DRAGIŠA ČOLIĆ

O OPANČARIMA I OPANCIMA

 (zabranjeno za one koji ne psuju, ne govore ružne reči i decu ispod 18 godina starosti)

Beograd, 2012 godine
(Rukopis – autorska prava zaštićena)

U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke!
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata –
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Ovu knjigu posvećujem svim opančarima Srbije …. i šire.

PREDGOVOR

Ova knjiga je nastala slučajno, kao zbirka zapisa, pisanih onako, s brda, s dola – kako padne. Spadam u one koji kad nemaju šta da rade, moraju nešto da rade. Kad sam počeo da pišem, nisam imao pojma da će iz toga ispasti knjiga. Kasnije mi se to dopalo, pa sam nastavio da pišem. Povremeno sam onima koji su me pitali šta to radim, davao da pročitaju to što sam napisao. Jedan od njih, Milorad Jeftić, čije mišljenje posebno cenim – kaže da je prva dva poglavlja pročitao do kraja, mi je rekao. Znaš, ima nečeg u tome. Neobično je. Pisao si o strašno ozbiljnim stvarima na strašno neozbiljan način. Dopalo mi se to što je rekao, pa sam nastavio da pišem. Nisam mislio da to i objavljujem, ali eto, desilo se. Znate ono, nemam pojma, prijavila me tetka.
Ovi zapisi obuhvataju period od 1998. do maja 2012. godine – do izbora koji su održani 6. maja. O tome šta će na izborima biti, a naročito posle, nisam hteo namerno da pišem. Ispostavilo se da mi je procena bila dobra. Naravno, neka neizbežna sećanja zalaze i u ranije periode mog života – delom zbog nužnih objašnjenja, delom zbog nostalgije. Nadam se da mi oni koji budu izdržali da dotle čitaju, neće na tome zameriti. Uostalom nije ni loše da na vreme vide s kojom budalom imaju posla.
Dogodine, slavim 50 godina radnog staža. Idem u penziju – treću po redu, stalno se vraćam. Neću da pravim oproštajni koncert u Sava Centru. Umesto toga nameravam da objavim ovu knjigu i da je podelim prijateljima sa posvetom. Gaga mi je obećala da će to lično da finansira, samo da se skinem sa pisanja. Iz istih razloga i s istim uslovima javio se i moj sin Dejan koji živi i radi u Moskvi. Izgleda da sam to dobro smislio. Ako ovako nastave, još će i sponzori početi da se javljaju!
Mnoge ljude sam pomenuo u ovoj knjizi – i one koje znam i one koje ne znam. Pošto držim do pravila lepog ponašanja, mada ponekad i psujem, i njima ću da pošaljem knjigu. Možda će neko od njih da mi zatraži da mu naknadno dopišem i posvetu. A biće sigurno i onih koji će mi poslati advokata – šta ću moraju i kolege od nečeg da žive.
Kad je o tome reč, moram još nešto da objasnim. Ja ovde pričam svoju priču. Pominjem ljude i događaje onako kako sam ih ja u datom momentu shvatio i doživeo, što naravno ne mora uopšte da bude tačno – možda je tako bilo, a možda je bilo i obrnuto. Pominjem događaje i ljude koji su bili akteri tih događaja. Sve su to uglavnom javne ličnosti – sem mog kuma Branka Markovića, tetka Dike i još ponekih, koji su svojom voljom izabrali da budu javne ličnosti, a to podrazumeva i da su pristali da i mi – vernici, koje je zapalo i da ih gledamo i da ih slušamo i da ih volimo i da ih kudimo i da ih sve takve, kakvi su, i trpimo, imamo pravo da o njima nešto kažemo, onako usput – u društvu, u kafani, uz kafu ili, ovako kao ja, ponekad i napišemo. Znate ono – Braćo, vernici, svi smo mi ravnopravni!, poče hodža svoju propoved sa vrha minareta, izvadi onu stvar i poče da piša po vernicima – Možete i vi na mene. Slobodno!

* * *

Jedna od većih mana ove knjige je u tome što je preobimna. Do toga je došlo zbog načina pisanja koji sam gore pokušao da objasnim. No, da vam pomognem. Knjiga se nudi onako a la carte, nema tu nekog sižea. Kao što rekoh događaji su opisivani onako kako padnu i kako sam ih doživeo. Stoga se može čitati i preko reda – ko šta voli.
Evo da vam pomognem. Počeću od kraja – od ovih današnjih dana. Ko to izdrži, može da se vrati na početak. Znate ono – ko na filmu: Deset godina ranije.
Taj, sada prvi deo, nazvao sam NIŠTA NAM NIJE AL’ LEKA NAM NEMA. Šta to znači, neću da vam kažem, jer posle možda ne biste dalje ni čitali.
Zatim bi moglo da se čita kako je sve to počelo. Taj deo, koji je nekad bio prvi, govori o 1998. godini i dalje – do bombardovanja. Njega sam nazvao KO JE OVDE LUD!
Stalno sam se zaricao da neću više da pišem, ali kad je počelo bombardovanje nisam imao šta da radim, pa sam se opet latio pisanja. Taj deo sam nazvao KO JE TAMO LUD!
Po završetku bombardovanja počela je proslava pobede koja je pretila da preraste u trajnu pojavu, pa sam napisao deo koji sam nazvao MOLITVA.
A kad je počela sveopšta obnova i izgradnja morao sam i to da propratim, pa sam taj deo tako i nazvao OBNOVA I IZGRADNJA.
Koja bi to knjiga bila kad ne bi imala rasplet, a pošto se taj deo pisanja završio pre i posle revolucionarskih petooktobarskih dešavanja 2000. godine taj deo sam tako i nazvao RASPLET.
Mislio sam da bi tu mogao da bude kraj – treba nešto ostaviti i za profesionalne pisce, ali sam sasvim slučajno, negde 2007. godine, čuo na televiziji neke misli mog omiljenog lika Vuka Draškovića, kojima nisam mogao da odolim, pa sam morao još nešto da kažem. Taj deo sam nazvao O REVOLUCIONARIMA I JOŠ PONEČEM:
Eto, to je to, ko shvati razumeće!
Volim i ja vas!

I

NIŠTA NAM NIJE AL’ LEKA NAM NEMA

Beograd, april 2012.

