NIŠTA NAM NIJE, AL’ LEKA NAM NEMA – O PRAVOSUĐU I JOŠ PONEČEM (odlomci iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA) – nastavak 10

20 februara, 2014 u rubrici O opančarima i opancima

Da ne mimoiđem Tužilaštvo. Pomisliće neko da je kod njih sve u redu, a i oni su deo pravosuđa – jedan od najvažnijih, a zahvaćeni su, i to debelo, svojom nezavisnošću. Oni sami prosuđuju gde ima elemenata krivičnog gonjenja, a gde nema, koju će pravnu kvalifikaciju da daju krivičnom delu, kad će da pokrenu gonjenje – naročito ako je reč o onima iz sveta politike, po pravilu protiv onih koji nisu iz ove vlasti, jer ako dirnu u ove „naše“, može koalicioni partner kome dotični pripada da se naljuti i … Pade vlada!

       Nisu, međutim, ni oni bivši nezaštićeni – ako ti mene za to, ja ću tebe za ono i tako se tu uspostavlja neka vrsta „pravedne“ ravnoteže, da se praksa selektivne primene pravde ne bi totalno otela.

       Kome da se oštećeni žali. Kad dođe do suda, zna se, ali kome da se žali ako do suda nikad i ne dođe. Znam, pravnik sam, svuda u svetu, kad je tužilaštvo u pitanju, u primeni je princip subordinacije, te u određenim slučajevima imate pravo prigovora na postupanje tužioca ali, bar prema mom iskustvu, to i nije baš tako delotvorno, jer sve ostaje u kući. Doduše, ja sam krivičar samo po nuždi, pa ne bih više o tome.

Nastaviće se …