Ovih dana u nekim oblastima Srbije pojavili su se skakavci. Kažu, nisu opasni, jedino što mogu da pojedu letinu. Ovih dana, takođe, radi se na donošenju Zakona o radu, pa su se pojavili sindikalci, što je za njih prilika koja se ne propušta, pa je u toku uobičajena demonstracija zaštite interesa radničke klase pod zajedničkim nazivom – Pokaži šta znaš. Nismo ih videli od poslednjih izmena Zakona o radu, malo su se zaokružili i užirili, ali, kažu, nisu opasni, sem što mogu da pojedu letinu, mada ni to nije problem jer je kod nas već pojedeno sve što se imalo pojesti.

       Nije ta pojava nepoznata u savremenom svetu. Velika Britanija je krajem osamdesetih godina prošlog veka bila na kolenima pod najezdom nezasitih rudarskih sindikata predvođenih harizmatičnim Arturom Skargilom i ko zna šta bi sa njima danas bilo da se 1979. godine nije pojavila Margaret Tačer, preuzela od Lorda Kalahana i partijsko i državno vođstvo i rekla – dosta. Istoričari se slažu da je to bio prelomni momenat jer da “Gvozdena ledi”, kako su je kasnije zbog toga prozvali, nije tako postupila, Britanija bi doživela privredni krah pošto više niko od investitora nije želeo da ulaže u privredu u kojoj se ne zna dokle zahtevi sindikata mogu da idu, a time bi neminovno i radnici koje su sindikalni lideri na takav način zastupali ostali i bez onoga što su imali.

       Naravno da postoje razlike između tadašnje ekonomske situacije u Velikoj Britaniji i današnje ekonomske situacije u Srbiji – mada ne verujem da je naša sadašnja situacija bolja, ali smo bar u nečemu sasvim sigurno isti – ni u našu privredu više niko neće da ulaže, a Unija poslodavaca upozorava da će doći do gašenja i postojećih privrednih kapaciteta, pri čemu je važeći Zakon o radu jedan od razloga na koji svi ukazuju. U takvoj situaciji Vlada pokušava da reaguje na jedino razuman način. Da postigne nekakav prihvatljiv kompromis između poslodavaca i sindikata, čemu se sindikati oštro protive i najavljuju masovne štrajkove, što nije ni u čijem interesu – čak ni u interesu one polovine stanovništva koja ima tu sreću da ima bilo kakav posao, a da ne govorimo o onoj drugoj polovini koja nema nikakav posao, jer ako se poslodavci povuku, posla će biti još manje. I šta u toj situaciji znači stav zadriglih sindikalnih funkcionera koji neće biti zadovoljni “ni sa 99% uspeha” ili jutrošnja izjava glavnog sindikalnog lidera posle sinoćnog sastanka sa Vladom, koji kaže da je postignut nekakav pomak ali da on nije zadovoljan, jer još uvek nije prošao njihov zahtev da se ne menjaju postojeće odredbe Zakona o minulom radu. A te odredbe su u najmanju ruku apsurdne – radnik koji dobije otkaz ima pravo na otpremninu računatu na ukupan radni staž koji ima i to je poslodavac dužan da mu isplati, bez obzira koliko je od toga otpušteni radnik proveo kod njega na radu – i bez obzira koliko je puta do sada na takav način ostvario otpremnina. Pa vi sada izračunajte da li se poslodavcu isplati da neku bitangu otpusti – a oni koji tvrde da toga među radnicima nema su najobičniji demagozi, ili da ga trpi i pusti da radi onako kako radi. Ako je sindikalni lider zabrinut za očuvanje takve privilegije zaposlenih na štetu poslodavca, kakve li su šanse da se izmene i druge odredbe Zakona koje poslodavci zahtevaju.

       Niko ne spori da itekakvih bitangi ima i među poslodavcima, ali stvari se ne mogu posmatrati crno-belo. To vam je isto kao kad država u cilju smanjenja saobraćajnih nesreća na putevima ne goni bahate vozače već povećavanjem kazni za nevezivanje pojaseva pokušava da reši problem. I ovde je problem isti – treba doneti fer zakon prihvatljiv za obe strane, a onda nemilosrdno goniti kako bahate poslodavce tako i bahate radnike, na čelu sa bahatim sindikalnim funkcionerima.

       Nije vreme za viceve, ali evo jednog, primenjenog  – Dolazi bivši sindikalni funkcioner u Zavod za zapošljavanje i pita – imate li neki posao za mene? Ima! Dobićete kancelariju, sekretaricu i vozača, kaže službenik. Da li vi to mene zajebavate, upita sindikalac ljutito. Da! Ali vi ste prvi počeli, reče službenik.

DC, 10.07.2014.

PS. Jutros, 11.07.2014. čuh na TV dnevniku da su reprezentativni sindikati napustili pregovore,  najavljuje proteste. Protiv koga! Protiv sebe! Izmene Zakona o radu moraju da se izvrše. Ovako više ne ide. Otići će i ovo malo poslodavaca. Ako se to ne uradi čeka nas grčki scenario. I oni su se bunili – žestoko, pa su morali da se urazume jer država je bila pred bankrotstvom. I mi smo tu negde, s tim što je Grcima Evropa morala da pomogne – zbog sebe. Nama, nema ko da pomogne. Protiv koga ćemo tada da protestujemo?