Danas je Uskrs, pa o čemu bih drugom ako ne o veri i religiji, ali ne – isuviše je to pretenciozno. Niti sam ja neki vernik, niti poznavalac toga. O popovima, vernicima i ostalom što je s tim u vezi, mi lepše izgleda.

       Jutros, sabajle, dok sam pio kafu, voditelj programa na RTS-u, pozdravlja spikerku Dnevnika, kako dolikuje, sa – Hristos Voskrese!, što ova nije demantovala – Tako je, reče ona i nastavi da čita Dnevnik. Samo što mu nije rekla – I ja tebi! Žika, zvani Šarenica, koji vodi najgledaniji program u zemlji pomenutog naziva, ostao je upamćen po tome što je prošle godine pozdravio gledaoce sa – Hristos se rodi!, a njegov mlađani kolega Vlada, Pinkova voditeteljska zvezda u usponu, ponovi to isto i ove godine – da li zbog toga što su isto naobrazovani ili zbog popularnosti koju Žika povodom toga teče već godinu dana, ko će to znati.

       Nije ovaj narod verski edukovan za takve finese. Do juče smo imali zabrane svih verskih praznika, a danas čovek ne može da ih popamti. To koriste razni crkveni teoretičari pa sluđuju ovaj i onako sluđeni narod. Uveli smo u osnovne škole dva nova predmeta po izboru – građansko vaspitanje ili religija. Prvo, onaj ko je to smislio je totalni idiot. Ovom narodu treba građansko vaspitanje kao obavezan predmet i to ne samo u osnovnoj školi – svima, kako onima koji su završili neke škole, tako i onima što nisu. A drugo, i veru i religiju bih uveo kao obavezne i to u isti predmet, jer zloupotreba vere je opasna i ne doprinosi građanskom vaspitanju.

       No, da ne teoretišem dalje, da se vratim stvarnim problemima povodom toga. Juče sam se u kolima, a sve povodom Uskrsa i jaja s tim u vezi, naslušao diskusija na temu, šta je ispravnije reći – tucanje, kucanje, kuckanje ili nešto drugo. Što se mene tiče, ja sam uvek za tucanje, mada ne znam da nije to grešno na praznik.

       Pomenuh malopre, da ja nisam baš neki vernik mada su i  moji najbliži pokušavali da me tu bar malo edukuju. Sećam se, davno – imao sam valjda oko 13-14 godina, dakle građanski neodgovoran, poslala me majka da za Slavu nosim kolač u crkvu. To sam radio i prethodne godine. Iskoristim ja tu činjenicu kao stratešku prednost, nagovorim svoje drugare iz kraja da i oni pođu – da keve obraduju, i pođemo nas trojica u rano jutro po mraku, ali ne odemo u crkvu već skrenemo u školsko dvorište – Matija Ban, na Banovom brdu, isečemo kolače onako kako to i popovi rade, pospemo malo vina, stavimo pare u džep – ovo ti je šest banke za popa, a ovo ti je četiri banke za crkvenjaka, nemoj da pobrkaš, rekla mi je majka kad sam pošao.

      Kako je bilo, pita me majka kad sam se vratio. Dobro, kažem ja, pozdravio te pop, kaže baš fino što majke šalju decu u crkvu. I sve bi bilo u redu, da se jedan od nas nije izlajao. Došlo to do majki, koje su poludele – Bože oprosti im, mladi su! Ne znam da li mi je Bog oprostio, ali mi se činilo da mi majka to nikad nije oprostila. U svakom slučaju nije me više slala u crkvu.

       Drugi put, kad sam se vratio iz Londona – mator sam već bio, vidim, u međuvremenu svi postali vernici. Čak i moj zet Budimir Lazić, bivši partijski sekretar u više navrata. Kaže meni sestra – i ti bi brate mogao sutra da odnseš kolač u crkvu da se iskupiš za one gluposti kad si bio mali. Hoću, kažem ja, ako pođe i tvoj muž (i njima je ista slava). On već ide redovno, kaže mi ona. I tako pođemo mi, opet u ranu zoru po mraku, on povede i sina Mladena da se i on primi na veru od malih dana, a ne kao otac mu. Crkva u Pop Stojanovoj ulici, na Zvezdari, vidim ispred crkve ogroman red, uvio se ko zmija. Probijem se ja napred da osmotrim situaciju i primetim da u crkvi ima još nekoliko redova u kojima nema više od po par ljudi. Ovamo kažem ja mojima, a oni zamnom. E tu nas presretne jedan pop i kaže – ne može! Koja ste vi ulica – Šarplaninska, kažem ja. Onaj red tamo, reče mi on i pokaza na onaj najveći, zbog koga sam sve ovo i bio smislio. Kako bre, ne može, šta ste to uveli administraciju i u crkvene redove, treba li da se učlanim, gde da platim članarinu. Tu me ovi moji izvedoše, kažu ne smeš u crkvi da praviš sranje i povedoše kući. Tako propade i moj drugi pokušaj da postanem vernik.

       Drugom prilikom, kad sam sahranjivao oca na Topčiderskom groblju, nisam mogao da “navatam” popa koji će da mu čita opelo, jer ni to više nije jednostavno. Uveli neke resore i nadležnosti od kojih nema odstupanja, a jedino zaboravili da reše šta se dešava kad na dan sahrane nadležni pop uzme slobodan dan. Pošto nikako nisam mogao da se objasnim sa sa njima, verovatno zato što je napolju bilo više od minus 20 stepeni pa im se po toj hladnoći nije išlo, nađem se u kancelariji kod njihovog pretpostavljenog – ne razumem se u te činove. Pitam ga da li je on šef onim popovima tamo, on me zgranuto pogleda i objasni da oni nisu popovi, već presvetli očevi, a da je on njihov starešina a ne šef. Dobro, izvinjavam se kažem, pretpostavljam da ste i vi presvetli pa vas molim da odredite nekog ko će da očita opelo, jer je to bila želja mog pokojnog oca, a on je znate i odrastao ovde na Banovom brdu i šitav život pripadao ovoj crkvi. Starešina odredi jednog presvetlog oca koji je potom, valjda da mi se osveti, rastegao pojanje po onoj hladnoći, da su svi počeli da se tresu od zime. Ja mu diskretno kažem da skrati, a on krene drugi krug – iz početka. – Pope, skrati, kažem mu, sad već malo glasnije, a on ne haje. Šta sam mogao – Dosta, hvala pope, bilo je dovoljno i prekinuo ga. Posle su mi neki rekli da ću zbog toga biti grešan, što me nije baš mnogo pogodilo, jer sam se ja odavno pomirio sa tim.

 Nastaviće se …