Bilo kako bilo, proizilazi da vlast nije raspoložena da zbog pravosuđa sa opozicijom ulazi u posebne kavge – dosta im je opstrukcije i po tekućim temama, pa sudstvo sprovodi princip svoje nezavisnosti samo sa sobom u bukvalnom smislu te reči.

       Drugim rečima, tzv. „pritisak na nezavisnost sudstva“ se u ovoj zemlji golemo zloupotrebljava i to najviše od samog sudstva. Ne može se svaka primedba, ma od kog dolazila i ma koje prirode bila (nestručnost, neiskustvo, indolentnost, nedarovitost da se bude sudija – jednostavno, kao i u svakom drugom poslu i ovde toga ima), tretirati kao atak na nezavisnost sudstva.

       Sudije su sebe podigle na takav pijedestal, da im se niko ne može ni obratiti, a kamoli nešto primetiti. Čega se to sudije plaše? Navlačenje takvog „pojasa nevinosti“ više govori o njima samima nego o drugima. A u praksi – što je stvarni integritet sudije niži, to je pijedestal viši! Koji je to u ovoj zemlji posao – sem sudijskog, koji je praktično ostavljen samo njihovoj “samokontroli“. A ako mi neko iz sudstva kaže da to u praksi funkcioniše u skladu sa donetim merilima u tom smislu, molio bih da me obavesti ili negde objavi podatak koliko je do sada sudija iz ovih razloga razrešeno dužnosti – naročito od donošenja tih merila.

       Dnevni list “Press“ je 15. marta 2009. objavio sudske odluke koje su uznemirile Srbiju. Navedeni su slučajevi: Pahomija, Ilariona, Uskokovića, Bagzija, Mileta Dragića, Draškovića,  Arkana, Bracanovića, Mišića, Katarine Rebrače… A u „Blicu“ od 14. marta 2009. godine,   PORTRET: Vida Petrović Škero, doskorašnji predsednik Vrhovnog suda Srbije, a i pre toga – čitav svoj radni vek u pravosuđu, na mestima gde je i te kako uticala ili mogla uticati na pravosuđe, ovakvo kakvo nam je.

       Na pitanje šta joj je kao predsednici Vrhovnog suda Srbije najteže palo, odgovara: „Najteže za svakog sudiju je kad sudi sudiji i kad se suoči sa apsurdima sistema“,  objašnjavajući da je već na početku mandata doživela da se policija pojavi na vratima Vrhovnog suda, sa nalogom za pretres sudijskog kabineta. Tada je uhapšen, a kasnije i osuđen na višegodišnju kaznu zatvora sudija Vrhovnog suda. Onda se desilo da osuđeni sudija, zbog neefikasnosti Skupštine, skoro godinu dana ne bude razrešen sudijske funkcije. I na izdržavanju kazne nalazio se neko ko je još uvek bio sudija Vrhovnog suda.

       Poštovana koleginice (nadam se da mi Vi nećete zameriti što Vam se tako obraćam, jer Vaše kolege, pogotovu one mlađe, obično kažu: nismo mi kolege, ja sam sudija!), šta ste preduzimali da se ta bruka smanji, da se bar ta propratna bruka skrati? Godinu dana je ipak premnogo! Da li je za to vreme i platu primao? Ne smem da pitam da li je u međuvremenu i sudio. Sećam se, međutim, da mu je taj isti Vrhovni sud kasnije ublažio kaznu! Nije ukinuo presudu i vratio na ponovno suđenje – jednostavno je preinačio presudu. Mnogo je osam godina, šest je dovoljno! S kojim obrazloženjem? Ne sećam se – prvi put mu se sudi za ovu tešku zloupotrebu u obavljanju sudijske funkcije, pa će se i tako sniženom kaznom postići svrha kažnjavanja, neće više nikad! Iste smo škole učili, i ja koji ovo pitam i Vi i vaše sudije koje su ovu presudu donele, u vreme dok ste Vi bili predsednik. Zar nismo učili da bi ovo trebalo da bude kvalifikovano krivično delo sa teškim posledicama! Kojim posledicama? Ne znam! „Nismo mi kolege, ja sam sudija!“

       Ako niste smeli da se mešate u konkretan slučaj – znate ono, načelo sudske nezavisnosti, da li ste smeli da se mešate u kaznenu politiku? Šta vam znače ona obrazloženja – jeste da je ubio majku i oca, potom ih (njihove delove) razbacao po kontejnerima, ali 20 godina je mnogo, i sa 10 godina će se postići svrha kažnjavanja, prvi put je to uradio sa svojom majkom i ocem, neće više nikad!

       Očekivao sam da pomenete i Sonju Brkić, Vašu prethodnicu na mestu predsednika Vrhovnog suda i sudiju tog suda (još uvek). Da li je bilo teško protumačiti pravnu odredbu – da sudija ne može istovremeno obavljati drugu plaćenu funkciju? Pročitao sam negde da je Vrhovni sud imao drugačije mišljenje (pravno) od njenog – takođe pravnog, ali sopstvenog mišljenja! Nadam se da je i Vaše mišljenje bilo ono prvopomenuto. Ali, mislim da za Vas – kao predsednika Suda, to nije smelo da bude dovoljno. Morali ste tu da se „izložite“. Zašto inače služi predsednik? Kako u Sudu (Vrhovnom) rešavate pitanja različitosti mišljenja, nije valjda da svako ostane pri svom mišljenju? Ako je tako, onda to nije princip nezavisnosti sudstva, već nezavisnosti sudija – a to, složićete se, nije isto.

       A ona (sudija Brkić), uz to i nezajažljiva! Ružan je to izraz, znam, ali nisam mogao da se setim ružnijeg – 10 sednica (10 dnevnica) u jednom danu!

       A niko, samo uzgred, da se seti najprostijeg pitanja – da li je pomenuta građanka sva ta primanja prijavila i koliki je porez na dohodak građana platila. Ako ništa drugo, bar da se tim pretpostavkama ne bavimo.

Nastaviće se …