O MUZICI, NAŠIM NARAVIMA I JOŠ KOJEČEMU PO NEŠTO

Na formiranje mog muzičkog ukusa veoma je uitcao moj profesor logike iz gimnazije, Branko Pavlović. Sećam se još i sada, upamtio sam to za čitav život, predaje on nama na jednom času nešto o snobizmu. Vidi čovek, ne ide to nama, ko da u tim godinama pamti nekakve filozofske definicije, pa reče: Hajde da probamo ovako – spremate se vi za pismeni iz matematike i naravno to vam ide ko ovo moje o snobizmu. Radio trešti iz susedne sobe i to počinje užasno da vas nervira. Gasi taj radio, razderete se da vas svi čuju. Utrči majka u sobu i kaže – ali sine, to je Betoven! Vi se trgnete i kažete – Betoven! Jao što je divno – Pusti malo jače! To je jedna od najvažnijih lekcija koje pamtim – ne samo o snobizmu, već i o muzici, jer ovde o tome pričam. Ja stvarno volim sve vrste dobre muzike, a za to je valjda zaslužno i ono komunističko vreme posle drugog svetskog rata koje sada svi zdušno pljuju, čak i oni koji su se u njemu najviše i okoristili – bilo oni, bilo njihovi najbliži. Na isto se svodi.
Dakle, uzmeš tada Politiku i pogledaš radio program – Radio Beograd. Televizije a ni drugih radio stanica još nije bilo. Satnica precizna, ako ti sat ne radi, možeš i po tome da se ravnaš. Ne kao sad na Pinku – najave film u 22h, a onda Saša Popović profula Zvezde Granda za jedno sat i po vremena, pa sve to bez i jedne reči, bar onog kurtoaznog – izvinite, dragi gledaoci, u pitanju je Grand Parada – projekat od nacionalnog značaja, koji po svim piplmetrima ima najveću gledanost! Da se vratim na ono vreme – radio emisije od po pola sata do 45 mimuta. Ako je o muzici reč – muzika svih vrsta: Narodne pesme – Anđelija Milić, Zorka Butaš, Aleksandar Dejanović….; Izvorne narodne pesme: Danica Obrenić ….; Narodne pesme u obradi. Klasična muzika: Johan Sebastijan Bah; Volgang Amadeus Mocart; Štraus – Na lepom plavom Dunavu; Simfonija broj 6. Petra Iljiča Čajkovskog … Nisam se ja na sve to primao, ali sam imao izbor pa mi je nešto od toga i ostalo. Kasnije, kad mi se pružila prilika da putujem i boravim u inostranstvu, znao sam da i to postoji. Bio sam u Milanskoj Skali, Slušao sam Nabuka u Boljšom teatru. Čitavog života ću pamtiti kad je na početku drugog čina, posle mog omiljenog Hora Jevreja, jedan dubok glas iz zadnjih redova partera uzviknuo – Povtorite! Dirigent je za trenutak prekinuo izvođenje, okrenuo se prema publici, duboko se poklonio a zatim, dirigovao iz početka kompletnu rolu. Po završetku onaj isti duboki glas iz publike je ponovo uzviknuo – Spasiba Vam! Nastao je urnebesni aplauz. Dirigent se ponovo dostojanstveno poklonio i nastavio predstavu kao da se ništa nije desilo. U Londonu sam, gde sam duže živeo, obišao sve koncertne dvorane – Quinn Elizabeth Hall, Covent Garden, Paladium … U Prince Albert Hall-u sam jednom prilikom, ponesen trenutkom – svi su bili na nogama i pevali svoju himnu God save the Quinn, i ja zdušno učestvovao u tome.
U Londonu sam išaao i na pozorišne predstave i dosta toga sam video. Ovde ređe! A nekada sam išao. Odgledao sam valjda sve predstave Ljube Tadića. Sećam se Milivoja Živanovića, Marije Crnobori, Mire Stupice ….. Zorana Radmilovića. Danas, delom zbog opšte krize i duhovne i materijalne – mada ni ono poratno vreme nije bilo bogatije, delom zbog repertoara, delom zbog “novih umetničkih tendencija” idem retko – “novo čitanje” Gospođe Ministarke, razni performanci ….. Jutros na televiziji videh nekog mladog umetnika koji “već duže vremena stvara u Francuskoj” izvodi performans – “Šišanje in vivo”. Moram da popričam s mojim frizerom Jocom. Možda bismo i mi mogli da napravimo neki performans.
Ovde, danas, da nema onog čupavog, šašavog, fenomenalnog, Ivana Tasovca, ne bismo znali ni šta je simfonijski orkestar. Karleuša ili Seka? Turbo folk, pa biraj. Tu i tamo provuče se Vesna Zmijanac, Tozovac, Merima Njegomir, Cune Gojković. Silvanu i Tomu Zdravkovića su već zaboravili. Oduševljava me kad “razvali” Maria Dolores Pradera – La noche de mi mal.
I ja znam da zapevam. Ponekad, u kafani, sa društvom. Nije to baš za preporučiti, niti tako zapaženo kao Ministar Mrkonjić nedavno sa Anom Bekutom u Sava Centru, ali eto, desi se. Više je to, kao ono, Dačić – Miljacka. Desi mi se čak i po neki javni nastup …. opet u kafani. Sećam se jednom prilikom na „Malevilji“, bila je neka proslava, do našeg stola sedeo je Cune Gojković, kao gost – nije pevao, imao je neke zdravstvene probleme, a svirao je bend Korona. Uđem ja u neku priču sa Cunetom i u jednom momentu mu kažem – Čekaj bre Cune, bog ga jebo, slušam te pedeset godina, slušaj i ti mene malo … Kaži Burazeru, reče mi. – Znaš li ti onu na bazi „a duša boli“. Cunetu nije to trebalo dva puta da se kaže – ustao je i viknuo – Orkestar. Tu ti i ja skočim i tako nas dvojica u duetu otpevamo tu pesmu. Oduševljenje prisutnih bilo je kompletno, aplauz neviđen, a komentari su bili u stilu – to je zbog tebe a ne Cuneta. Njega znamo, a tebe smo tek sad otkrili.
Drugom prilikom, u „Brvnari“, Vlatko Jokić, Direktor AXXONA je slavio sinu rođendan. Puno ljudi, kafana velika, svi sede za svojim stolovima i piju, svira i neka muzika, ali nema atmosfere, nije to to. Za istim stolom, pored Gage i mene, sede još Mimoza, Vlatkova gazdarica, i njen dečko. Bre Mimoza, kažem joj – ja kad sam bio u tvojim godinama igrao sam po stolovima, a ti tu sediš, piješ žutu osu i ništa – Kad budem videla kako ti to radiš, onda ću i ja, ne ostade mi ni ona dužna – Dobro, Mimoza, ako je takva stvar, evo … tu ti ja skočim na sto, napravim par okreta u stilu Twist again – kao na moru pre pedesetak godina, pružim ruku Mimozi, ona mučena nema kud, popeše i nju na sto … odjednom se tu stvori i muzika, odnekud i trubači… buknu kafana. Pita me Vlatko posle – Šta si joj rekao… – Rekao sam joj da ću, ako ne igra, da ti nađem bolju gazdaricu. Ti si skroz šašav, reče mi, a s tim se i Gaga odmah složila.
S parama nikad nisam znao. Sećam se jednom prilikom u Briselu, negde krajem sedamdesetih, bio sam tada u Energoprojektu, radili smo na jednom velikom ugovoru, bilo nas je iz sedam zemalja. Odemo uveče u jedan bar – nekih stotinak metara od Maneken Pisa, levo – u podrumu. I sad bih ga pronašao. Bilo je veselo i bila je neka španska muzika, a kad su pored našeg stola zapevali i zaigrali „Viva Espana“, ja sam se naravno odmah sa tim složio, pa tako u dertu, zavukao ruku u džep i dao muzici ono što se tu našlo. Ujutru sam tek primetio da sam se malo preigrao, ali eto bila je to investicija za budućnost. Da toga nije bilo, o čemu bih sada pisao. U Parizu sam jednom prilikom, kod „Raspućina“ bio oduševljen kad je orkestar zapevao onu „hrvatsku“ na bazi… Gde cveta limun žut … Pričamo posle, pred fajront, sa šefom orkestra. Pitam ga, otkud zna tu pesmu. Kaže mi – To M’sje Lubisa (Ljubiša Vulović, tadašnji Direktor Inexa u Parizu) stalno poručuje, pa smo naučili. Bilo je toga i tamo i ovde – Na Petrovaradinskoj tvrđavi, Janika Balaž, a solistkinja… za gosta…na uvo – Dimitrije sine Mitre … Pa „Reka“ – Gvantalahara….
Početkom devedesetih zadesio sam se u Londonu. Kad su uvedene sankcije, svi naši koji su tamo živeli uplašili su se za deviznu štednju, pa je nastala opšta operacija izvlačenja tih para preko kreditnih kartica koje smo tamo koristili – odeš u samoposlugu, napuniš kolica, platiš vizom Jugobanke i to ti skinu sa onog računa – nije to dugo trajalo, ubrzo su prestali da primaju naše kartice. Pričamo o tome i pita me Ljuba Mojović, bivši direktor Energoprojekta, tada direktor naše Privredne komore u Londonu, kako ja te stvari rešavam. – Ja nemam tih problema, kažem mu. – Kako nemaš, motaš se po svetu dvadeset godina, nećeš valjda da mi kažeš da ništa od dnevnica nisi uštedeo. – Nisam, kažem mu. Imao sam neka nakaradna shvatanja o dnevnicama – Znaš koliko koštaju oni francuski sirevi u Free Shopu, pa Remy Marten, onaj zamagljeni V.S.O.P., moj omiljeni. Pa žena – spisak za šoping! Nije mi poverovao, siguran sam.
Odlutao sam, da se vratim na muziku. Bilo je tu i drugih veselih događaja. Vozim tako jednom u Londonu, obično ponesem neku kasetu naše muzike – Vesna Zmijanac, Neda Ukraden …. nostalgija čini svoje. Na semaforu, crnja do mene otvorio oba prozora, a odvalio neku urođeničku muziku do daske, semafor se trese. Šta ću, odvrnem i ja Nedu Ukraden … Zora je …. On skida slušalice, utišava svoju muziku i pita – Brother, what are you listening for? It’s nice! – Neda Ukraden, kažem mu, ko svoj svome. Is it Gypsy? Ma kakav Gypsy, Srbija, pizda ti materina! On sleže ramenima – What does it mean? U tom se pali zeleno svetlo, on turira auto i odlazi u čudu. Verovatno nije razumeo onaj glagol.
Nisam siguran da bi se gore pomenuti Ivan Tasovac, baš složio sa ovim izborom, ali šta mu ja mogu. U svakom slučaju ja sam i dalje njegov fan i voleo bih da jednom sa njim razbijem čašu u kafani. Sećam se nedavno, u emisiji “Ja imam talenat”, voditelj je ptredstavljajući žiri pričao nešto upućeno njemu, što nije bilo baš mnogo smešno, na šta mu je ovaj uzvratio – Tebi verovatno tu u scenariju piše da treba da budeš duhovit! Onako iz mesta, pa u glavu – volim taj vrcavi spontani humor koji se stvara tu na licu mesta. Zato sam voleo i Zorana Radmilovića. Nisam ljubitelj humora Robbie Williamsa, komedianta, znate ono – zavrćeš uši, kriviš nos, pa uz sve to još i prevrćeš oči! Da crkneš od smeha. Robbie Williams, pevač, je već nešto drugo. Nisam mislio ni na Robina Williamsa, humoristu i glumca – Good Morning Vietnam! I on je fenomenalan. Gledao sam ga jednom u Londonskom Paladijumu. Toliko transformacija na jednom mestu, pa sve to neprekidno u trajanju od dva sata. Neverovatno! Možda sam ga napred već negde i pomenuo. Njega nisam mogao da zaboravim. Ali neka, zaslužuje. Sećam se i njegovog opisa ljubavi prema voljenoj osobi: Spavate pored nje. Ona prdne u snu toliko snažno da vas to oboje probudi, okrene se prema vama onako sanjiva i kaže – kako može to tako, ovde u krevetu, a vi je gledate onako zaljubljeno i pomislite – Bože, kako je slatka!
Volim, humor Monty Pythona. Ko da se ne smeje kad vidi kadar iz jednog njihovog show-a: tipičan engleski ambijent – salon, kamin, muž i žena u kućnim ogrtačima sede u stilu – šta bi još moglo da nam fali. On čita svoje novine, ona svoju knjigu. U jednom momentu Ona odlaže knjigu i kaže – Darling, I am going to be divorced. On, ne dižući pogled sa novina – Why, darling? Ona – I am neraly forty five and never been a single mother!

