Da se vratim na moj dolazak u Interexport. Učestvovao sam te godine, kao predavač, u ciklusu opšte jugoslovenskog savetovanja o izvođenju investicionih radova u inostranstvu. A Interexport, koji se u to vreme bavio samo klasičnom trgovinom, je bio odlučio da svoju delatnost proširi i na te poslove, pa je poslao na savetovanje svog čoveka da sve to prati. Jednog dana, kad sam došao u kancelariju, sekretarica mi reče da su me tražili iz kabineta Gojka Tešanovića, Generalnog direktora Interexporta. Pitam, zašto, jer nisam znao nikog od njih, čak ni gde se nalaze. Ona kaže, ne znam, nisu rekli, ali su zamolili da se javite. Ostavili su broj telefona. Ajde zovite ih, kažem. I javi se muški glas, ko da se znamo sto godina, a nikad se pre toga nismo ni sreli. – Ja sam Gojko Tešanović, Generalni direktor Interexporta. Pređe on u razgovoru odmah na ti – Slušaj da ti rečem (Hercegovac, tako je govorio), pošaljem ja ovog mog Zorana Kaurina da sluša to što vi tamo pričate na tim vašim savetovanjima, jer nam se nude neki takvi poslovi u Egiptu i Alžiru, a mi to do sada nismo radili i pozovem ja njega juče da ga pitam ‘el naučio on tamo nešto, a on mi kaže. Gojko, da budem iskren, ne baš mnogo. Nego, imam ja bolju ideju. Da mi izvrbujemo nekog od tih ljudi da pređe kod nas. I da ti pravo rečem, meni se to dopada. – Dobro, kažem ja, šta mogu da vam tu pomognem. Recite, znam sve te ljude. – Šta da mi pomogneš, reče Gojko. – On predlaže tebe! – Zahvaljujem se, drago mi je da to čujem, ali meni je ovde sasvim lepo i nisam planirao da menjam firmu. Okreni obrni, ubedi on mene da dođem na razgovor.

       Da skratim priču. Dobio sam ponudu koja se ne odbija. – Bićeš u početku, kaže mi Gojko, Direktor pravnog sektora, jer mi je jedino to mesto slobodno, ali ćeš više raditi sa mnom i sa Direktorom OOUR-a za Inženjering koji smo upravo za te poslove osnovali. I bi tako – te godine sam bar desetak puta putovao koje u Alžir, koje u Egipat, a držali su me ko malo vode na dlanu.

       Napredovao sam brzo. Nisam ni izgurao taj mandat, a Gojko me je uzeo za svog pomoćnika za poslovnu koordinaciju kompletne ino-mreže. Tu sam se tek naputovao. Imali smo 36 preduzeća i predstavništava širom sveta. Uspem tokom godine da obiđem jednu polovinu. Ona druga polovina se naljuti – Bio si ove godine tri puta u Parizu, a kod mene ni jednom, kaže mi Sule, direktor predstavništva u Budimpešti. Dobro, doći ću za ovaj vikend, preko nedelje ne mogu, nemam vremena. Sa Budimpeštom je bilo lako, ali ko da ide u Bangladeš, Pakistan …, a moralo se i tamo.

       Potom me je Gojko uzeo za svog zamenika i pošto se tada već spremao za penziju, ja sam bio viđen za Generalnog direktora.

