju, što je bilo ravno drugom mestu na svetskom prvenstvu, jer tada se na olimpijadi učestvovalo sa najboljim sastavima. Do finala, pobedili smo, između ostalih, SSSR. U prvoj utakmici je bilo 5:5, a u ponovljenom susretu – tako se tada igralo, bilo je 3:1 za nas. Televizije nije bilo, a radio prenos, koji je vršio legendarni Radivoje Marković, slušala je cela nacija, jer bilo je to vreme INFORMBIROA i žestokog sukoba sa Rusima, pa je taj susret imao i “ratni” karakter. U četvrtfinalu smo pobedili Nemačku, koja je tada već postajala svetska velesila u fudbalu (imali su čuvenog Frica Valtera, kao centarfora), da bismo se u finalu sastali sa Mađarskom, koju u to vreme niko nije mogao da pobedi – odu na Vembli i pobede Engleze sa 7:2!  Bio je to onaj čuveni tim: Grosič, Buzanski, Lantoš, Božik. Lorant, Zakarijaš, Hidegkuti, Kočiš (na toj poziciji je igrao i Šandor), Palatoš, Puškaš, Cibor. Gledao sam ih i dve godine kasnije – imao sam samo petnaest godina, nabavio sam kartu – mogao sam i da je prodam jer je predstavljala celo bogatstvo, ali nisam – išao sam da vidim čuvenu “mađarsku konjicu”. Sam sam išao na utakmicu bez straha, jer tada se išlo na stadione zbog fudbala, a ne zbog ovoga što se tamo sada dešava. Pobedili su nas i u Beogradu sa 3:1. Raspali su se negde 1956, kad je SSSR izvršio invaziju na Mađarsku. Puškaš je uspeo da se dokopa Reala i tamo je i završio fudbalsku karijeru. O ostalima se više nije ni pisalo. Fudbal u Mađarskoj se nikada više nije oporavio.

       Iz nešto kasnijeg perioda moram da pomenem Miloša Milutinovića – iako je igrao za Partizan a ne za Zvezdu, “plavu čigru”, najstarijeg od tri brata Milutinović, koga je bolest omela da ne postane verovatno najbolji fudbaler na ovim prostorima. Srednji brat Milorad je bio prosečan fudbaler u OFK Beogradu, a najmlađi Bora je kasnije napravio sjajnu trenersku karijeru.

       Partizanov najveći uspeh je bilo finale Lige šampiona, negde početkom šezdesetih, koje su izgubili od Reala sa 2:1. Imali su tada jako dobar tim sa Šoškićem na golu, Jusufijem na beku, braćom Ćebinac po krilima, Vladica Kovačević u centru … OFK Beograd je imao sjajna krila – Skoblara i Samardžića. O Šekularcu i Džajiću, neću da pričam, to je već novija istorija. Na fudbal se išlo nedeljom popodne, radi fudbala. Tek danas, sa pojavom filma “Montevideo, bog te video” sam shvatio da je moj otac bio u pravu, kad me je ubeđivao da se fudbal igrao i pre onog rata tamo i ko su bili Tirke, Milutinac, Hitrec, Mikica Arsenijević, Jakšić na golu i ostali. Eto prilike Bjelogrliću da nastavi sa snimanjem serijala o fudbalu.

Nastaviće se …