Dragi čitaoci,
Evo ističe i ova 2014. godina, pa je red da svedemo rezultate ovog našeg pisanja. Moja prva knjiga O OPANČARIMA I OPANCIMA nastavlja da bere pohvale. Tome je valjda doprinelo i njeno objavljivanje u nastavcima na ovom sajtu. Pošto distributeri od knjižarske prodaje uzimaju 50%, a pod tim uslovima ni troškovi štampanja ne mogu da se pokriju, odlučio sam eto, da je i na takav način podarim čitaocima, s tim što oni koji su propustili da je čitaju ili žele da je imaju mogu da je poruče pouzećem po ceni koja je za 50% niža od knjižarske cene.
Ovih dana iz štampe izlazi i moja druga knjiga – definitivno sam se navukao na pisanje, pod naslovom OPANČARSKA HRONIKA. Oko naslova nisam ni morao mnogo da razmišljam, jer Opančar je već stekao svoj imidž, pa tu i nije bilo neke dileme. Šta reći o samoj knjizi. Dok su u prvoj knjizi – O OPANČARIMA I OPANCIMA, njeni akteri posilazili iz svojih prirodnih staništa i razigrali se po „Knez Mihajlovoj“, u ovoj knjizi – OPANČARSKA HRONIKA, su se popeli na balkon, šta god to značilo, dok im oduševljeni vernici kliču odozdo, u stilu onog mog vica (ne mogu ja bez toga):
Braćo vernici, svi smo mi ravnopravni!
reče hodža, izvadi onu stvar i poče da piša po vernicima.
Izvolite, možete i vi po meni!
Da li će biti i treće knjige? Ne znam. Zavisi kako ću da prođem sa ovom knjigom (i da li ću uopšte da prođem), jer sponzori gube strpljenje. Ostala je tu još samo Gaga, moja supruga, koju i dalje obožavam.
Pita me prijatelj pre neki dan. – ‘El ti to izigravaš Perl Bak – Kinesku trilogiju (Razrušena zemlja, Sinovi, Razoreni dom – ako se dobro sećam, davno sam čitao). A što da ne, Kinezi su sada u modi. Pitanje je samo u kom će pravcu OPANČAR III da poleti – gore ili dole. Naravno, navijam za ono prvo.
Što se tiče ovog sajta, on je, Bogu hvala, dobro. Sećam se priče iz prošle godine, pre otvaranja sajta. Bio sam na konsultaciji kod jednog našeg poznatog komunologa – koju vrstu komunikacije da ostvarim sa čitaocima i čovek mi je sve lepo objasnio, a odluka je bila moja. Fejs i tviter sam odmah odbacio – ne volim sa nepoznatim ljudima da delim svoje privatne stvari i osećanja. Veoma cenim kad mi se neko lično obrati – za to postoji e-mail opancar39@gmail.com i, rado popričam sa prijateljima. Kad smo došli do opcije blog-sajt, čovek mi je rekao – sumnjam da bi to uspelo, ipak ste vi anonimni. Morali biste da tokom godine skupite bar jedno 500 poseta, jer tek onda to postaje ozbiljna priča. Rizikovao sam i – dnevni rekord mi je 361 poseta. U proseku sam tu negde na oko dvadesetak poseta dnevno, jer početak mi obara prosek – sada je to več negde oko 30. Ili potpunije, prema sajtu Google analytics: od 1. januara – do 20. decembra 2014., kada ovo pišem, imali smo 8.168 posaetilaca, koji su pročitali 33.998 strana – u proseku po 4,16 strana, što mene čini zadovoljnim, dok se drugima to čini čak i neverovatnim. Mene pak fascinira jedan drugi podatak, opet prema sajtu Google analytics – sajt se otvara u 422 grada, odnosno u 76 zemalja sveta, ne računajući one anonimne (not set), koji su u samom vrhu. Pošto smatram da one iz Vijetnama ili Brazila baš i ne interesuje mnogo to što Opančar piše, držim da su u pitanju naši ljudi u raseljenju kojih ima po celom svetu, a koji gutaju sve što ih vezuje za zavičaj, pa koristim priliku da ih sve ovim putem pozdravim, poželim sve najbolje u životu i srećnu Novu godinu!