* * *

U Londonu sam se najviše družio sa Đelom, Direktorom tamošnje Energoprojektove firme. Pre dolaska u London, on je bio jedan od “inventara” Madere. Nešto u fazonu – ako ne možete da ga nađete pozovete Maderu i zamolite da vam daju Đelu. E taj Đela, kad je došao u London, imao je veliki problem – nikako nije mogao da pronađe pab koji bi ga podsećao na Maderu.
Jednog dana, tek sam bio došao s posla – zvoni neko na interfon: Kolega (tako je voleo da me oslovljava kad se zajebava), silazi dole, čekam te – pronašao sam! Šta si bre pronašao, koji ti je, tek sam došao … Maderu, odgovara on, nemoj da me teraš da dolazim gore, i onako ćeš da siđeš! Šta ću, siđem, on vozi pravac Hyde Park, Bayswater, pab Swan. Prolazio sam toliko puta tuda, pab kao i svaki drugi – I šta te ovde podseća na Maderu, pitam ga. Vidiš ovaj park, pokaza on na Hyde Park u širokom luku – vidim, kažem ja. – E to ti je Tašmajdan, a u ovoj bašti ćemo na leto da sedimo. Sad je zima. Ulazi unutra, ja za njim. Ne osvrće se ni na kog, pa pravac uz neke stepenice. Otvara vrata kao svoja, stade na sred njih – unutra, neko društvo, već poprilično zagrejano, ispostaviće se kasnije Šveđani, a u uglu jedan pogolemi čovek s bradicom a la Piter Justinov, za klavirom. Kad ugleda Đelu, udari tuš po dirkama, ustade i gromko objavi – Ladies and Gentlemen, may I introduce you, my very good friend from Yugoslavia, Mr. Milan Delic! Šveđani poskakaše sa sve čašama i aklamacijom nas pozdraviše, a Đela se okrete prema meni i reče – Kolega, jeste li videli taj doček! Tu je došlo i do krštenja – Swan je postao Mala Madera. Posle nam Šveđani nisu dali da idemo, a kad sam došao kući, žena je već tada, po ko zna koji put, htela da se razede od mene.
Imali smo tamo i našu kafanu – Akropolis. Tu smo znali, kad ovi naši dođu da gostuju, da ih pokupimo posle koncerta i tamo odvedemo. Javimo gazdi da dolazimo i on na vreme isprazni kafanu. Ostanemo do zore. Nema ničeg lepšeg nego kad muzičari sviraju za svoju dušu.
Ponekad bih tamo odveo i goste na večeru. London su svi voleli, pa su i dolazili – koje službeno, koje privatno. Znao sam i da ih iznenadim – u kafanskom orkestru pevao je Mile iz Kikinde. Došao tamo pa ostao. Naravno pevao je onaj njihov repertoar, ali nije zaboravio ni “one naše”. Imao sam dogovor sa njim – dam mu neprimetno znak, orkestar opali tuš, a Mile zapeva – “Četir’ konja debela …..”. Ovi naši, ne mogu čudu da se načude – u sred Londona pa to! Ja se pravim lud, nemam pojma. Kasnije odem do Mileta i izmirim račune – za svaku pesmu po 10 Funti.

