Društvo sudija se ponaša kao dete koje nešto ima, pa sad hoće da mu uzmu. Pri tom su im to i jedini argumenti. Pozivaju kolege sudije na neposlušnost, da ne primenjuju novodonesene pravosudne zakone, jer neki od njih, kako kažu, nisu u skladu sa Ustavom.

       Poštovana gospodo sudije, mogu li i ja sutra, pred vama, kad procenim da konkretni zakon, uredno donet i objavljen, važeći, nije u skladu sa Ustavom – da odbijem da ga primenim?

       Kad je vaša zaštita u pitanju, ne birate sredstva. Tu ste i brzi i efikasni. Pogledajmo ovaj slučaj: „Država gubi milijarde na parnicama“ („Blic“, 31. mart 2009).

            Iz Ministarstva pravde do sada je isplaćeno milijardu i 600.000 dinara po osnovu tužbi koje su sudije i tužioci pokrenuli protiv države zato što je pre tri godine zakasnila sa povećanjem plata za sudstvo nakon što su porasle ministarske plate. Ukupno je podignuto 2.700 tužbi, a odštetni zahtevi se kreću između 500.000 i 700.000 dinara pojedinačno za svakog sudiju, s tim što su za pojedine sudije Specijalnog suda odštete znatno veće. Zahtevi Ministarstvu da isplati odštete sudijama još pristižu i samo su pokazatelj na koje sve načine država gubi ogroman novac. Presude za odštete sudijama i tužiocima donose se brzopotezno. Kuriozitet je da većina sudija Vrhovnog suda nije tužila državu jer je smatrala, kako su „Blicu“ juče rekli, da nema pravnog osnova za tužbu i da tužbe nisu etičke.

       Da malo analiziramo ovaj slučaj:

       Po kom osnovu su tužbe podnete (i presuđene)?

       Može li da se objavi jedna kompletna presuda? Ne moraju (za sada) imena, zna se kako se objavljuje sudska praksa.

       Kada su tužbe podnete, kada su iznete na suđenje, koliko su suđenja trajala, te kako se sve to uklapa sa ostalim predmetima po svim navedenim osnovima?

       Nakon toga, a u zavisnosti od sprovedene akcije – ne mora pre, mogla bi da se objave i imena sudija kojima je dosuđena naknada po navedenim osnovima, sa imenima sudija koji su sudili u konkretnim predmetima, te da li će rezultati te analize biti  jedan od kriterijuma prilikom predstojećeg reizbora sudija. U pozitivnom smislu za one koji su bili u pravu – na primer, većina sudija Vrhovnog suda koja je smatrala da nema pravnog osnova za te tužbe i da one nisu ni etičke i obrnuto – u negativnom smislu za one druge, jer ne mogu i jedni i drugi da budu u pravu. A tome treba dodati i način suđenja – prekorednost, neuobičajena efikasnost i dr.

Nastaviće se …