       Međutim, imali smo pored Gojka i Predsednika INEX sistema, čuvenog Acu Čizmića, bivšeg Krcunovog pomoćnika (Slobodan Penezić Krcun, pomoćnik Leke Rankovića) koji je po njegovom nalogu, u činu pukovnika UDBE, 1948 godine i osnovao Inex, Rešenjem Predsednika Tita, lično. Faximil tog Rešenja, stajao je uramljen u holu Preduzeća. Acu Čizmića smo svi zvali gazda, jer je on to suštinski i bio. Bio je dobar i pošten čovek, ali prek. Nikome nije padalo na pamet da mu se suprotstavlja (za neupućene, iste te godine je tako i GENEX osnovan, samo što se njihov gazda zvao Vlada Višnjić). Pozove mene gazda i kaže mi – slušaj Dragiša, ja pratim tvoj rad i napredovanje i zadovoljan sam tobom, ali neka u narednom mandatu Generalni direktor bude Bata Todorović (novi pomoćnik Generalnog koji se ne dugo pre tog vremena vratio iz Nemačke, sa mesta Direktora u Frankfurtu), pa će i on onda u penziju. Ti si još mlad, za tebe ima vremena a i ko bi drugi potom, osim tebe, to bio. Nije mi se to dopalo, ne samo zbog mene, već i zbog Bate – bio je sav smotan. Da mu ja nisam pomagao ne bi se snašao ni na mestu pomoćnika na kome se tada nalazio.  Ali, ko sme Gazdi da se suprotstavi! U stvari, bila su tamo dva klana u pitanju. Jedan, pomenuti, na čelu sa Čizmićem, koji je bio jasno policijskog pedigrea i ovaj drugi, na čelu sa Gojkom Tešanovićem, koji je “bio na ti”, sa Ikonićem, tadašnjim predsednikom Vlade i Čkrebićem, Predsednikom Skupštine. Ja sam bio primljen u Interexport od ovih drugih, pa sam tako tu i pripadao.

       I tako ja, umesto Generalnog direktora, postanem promoter Bate Todorovića za to isto mesto. A on, govedo, umesto da mi zbog toga bude zahvalan, ubrzo po dolasku na to mesto, potpadne pod uticaj onog drugog klana, koji je odlučio da se obračuna ne samo sa mnom, već i sa svim onima koji su važili za Gojkove ljude. Svašta su pokušavali da mi urade, a ja – ljut,  nisam propuštao ni jednu priliku da ih zajebavam, ali ne na štetu firme – dovoljno sam bio svestan da to ne činim, već njih lično i to otvoreno, tako da tada nije bilo lepo ni meni sa njima, ni njima sa mnom, pa me jednog dana Bata Todorović, kao Generalni direktor, pozove na razgovor i predloži mi da odem u London i preuzmem mesto Direktora tamošnjeg Interexportovog preduzeća Inex Product Ltd. Ja nisam imao ništa protiv, čak sam i sam razmišljao o tome, ali ni tu priliku nisam propustio da ga zajebavam, pa sam ga glatko odbio s obrazloženjem da još ne planiram da idem u inostranstvo, jer hoću još malo ovde da napredujem, što nije značilo ništa drugo do da zauzmem njegovo mesto. On je to tako i shvatio, čak mi je to i rekao, što sam ja spremno i potvrdio. Međutim, on je izgleda to lsuviše ozbiljno shvatio, pa mi je cele sledeće nedelje, svaki dan ponavljao da bi bilo dobro da to prihvatim, što sam ja na kraju i učinio.

       Mnogima se to nije dopadalo. Prijatelji su me upozoravali da ja komerciijalu nikad nisam direktno radio, da budem oprezan, jer će ovi iz Beograda nešto da mi nameste, da će me vratiti u zemlju čim ne budem ostvario određene rezultate i sl. Oni drugi su likovali – gde će on kao pravnik da radi komercijalu, pre će on otud nego tamo.

       Otišao sam, imao odlične rezultate, čak mi je bilo ponuđeno – što je u to vreme bilo krajnje neuobičajeno, da ostanem još jedan mandat, što sam i prihvatio. Međutim, bilo je to 1992 godine, sankcije su već bile uvedene, bežanija iz zemlje je već bila počela, pa je doneta odluka – na rođendanu Nikole Ljubičića, seniora (rekli mi ljudi koji su bili prisutni), da njegov sin Nikola Ljubičić, junior, koga sam ja pre toga vratio iz Londona zbog nekih poslova koji mi se nisu dopadali a koje je radio sa i danas poznatim Radoslavom Laletom Sekulićem, dođe u London i zameni me, a da se ja vratim (u roku od 6 dana!) i preuzmem mesto Pomoćnika Generalnog direktora. Oterao sam ih sve u pizdu materinu – baš tako sam im rekao, ostao privatno u Londonu dok mi sin ne završi tamo započete studije ekonomije na Londonskom Sitiju, za početak počeo da taksiram, posle sam počeo nešto i samostalno da radim, tako da sam uz pomoć svega toga i onoga što sam prethodno bio uštedeo nekako preživeo i čim mi je sin diplomirao, vratio se kući – go, bez ičega!

Nastavice se …