* * *

Pa uz koju muziku da čovek razbije čašu – kad mu dođe! Polomiću čaše od kristala – što bi rekao Miroslav Ilić. Neće valjda uz ono što peva Aleksandra Radović. Slušam je pre neki dan kod Ivana Ivanovića. Obradila pesme Silvane Armenulić! Pa jednu od njih i otpevala u živo. Kaže, ima još. Ceo album će o tome. Užas! Svetogrđe! Prva pomisao mi je bila, da li sirota Silvana ima nekog ko je ostao iza nje. Da tuži ove što je karikiiraju i zaštiti tu muziku od njih. Pomisliće neko sutra, da su to Silvanine pesme i eto kraja jednoj legendi.
Uz to pomenuta dama, nema veze sa ovim o čemu pišem, ali ispolji i jednu nečuvenu laž i drskost. Ne smem to da propustim. Pita je Ivan Ivanović o komentaru koji je tih dana dala povodom odluke da Srbiju ove godine na Eurosongu predstavlja Željko Joksimović. Ma jok, reče ona ne trepnuvši. To su novinari pogrešno protumačili i naduvali. Ja Željka izuzetno cenim. To je bilo u jednoj onako opuštenoj i zezajućoj atmosferi. Uostalom, ko ne veruje, ima na Yu Tube pa može da pogleda.
Bi mi tu nešto sumnjivo, možda i zbog onoga što je uradila Silvani, pa ne budem lenj – otvorim to da pogledam. I zapanjim se – Željko Joksimović! Ha! Ha! Ha! Ha! Ha! ……. nisam izbrojao koliko puta. Izbečeno, usiljeno, ružno – nepevački! Nešarmantno, neženstveno, krajnje odbijajuće! Željko Joksimović! Pa on bi trebao da učestvuje na nekoj Evroviziji za penzionere, ako takva bude bila. Ha! Ha! Ha! Ha! Ha! ……. Nigde, zezanja, nigde opuštene atmosfere. Intervjuiše je reporter krajnje ozbiljno, negde za vreme nekog gostovanja u Bosni.
Da se razumemo. Nisam ja neki osobiti fan Željka Joksimovića, a nije me on angažovao ni za advokata da ga branim, ali cenim ono što on u muzici radi. Čovek se ozbiljno posvetio onome od čega živi – muzici. Peva, svira, komponuje, piše tekstove, aranžmane. Sve to radi na jednom ozbiljnom nivou, u sopstvenom studuju! Uložio čovek u svoj posao. Njegovo “Lane” mi se dopada. Uostalom za to je i dobio zasluženo priznanje o kome ona Ha! Ha! Dama, može samo da sanja, do penzije.
I ne samo ona, isto se odnosi i na poznate dvorjanke i farmerke – Viktorija, Cakana, Bebi Dol, pa jedno vreme zaboravljeni “požarevački ciklus” na čelu sa Leontinom, koja, kako pročitah pre izvesnog vremena, isproziva “babe od 60 i više godina” – Merimu Njegomir i druge. Eto, kako kaže, ona je već prestala da peva iako je sad u najboljim godinama. S tim se slažem, ali ne za pevanje! Pa draga Damo, stvar je tu vrlo jednostavna – ove druge, za razliku od Vas, znaju i da pevaju. Ko je kriv Slađani Milošević, Viktoriji, Bebi Dol…. što su svojevremeno zastupale filozofiju – Roken rol je način života, ne razumete vi to!, pa se sad bune što ljudi, kad ih je ovo snašlo, i dalje ne razumeju šta im to znači.
Nije tu samo o pevanju reč. O ukusima se ne diskutuje, kažu. Ali ko je toj ženi dao pravo i minutažu na televiziji da se tako ponaša – ne samo da tako peva, već i da laže!
Seka Aleksić (kažu umetničko ime) izgradila zamak u sred njive! Danas, u Novostima, na prvoj strai naslov – 50 kvadrata, 100 dozvola! Ko je toj ženi dao tih 100 dozvola, šta je sa urbanističkim planom, detaljnim urbanističkim uslovima, vodovodom, kanalizacijom … za njivu!
Miloš Bojanić – Reality Man, tuga i jad, na listi poslanika SNS-a, za koju sve Agencije za ispitivanje javnog mnjenja kažu da će dobiti najviše glasova na predstojećim parlamentarnim izborima! I sad ja, mučenik, dok ovo pišem, i ne znam šta sve može da me snađe posle izbora – ko zna gde će OVAJ završiti, možda će biti i neki ministar. A u ovoj zemlji, kad Velja Ilić šutne novinara, to se sudi godinama, a kad Velju napadne neki nezadovoljnik, to ide po hitnom postupku – i brže! Rekoh malopre – o ukusima se ne diskutuje. Da, ali se ukusi i formiraju!
Seka ili Ceca, da intervjuišem i ja sebe na brzinu – Ceca. Ne peva ona loše! Žena Arkanova, hapšena u “Sablji” po ubistvu Đinđića, nacionalna heroina! Slika se sa kompletnim Zemunskim klanom – video zapis. Onako opuštena, sa kačketom na glavi, ide od stola do stola – Give me five. Svoja među svojima! Ne izlazi iz sudnica. Ne zbog veze sa Arkanovim radovima. On je bio legenda. Arkanovim radovima se niko nije bavio čak ni po njegovoj smrti. U pitanju su njeni sopstveni radovi. Proda igrače “Obilića” za 10 miliona nečega – Maraka ili Evra, to istražni organi ne mogu 10 godina da utvrde, pa je Sud potom “rebne” sa godinu dana teške robije u svojoj sopstvenoj vili – s tim da oko noge nosi tešku bukagiju u vidu narukvice. I ne samo to – ima da vrati polovinu od onoga što je priznala da je ukrala! Za ostalo – nema dokaza. Kud će više i to je mnogo! Nacija je u šoku – naša Ceca je na robiji! A njen drug, Aca Lukas, onaj što zbog imidža ne pere kosu, prekida koncert pred punom “Arenom” fanova u transu i revoltirano uzvikuje – Ne dirajte mi Cecu, mamu vam jebem! Fanovi su u ekstazi – Ceca, Ceca …

* * *

Raspričao sam se o muzici a zapostavio sam sport koji je moja ljubav od detinjstva. Još od vremena kad bi me otac nedeljom popodne uhvatio za ruku i rekao – Aj’mo mi druže da gledamo Zvezdu. I tako nas dvojica krenemo polako preko “šume“ (današnji kamp Košutnjak) pa preko Careve Ćuprije i Topčiderskog brda izbijemo tu negde oko sadašnjeg Šehera, presečemo „Hajd park“ i eto nas na stadionu – stari Zvezdin stadion (na istom mestu gde i današnja „Marakana“) ili JNA (današnji Partizanov stadion), zavisi gde se igra. Sve u svemu oko 45 minuta šetnje i priče o fudbalu, pa isto toliko i u povratku!
Bio sam mali kad je bila Olimpijada u Helsinkiju, televizije nije još bilo, pa se slušao radio prenos. Tada još nije bilo profesionalizma u sportu, bar ne ovakvog kakav je danas, a pošto su na Olimpijadi mogli da učestvuju samo amateri, fudbal je bio zastupljen isto kao i svetsko prvenstvo – svi najbolji su bili tu! E, mi smo na na toj Olimpijadi osvojili srebrnu medalju. Izgubili smo tek u finalu od Nemaca. A u polu finalu smo pobedili čak i Ruse! Možete misliti šta je to značilo pobediti Ruse dok je Rezolucija INFORMBIROA bila u punoj snazi. Toliko sam dobro upamtio sastav našeg tadašnjeg olimpijskog tima da ga se i danas sećam. Igrao se W sistem: Beara – Stanković, Crnkovič – Čajkovski (Zlatko), Horvat, Boškov – Ognjanov, Mitić – Vukas – Bobek, Zebec.
I ne samo to. Sećam se i čuvenog mađarskog tima iz 1954. godine. Niko nije mogao da im se suprotstavi. Ko bi danas rekao da su Mađari nekada bili svetska sila u fudbalu. Odu u London i na sred Vemblija pobede Engleze sa 7:2! Igrali su u sastavu: Grosič – Buzanski, Lantoš – Hidegkuti, Kočiš – Palatoš – Puškaš, Cibor. Kasnije su se raspali kad su Rusi, mislim da je to bilo 1956. godine, tenkovima ušli u Budimpeštu, i uspostavili poredak koji je i nama pretio 1948. godine donošenjem rezolucije INFORMBIROA. Puškaš je uspeo da se domogne Španije i tamo je potom imao uspešnu karijeru i u Realu iz Madrida.

* * *

I ja sam, normalno, tako napaljen za fudbal, počeo od fudbala. Odigrao sam par utakmica u podmlatku Čukaričkog, ali me je „društvo sa Save“ nagovorilo da pređem na veslanje gde sam, prilično uspešno, veslao u Partizanu sve do kraja studija. Preko zime sam se bavio i skijanjem. I tu sam, za one prilike, bio prilično uspešan – bio sam nekoliko puta član reprezentacije Srbije na u to vreme tradicionalnim tromečima: Srbija – Bosna i Hercegovina – Makedonija. Ne mogu se ti rezultati porediti sa današnjim, naročito sa uspesima veslača, ali nije to ni bitno. Bilo je lepo. A bili su to i zdravi sportovi, pa sam iz tog vremena stekao neke sportske navike – takmičarski duh, upornost, fer plej, koji su me pratili čitavog života u svemu onom čime sam se bavio. Smatram da je to bila najveća vrednost koju sam od sporta dobio.