A kad je reč o pozdravima, moram da iskoristim ovu priliku i da se obratim mojim dragim Kraljevčanima, iako u tom gradu ama baš nikoga ne poznajem – sećam se da sam tamo samo par puta bio na nekoj sudskoj raspravi, a koji su u samom vrhu po broju poseta – 607, odmah iza Beograda sa 4.687, a ispred Novog Sada sa 537 i Niša sa 354, pa sam tu privrženost odlučio i da nagradim – prvih deset čitalaca koji mi se jave na e-mail opancar39@gmail.com dobiće na poklon knjigu O OPANČARIMA I OPANCIMA, s posvetom.
U svakom slučaju, osećam da treba uneti i nešto novo – takav sam, ne vredi me menjati u ovim godinama, čim mi se učini da je to to, ja bih odmah da krenem u nešto drugo. Razmišljam o jednom časopisu čiji bi osnovni moto bio – Ćutanje (ni)je zlato!, a inspiraciju sam našao u onoj poznatoj poemi nemačkog pastora Martina Niemolera „koja govori o ćutanju i nereagovanju nemačkih intelektualaca nakon uspona nacista na vlast i početka politike „čišćenja“ usmerene protiv različitih grupa društva” (Wikipedia):
Prvo su došli po komuniste i ja nisam ništa rekao jer nisam bio komunista.
Onda su došli po sindikalce i ja nisam ništa rekao jer nisam bio sindikalac.
Onda su došli po Jevreje i ja nisam ništa rekao jer nisam bio Jevrejin.
A onda…onda su došli po mene…ali već tada, nije ostao niko ko bi mogao progovoriti.
Inače, ova ideja mi je pala na pamet tokom trajanja opšte obustave rada advokata u Srbiji koja je već dobro zašla u četvrti mesec, što je nezabeleženo u istoriji svetske advokature, jedne od najstarijih pravosudnih profesija, a bez nekih realnih nagoveštaja da bi se ona voljom ovih koji nas vode mogla razumno i okončati, bez obzira što je to dovelo i do kompletne blokade pravosuđa u zemlji. A niko se povodom toga – ozbiljno, niti oglašava niti zabrinjava! Čak ni Ustavni sud, koji zbog toga i postoji, a kome su se advokati obratili još na početku svog protesta.
Advokati su tokom tog protesta, njih 8.500, organizovali svoj sajt koji evo, za sve to vreme, predstavlja javnu tribinu, do sada neviđenu u ovoj zemlji. Mnogo je tu bilo ozbiljnih priloga koji se ne tiču samo njih – advokata, već i znatno šire – vladavine prava u ovoj zemlji. Advokati su tu pokazali sav intelektualni potencijal kojim raspolažu. Ova njihova obustava rada će se okončati, pre ili kasnije, ali bi tu energiju trebalo sačuvati na okupu – ne samo ovakvim povodima, tako da se nadam da bi jedan takav časopis to mogao da postigne.
Naravno ne mislim tu samo na advokate. Oni su za sada najorganizovanija grupacija a zadatak bi im bio da animiraju i ostale građane, naročito pripadnike tzv. srednje građanske klase, jer oni su i po tradiciji i po prirodi stvari nosioci napretka u svakoj zemlji. A kad je o njima reč vašoj pažnji preporučujem jedan divan tekst savetnika za medije Advokatske komore Srbije, Ivana Miloševića, pod naslovom Teorija „Spirale tišine“ – objavio sam ga i ja nedavno na ovom sajtu, uz saglasnost autora, potražite ga, vredi!
Inače, advokati su čudo. U sudnici se kolju, ne zbog para kako ne mali broj ljudi neopravdano misli – za predmet, za slučaj koji zastupaju, za sujetu, kako god to nazvali, ali u krajnjem za svog klijenta koji im je poverio da ga brane ili zastupaju. Kad izađu iz sudnice, ništa! Ćao, javi se! Sve do ponovnog rata u sudnici. Mislim da ih je najbolje opisao Aleksandar Apostolovski, novinar „Politike“ u članku – Štrajk koji je komirao srpsko pravosuđe: Advokat sam, tim se dičim!, pa vam evo preporučujem i ovaj izuzetno šarmantan tekst.
Srećna vam Nova godina!
Dragiša Čolić