* * *

I danas naravno volim sport – sada, razume se, u ulozi navijača. Znam da fasciniram društvo kad za vreme prenosa spremno izdiktiram svih 16 igrača Mančester Junajteda koje će Ferguson tog dana staviti u tim, da bi u poluvremenu, najčešće tačno, pogodio i koje će izmene Ferguson morati da izvrši, „da bi ojačao srednji red“ i sl. U tome je samo Gaga bolja od mene. Gledamo tako prenos – naravno zajedno i nešto mi padne na pamet – Gale, kako se zvao onaj plavi što je nekada igrao u Mančesteru, Južnoamerikanac, sad igra negde u Španiji, ne mogu da mu se setim imena. Misliš, Dijego Forlan, odgovara Gaga kao iz topa.
Dok gledam prenose sportskih događaja ja i učestvujem u njima – gol, koš, poen, to je ono što se prati i učestvuje u tome. Takvom praćenju prenosa mnogo mi smetaju ovi moderni komentatori, sa sve onima koji potom u novinama komentarišu kako je na primer, Aleksandar Stojanović uneo mnogo živosti u prenos utakmice, jer je tokom prenosa ispričao mnogo interesantnih detalja koji nisu vezani za samu utakmicu, te tako i sam prenos učinio mnogo zanimljivijim. Prvo – da počnemo od ovih zadnjih, ti koji tako gledaju sport, ne treba sport ni da komentarišu i bolje bi bilo da pređu na politiku kako bi i taj „sport“ učinili zanimljivijim. Finale Lige šampiona u fudbalu, na primer, se ne gleda zbog zanimljivosti. To je sportsko nadmetanje, ratnička igra u kojoj učestvuju živi ljudi prepuni adrenalina počev od direktnih aktera na terenu do publike na tribinama. Obratite pažnju na ambijent u gledalištu uoči takvih mečeva – Camp Nou, Old Trafford, Santiago Bernabeu, Alijanc Arena …. Zadatak sportskog reportera je da deo tog ambijenta i te atmosfere prenese i na gledaoce ispred malih ekrana kako bi se i oni osećali kao deo tog sveukupnog događaja. U meri u kojoj to postigne meri se i uspeh reportera. A tome ne doprinose deplasirane istorijske „zanimljivosti“ tipa koliko je na svetskom prvenstvu u Montevideu, 1930. godine, dato golova levom a koliko desnom nogom.
Aleksandar Stojanović nije jedini, ali je najuspešniji od takvih komentatora. Da ne bih objašnjavao „šta je pisac hteo da kaže“ navešću ovde jedan citat autora koji očigledno misli kao i ja , samo što je on to mnogo bolje opisao: Blic – 9. januar 2010. H-UMOR – Vukajlija (u slengu) objašnjava pojmove, pa kaže:
„ALEKSANDAR STOJANOVIĆ – najkontroverzniji „fudbalski“ komentator na ovim prostorima. Jedini čiji su transferi sa televizije na televiziju više uzburkivali javnost od samih igračkih transfera. Karakterističan način komentarisanja utakmica tipa: „Stadion prima 60.000, a u početku je primao 40.000 ljudi, čiji je arhitekta bio iz jednog malog mesta, čiji je ćale svaki dan pešačio 20 kilometara do posla, elem, ćale je imao komšinicu koja nije bila baš u najboljim odnosima sa gazdom gde je živela kao podstanar …“ Nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Isproziva celu familiju igrača, društvo igrača ispred zgrade, trenera, sudiju, pomoćnog sudiju, vodonoše, dečake koji skupljaju lopte … Mnogi osporavaju njegov rad, ali jedno je sigurno, boljeg nemamo. Za razliku od drugih komentatora kojima bi i šah bio problem da prenose, on svaku utakmicu počinje sa dovoljnom dozom histerije i entuzijazma kao da se neko rastaje sa životom i povećava dozu adrenalina, nama gledaocima kraj malih ekrana i omogućava nam da se koliko-toliko bolje uživimo u susret.
Kaka je fantastičan fudbaler, ali je njegova majka izjavila da joj se ne sviđa njegova frizura i da misli da bi mu bilo lepše kad bi se ošišao.
Vidite kako Drogba duva u svoje kopačke, zapravo, on ima poseban ritual čišćenja, najpre ih opere vodom, a onda stavlja francuski dnevni list iznutra, jednom prilikom mu je stavljena engleska novina što ga je veoma naljutilo.
Vidite ove kostobrane što nosi golman, ali ne vidite ih, ispričaću vam posle nešto u vezi njih…
Dakle, to će biti žuti karton, a zanimljivo je da je otac Jankulovskog Makedonac, koji je sedamdesetih godina otišao u Čehoslovačku, gde se oženio Čehinjom i prvom sinu dao ime Dragan, a drugom je hteo da da ime Marko, ali mu se supruga pobunila i dala mu je ime Marek …….
Toliko mnogo iznenađenja na šampionatu da bi bilo veliko iznenađenje da ne bude iznenađenja.
Ako budete čuli da sudija svira pištaljkom u ritmu, to je zato što je on direktor muzičke škole“.
A karikaturista istog lista Marko Somborac, to „komentariše“ ovako:
„Gol! Ali što je još zanimljivije, ovo je 17. put da je na meču ukupna količina auta izvedena sa desne strane veća za 0,3 puta nego sa leve. A da na istom mestu četvrti sudija ima šuraka koji ima prezime duže od 6 slova.“

* * *

Posebno priča su gosti koje komentatori dovode u studio da kao znalci dodatno komentarišu susret, pa krenu u stilu …. Gospodine Bunjevčeviću …. pa se raspričaju. I komentator i gost skockani sa sve odelom i kravatom na plus 40 (u hladu, u Košutnjaku) ko da su pošli u crkvu na nedeljnu liturgiju, a u isto vreme Predsednik države u dnevniku – košulja kratkih rukava, bez kravate.
Od ovih mi se najviše dopada tandem Duško Korać u ulozi komentatora i Vanja Grbić u ulozi gosta. Oni jednostavno zaborave i na utakmicu i zašto su tu došli. To su priče o razvoju odbojkaškog sporta u svetu od Kleka do Rio de Žaneira, pa nazad. Rezultat utakmice koju prate ponajmanje znaju – kad se trgnu. Sećam se jednog takvog prenosa od pre par godina – obojka, finale svetske lige Brazil – Srbija. Nisam mogao da izdržim. Pokušao sam da dobijem dežurnog urednika RTS-a da ga zamolim da ih makne iz studija, pa kako nisam uspeo da ga dobijem, napustio sam praćenje prenosa.
Čini se da je preovladao taj stil prenosa. Evo približava se Olimpijada u Londonu – uveren sam da raste nervoza i među sportskim komentatorima ko će od njih biti u timu RTS-a. Pretendenti vredno uče sve o sportu, sportistima, njihovoj bližoj i daljoj familiji – to je najvažniji kriterijum. Ostalo je samo još da vidimo ko će da ih ispituje. Ako to bude Aleksandar Stojanović, nema šanse da prođu.

* * *

A kad pomenuh televiziju, da se ne ogrešim ni o dugogodišnjem šefu ovdašnje TV, kontroverznom Aleksandru Tijaniću. Pre svega to je jedan inteligentan i sposoban čovek. Sećam ga se još dok je “mali” bio. Bila je to generacija izuzetno nadarenih komentatora RTS-a. Nekako u isto vreme pojavili su se i Gordana Suša, Goran Milić, Omer Karabeg … Uneli su nešto novo u do tada stereotipni TV dnevnik – prvih petnaestak minuta o Titu: gde je bio, šta je radio, koga je video, ko mu se najviše radovao …. zatim privredna hronika – uspesi samoupravnih radnih kolektiva….. i tako redom, preko sporta do legendarnog Kamenka Katića i njegovog metereološkog izveštaja. Pomenuti “klinci” su u to uneli nekakvu živost. Nisu imali neku preveliku minutažu, povremeno su se pojavljivali sa svojim sažetim i britkim komentarima, što je delovalo osvežavajuće pa su se dnevnici i zbog njih gledali.
Da ne širim o ovim drugima, o Tijaniću je reč. Taj stil koji je tada bio samo u nagoveštaju on je usavršio i zadržao do danas. Ljudi ga se na neki način plaše, pa izbegavaju da ulaze u konflikte sa njim – verbalne ili pisane, sve jedno. Ne znam da li kod nas postoji javna ličnost koja je više od njega bila tužena ili tužila. U suštini on je jedan apartčik koji je svoju veštinu prilagođavanja razvio do savršenstva. A žestok stil koji je njegov zaštitni znak mu je istovremeno i sredstvo za ostvarenje cilja i sredstvo samozaštite. Nema režima gde nije imao svoju ulogu – od Tita do Tadića. I nema političara koji nije pretio da će ga ukloniti odmah po dolasku na vlast. A on traje – uspešno, sve ovo vreme. Isto to govori i jedan od predsedničkih kandidata na predstojećim izborima Tomislav Nikolić. Ostaje da se vidi – ako mu se za to pruži prilika, da li će on u tom pogledu biti izuzetak. Ja lično, sumnjam u to.
Jedna od TV tvorevina iz njegovog vremena je i već sada čuvena sintagma – Trošiš struju, plaćaš TV pretplatu za RTS. Pritom, RTS i ne krije – čak to i oglašava, da je u poslovnom “dilu” sa kablovskim operaterima kojih je mnogo u ovoj zemlji, koji u svom paketu prodaju i programme RTS-a, pa je logična pretpostavka da oni to nisu samovlasno uzurpirali, već da im je RTS to pravo prodao. E sad, ja kao korisnik jednog od takvih paketa, kupljenih od kablovskog operatera, gledam uz mnoge druge programme i RTS, koji sam kroz taj paket i platio. Treba li da to posebno plaćam i RTS-u, a da pritom drugu antenu sem ove kablovske i nemam. I to kroz struju! Jeste li čuli za priču o slonu i crvenim čarapama (pozajmljeni vic). Nema veze sa Tijanićem. – Zašto slon ima crvene čarape? – Ne znam. – Da bude neprimetan među jagodama. – Jesi li video slona među jagodama? Ne. – Eto vidiš!

* * *

U ovoj zemlji su se oduvek voleli žestoki momci – delije, grobari, hajduci, četnici. Hajduci – Đurđev danak, hajdučki sastanak. Naravno, zbog Turaka. A kad njih ponestane – srpske kuće, haranja, silovanja, ubistva. Mitrov danak, hajdučki rastanak, do proleća, kod jataka. Četnici – isto to, ali zbog Nemaca, naravno. A kad ponestane Nemaca – srpske kuće! Oduševljeni domaćini vrše masovna samoubistva. Žene u ekstazi siluju četnike, a kad pođu prazne magaze i podrume, za poneti.
I onda ti ovde iz nekih vukojebina dođu neki Šešelji, Draškovići i slični, proglase se za vojvode – i oni su Srbi pa imaju sva rukovodeća prava, navuku četničke kape i povedu Srbe u pohode – Karlovac, Virovitica, Karlobag ….. Račune plaćaju svi Srbi, naročito oni drugi, jer ovi prvi su zauzeti odbranom četničke ideologije, koja je najuzvišenije od svih koje su se Srbima dešavale. Onaj prvopomenuti, zajebava Sudije Haškog tribunala, a sam se prijavio i otišao tamo dobrovoljno – da svetu objašnjava četničku ideologiju. Ovaj drugopomenuti radi na domaćem terenu. Upravo je u toku proces rehabilitacije Draže Mihajlovića, a to mu je životni amanet. Piše u nastavcima hvalospeve o Draži – i kao ratniku, i kao mudrom vojskovođi i kao domoljubu. I to sve u prvom licu – Draža. On meni kaže to, a ja njemu to i to! Ne kaže, kako se dokopao tih izvora, što bi, razume se, za istoriju bilo od neprocenjivog značaja. Šteta što moj otac i moj ujak ne doživše Draškovića da im on lepo objasni ko su bili četnici. Verujem da bi više verovali njemu nego svojim očima.
Prođoh letos kroz Gacko. Kažu da je Drašković odatle. Tamo ima tri i po kuće, pa ne znam šta bi četnici tu mogli i da haraju. U Srbiji je druga priča. Ovamo, kad poodrastu, svi dolaze. Pita ga reporter u jednom nedavnom intervjuu – Drašković mi je omiljeni lik, pa to ne propuštam. A prvi put sam za njega čuo još sredinom sedamdesetih prošlog veka dok je bio dopisnik Politike iz Lusake, Zambija. Imao je neke probleme sa plaćanjem kirije u Energoprojektovom stanu koji je koristio (Rectory Court broj 4 – setiće se). U knjizi “Nož” predstavljate četnike kao prljave i masne, sada više ne! A on, onako ležerno ubedljivo, kako samo on zna – Pita mene Dana. Pa dobro el’ moj ujak bio prljav i masan? Pa nije, kažem ja! A da li je tvoj stric bio takav. Nije ni on, kažem ja. Pa dobro, zašto onda pišeš da su četnici bili prljavi i masni? I eto, ja više ne pišem da su oni bili prljavi i masni, kaže Drašković!
A njegov mlađani sledbenik, mislim da se Jugović zove, u jednom dijalogu sa Prokićem, poslanikom LDP-a, na direktno pitanje ovog poslednjeg, priznade da je gore pomenutih četničkih poseta po Srbiji bilo i da su se te stvari dešavale, ali da je toga bilo zbog širine četničkog pokreta, da su stoga oni bili organizovani u trojke, te da razume se Draža nije mogao sve da ih drži pod kontrolom. Pa koji je to vojskovođa koji svoje jedinice organizuje tako da ne može da ih drži pod kontrolom? A što je najgore, nisam čitao da su oni delovali kao uskoci koji su uskakali na hrvatsku teritoriju i tamo pravili sranja. Skakali su po Srbiji. A na drugoj strani, čitao sam da su partizani za takve stvari svoje streljali po kratkom postupku. Draža nije – bar nije pisalo.
Udaljavam se a počeo sam o muzici. Volim ja i rok, mada ne znam šta im znači ono – Rok je način života, ne razumeš ti to! I dobro je što ne razumem, ali mi to ne smeta da slušam Boru Čorbu. Bora je i car i kreten. “Pogledaj dom svoj anđele” – jeza. “Amsterdam” – totalno otkačeno. “Gastarbajterska” – ludo. “Poslednja pesma o tebi” – divno. A kreten je što je on, car u poslu koji tako dobro radi, prihvatio da izigrava pomoćnika ministra kulture, ili kako se to već zvaše. Što mu je to trebalo.

* * *

Danas je Uskrs, pa o čemu bih drugom ako ne o veri i religiji, ali ne – isuviše je to pretenciozno. Niti sam ja neki vernik, niti poznavalac toga. O popovima, vernicima i ostalom što je s tim u vezi, mi lepše izgleda.
Jutros, sabajle, dok sam pio kafu, voditelj programa na RTS-u, pozdravlja spikerku Dnevnika, kako dolikuje, sa – Hristos Voskrese!, što ova nije demantovala – Tako je, reče i nastavi da čita Dnevnik. Samo što mu nije rekla – I ja tebi! Žika, zvani Šarenica, vodi najgledaniji program u zemlji pomenutog naziva, pozdravi prošle godine gledaoce sa – Hristos se rodi!, a njegov mlađani kolega Vlada, Pinkova voditeteljska zvezda u usponu, ponovi to isto i ove godine – da li zbog toga što su isto naobrazovani ili zbog popularnosti koju Žika povodom toga teče već godinu dana, ko će to znati.
Nije ovaj narod verski edukovan za takve finese. Do juče smo imali zabrane svih verskih praznika, a danas čovek ne može da ih popamti. To koriste razni crkveni teoretičari pa sluđuju ovaj i onako sluđeni narod. Uveli smo u osnovne škole dva nova predmeta po izboru – građansko vaspitanje ili religija. Prvo, onaj ko je to smislio je totalni idiot. Ovom narodu treba građansko vaspitanje kao obavezan predmet i to ne samo u osnovnoj školi – svima, kako onima koji su završili neke škole, tako i onima što nisu. A drugo, i veru i religiju bih uveo kao obavezne i to u isti predmet, jer zloupotreba vere je opasna i ne doprinosi građanskom vaspitanju.
No, da ne teoretišem dalje, da se vratim stvarnim problemima koji su s tim u vezi. Juče sam se u kolima, a sve povodom Uskrsa i jaja s tim u vezi, naslušao diskusija na temu, šta je ispravnije reći – tucanje, kucanje, kuckanje ili nešto drugo. Što se mene tiče, ja sam uvek za tucanje, mada ne znam da li je to prikladno zbog praznika.
Pomenuh malopre, da ja nisam baš neki vernik mada su i moji najbliži pokušavali da me tu bar malo edukuju. Sećam se, davno – imao sam valjda oko 13-14 godina, dakle građanski neodgovoran, poslala me majka da za Slavu nosim kolač u crkvu. To sam radio i prethodne godine. Iskoristim ja tu činjenicu kao stratešku prednost, nagovorim svoje drugare iz kraja da i oni pođu – da keve obraduju, i pođemo nas trojica u rano jutro po mraku, ali ne odemo u crkvu već skrenemo u školsko dvorište – Matija Ban, na Banovom brdu, isečemo kolače onako kako to i popovi rade, pospemo malo vina, stavimo pare u džep – ovo ti je šest banke za popa, a ovo ti je četiri banke za crkvenjaka, nemoj da pobrkaš, rekla mi je majka kad sam pošao.
Kako je bilo, pita me majka kad sam se vratio. Dobro, kažem ja, pozdravio te pop, kaže baš fino što majke šalju decu u crkvu. I sve bi bilo u redu, da se jedan od nas nije izlajao. Došlo to do majki, koje su poludele – Bože oprosti im, mladi su! Ne znam da li mi je Bog oprostio, ali mi se činilo da mi majka to nikad nije oprostila. U svakom slučaju nije me više slala u crkvu.
Drugi put, kad sam se vratio iz Londona – mator sam već bio, vidim, u međuvremenu svi postali vernici. Čak i moj zet Budimir Lazić, bivši partijski sekretar u više navrata. Kaže meni sestra – i ti bi brate mogao sutra da odnseš kolač u crkvu da se iskupiš za one gluposti kad si bio mali. Hoću, kažem ja, ako pođe i tvoj muž (i njima je ista slava). On već ide redovno, kaže mi ona. I tako pođemo mi, opet u ranu zoru po mraku, on povede i sina Mladena da se i on primi na veru od malih dana, a ne kao otac mu. Crkva u Pop Stojanovoj ulici, na Zvezdari, vidim ispred crkve ogroman red, uvio se ko zmija. Probijem se ja napred da osmotrim situaciju i primetim da u crkvi ima još nekoliko redova u kojima nema više od po par ljudi. Ovamo kažem ja mojima, a oni zamnom. E tu nas presretne jedan pop i kaže – ne može! Koja ste vi ulica – Šarplaninska, kažem ja. Onaj red tamo, reče mi on i pokaza na onaj najveći, zbog koga sam sve ovo i bio smislio. Kako bre, ne može, šta ste to uveli administraciju i u crkvene redove, treba li da se učlanim, gde da platim članarinu. Tu me ovi moji izvedoše, kažu ne smeš u crkvi da praviš sranje i povedoše kući. Tako propade i moj drugi pokušaj da postanem vernik.
Imao sam ja još nesporazuma sa popovima, ali dosta o tome. Sećam se jednom prilikom, da još samo to pomenem, pitaju me iz firme kojoj pružam pravne usluge, za pravno mišljenje – došao čovek u mantiji, crkveno lice i hoće da uzme automobil na lizing (najviše vole džipove i mercedese), šta da rade – čovek u rubrici o ličnim podacima naveo samo svoje crkveno ime. I gde mene nađoše baš to da pitaju. Odgovorio sam samo – nije greh od popa tražiti ličnu kartu. Neki su me i kritikovali zbog toga, ali je sve došlo na svoje mesto kad je pomenuti pop kasnije prestao da otplaćuje lizing rate, pa smo morali da ga jurimo da vrati džip.
Ja bih svoj verski status najbolje definisao onim što sam negde pročitao da je rekao Nenad Čanak – nemam ja problem sa Bogom, već sa njegovim izaslanicima na zemlji. Da li ima Boga ili nema, ne znam, isuviše je to ozbiljna tema za mene, ali bih voleo da ga ima i tako se i ponašam. Koliko sam samo puta pogledao gore i rekao – Bože pomozi ili Hvala ti. Ja držim da u principu nisam loš čovek. Ne znam da li sam nekom naneo neko zlo. Dobro, radio sam čitavog života sa ljudima i bilo bi glupo reći da se nikome nisam zamerio, ali ne sećam se da sam mu zlo naneo i ponosan sam na to. A ako onaj gore, za koga rekoh da bih voleo da postoji, smatra da sam ja grešniji od onih koji prave svakojaka sranja pa to posle peru molitvama i postom, šta ja tu mogu. Takav sam.
Amfilohije Radović je učen čovek. Uoči Uskrsa je dao veliki ekskluzivni intervju za nedeljnik Press, čije su delove preneli skoro svi listovi – Može biti govora samo o nezavisnoj, celovitoj Srbiji u okvirima Evropske zajednice, rekao je ovaj crnogorski mitroploit na službi u Beogradu. Lepo, i ja bih to voleo – bolje biti sit nego gladan. Ali koliko je to realno, a opšte je poznato da je politika veština mogućeg. Mitropolit naravno ne nudi rešenje, jer on je duhovni a ne svetovni poslenik, pa u tom svojstvu i savetuje – trpljenje, mir, patnja, to je Srbe održalo. Ako je uvaženi (ne i od mene) Mitropolit, po prirodi svog radnog mesta, pozvan za stvari duhovne naravi, što se onda pača u politiku, koja u duhovno ne spada. A ne govori za Uskrs – najradosniji hrišćanski praznik, o duhovnim stvarima, sem onog – trpljenje, mir, patnja!
Ja još uvek ne mogu da mu oprostim onaj bezočni govor u Hramu kada je držao opelo Zoranu Đinđiću. Šta mu znači ono da će Zoran Đinđić biti zapamćen po tome što je u momentu najdubljeg poniženja svoga naroda ispružio “ruku bratsku, bratskoga mira i pomirenja” Evropi i svetu, kao i poređenje dubine Đinđićeve rane i rana nekih drugih žrtava… Pa je li Đinđić kriv za te druge žrtve ili ti i takvi kao ti i vaša politika. Našao si da držiš slovo o Đinđiću, a nisam te čuo da si se oglasio o tvojim pajtašima, vladikama – Pahomije, Vasilije, Filaret, Artemije …. Živite u bludu, bogatstvu i izobilju a narodu propovedate trpljenje, mir i patnju. Što biste vi išli u Evropu, pa da narod progleda, uzme motku i sve vas redom potera.
Evropa više nije ono na čemu ti, tako učen, u pomenutom intervjuu deliš političke savete počev od Aleksandra Makedonskog – tri veka pre hrista, pa preko Vizantije, Rimskog carstva i krstaških ratova. U međuvremenu je bilo mnogo i krstaških i drugih ratova, revolucija i svetskih ratova. Menjale su se i imperije i carstva i danas smo tu gde jesmo – dopadali se sebi ili ne. Da Milošević nije izigravao vojskovođu, bili bismo bar za Kosovo bogatiji. Ovako, priznali vi to ili ne, Kosova nema. Mi ne upravljamo Kosovom, tamo sad žive neki drugi. A to što zbog izbornih i drugih kampanja mi pričamo da je Kosovo naše, ko nam brani, možemo i dalje da pričamo. Svojevremeno smo vikali i – Trst je naš, pa nam to nije pomoglo. I što pre to budemo shvatili i počeli da spasavamo odatle što se još spasiti može, biće nam bolje. Eto, konačno i ja da se u nečemu složim sa mladim Draškovićem!
Evropa je način razmišljanja, ponašanja, delanja, a to su promene koje su ovom narodu potrebne. Bez toga nema nam boljitka. A ako to ne shvatimo, uvek će se naći neki Amfilohije, Milošević i slični, koji će to da zloupotrebe i zato ovaj narod i drže tu gde je.
Crkva je svagda i svagde imala svoj uticaj u narodu. Ljudi su odlazili tamo da nađu svoj duhovni mir. Englezi, protestanti po veri, imaju crkve u svakom kraju. U Londonu gde sam duže živeo, nedeljom ujutru, mirno i dostojanstveno, narod ide u crkvu – i muško i žensko i staro i mlado. Televizija se uključuje u te svakonedeljne svečanosti. Svaki put prenos u živo iz neke od crkvi iz raznih krajeva. Predivne propovedi, novogovor, puštao sam ih da učim engleski. Nije me mnogo interesovalo o čemu pričaju, ali sam siguran da o politici, naročito tekućoj, ne pričaju – time se crkva ne bavi. Sve to prate i povremeno se uključuju crkveni horovi – Song of Price. Predivno. Sad će neko od onih koji su pogođeni ovim što pišem da kažu – izigrava Engleza pa došao ovde nama da propoveda. Takvima preporučujem da se vrate na drugo poglavlje ove moje knjuige. A uzgred – iako imam i britansko državljanstvo nisam tamo išao od kako su nas bombardovali.
Ovi naši, em ih ne razumeš o čemu pojaju, em i kad ih razumeš, vraže narod na novo zlo. Kakvi su bolje što narod i ne ide u crkvu. Artemije se odmetnuo. Vodio svoju politiku na Kosovu – i duhovnu i svetovnu. Crkveni velikodostojnici su ga tolerisali sve dok nije ugrozio njihove interese – zapretio da će da se otcepi i proglasi svoju crkvu. Pahomije, dokazani pedofil, spopada po crkvi decu, mušku, koja su mu poverena na vaspitanje – niko se od crkvenih velikodostojnika nije oglasio povodom toga. Izdaju proglase, bacaju anateme, vraže narod povodom “Parade ponosa” – ni ja nisam za to, a tolerišu pedofiliju u svojim redovima. Znači li, da oni to odobravaju? Ima toga i na Zapadu, biskupi se zanesu, izgleda da su popovi svuda skloni tome, ali tamo Crkva raguje na to, Sudovi im sude, stvarno, a ne kao ovde kod nas gde je ceo pravosudni sistem stao u odbranu pedofila, svakako ne svojom voljom i spontano, već po nalogu odozgo, tako da su jedine žrtve tog “suđenja” ponovo ispala zlostavljana deca. Onom vaspitaču – lopatašu iz Crne Reke, sude već tri godine onako kako su sudili i Pahomiju. Baš će to da ga promeni – i to će da zastari. Vladika Filaret, neće da plaća struju, a troši je. Pa još naredio i svojima da ne plaćaju. Pa gde to ima! Mogu li ja da uđem u crkvu, uzmem sveću i kažem – Bog će ti platiti. A cene crkvenih usluga, otišle u nebo. Vasilije tuzlanski živi na dvoru u izobilju. Odao ga rođak koji je tamo navraćao. Rođak – ko što su Ivanu Ivanoviću braća od tetke oni što im svakog petka daje satove za poslate priloge. Na njih Amfilohije ne baca anatemu.
Nisu ni ti “odozgo” šašavi, siguran sam da ni oni ne odobravaju te stvari – izuzeci, ako ih i ima, potvrđuju pravilo, ali važniji su tu interesi u pitanju – strah ih je da se ne zamere crkvi, a crkva, i takva kakva je, prema ispitivanjima javnog mnjenja, ima najveći uticaj u narodu! Pozvaće narod da glasa protiv njih i odoše glasovi, a to je u ovakvoj državi najvažnije.

O POLITICI I JOŠ PO NEČEM

Najpre o mom najvećem i najružnijem razočarenju – Mlađanu Dinkiću, kome stoga i posvećujem najveću minutažu.
Negde napred, u nekom od prethodnih poglavlja – da ne tražim sada, a i ne volim sebe da čitam, neka ostane onako kako je tada zapisano, jer tada sam tako mislio, rekoh za ono vreme koje je prethodilo padu Miloševiča, da su za Srbiju jedini spas mladi ljudi poput Mladjana Dinkića, koji se usudio da u to vreme napiše „Ekonomiju destrukcije“ što je i sada za pohvalu. Okupio je oko sebe 17 ekonomista i 1997. godine osnovao nevladinu organizaciju G17 Plus koja se u decembru 2002. godine, zajedno sa Miroljubom Labusom, kao partijskim liderom, preregistrovala u političku partiju. Miroljub Labus nije dugo ostao partijski lider. Smenio ga je Dinkić sa svojom ekipom koji od tada postaje neprikosnoveni lider i te Partije i one koju je nedavno formirao URS – Udruženi Regioni Srbije.
Već 2000. godine, odmah po petooktobarskim promenama, sa samo 36. godina, postaje najmlađi Guverner u istoriji Narodne banke Jugoslavije.
Sa tog mesta aktivan je i na drugim poljima. Kreće u pohod za povraćaj „Kiparskih para“ – novca koji je za vreme Miloševića nemilice iznošen na to ostrvo. Dobro je krenuo i sa puno obećanja – treba samo pratiti trag novca! Već sledeće godine, bez nekog posebnog objašnjenja, odustaje od tog projekta.
Potom, 2002. godine, relizuje projekat o zatvaranju „propalih banaka“, među kojima su bile i četiri tada najveće domaće banke, da bi odmah zatim usledila i jedna od najvećih prevara – osnivanje Nacionalne štedionice – banke a.d. U ovoj dobro osmišljenoj podvali, prevara je započela već u samom nazivu. Osnovana je privatna banka sa nacionalnim predznakom u nazivu, tako da su svi – sem onih upućenih i onih neupućenih koji su po prirodi funkcija koje su obavljali morali da budu upućeni, bili u uverenju da se radi o državnoj banci. Prevlast privatnog kapitala u toj banci obezbeđen je putem povezanih privatnih pravnih lica, na šta je argumentovano prvi ukazao Savet za borbu protiv korupcije, što je Banka naravno demantovala. I ne samo to, Savet je ukazao i na činjenicu da su neki od privatnih akcionara kupovali akcije Banke, putem kredita dobijenog od te iste banke. Na izveštaj Saveta, nije bilo reakcija Vlade – iako je to Vladina organizacija, što će ostati praksa sve do današnjih dana.
Ubrzo se ispostavilo i zašto je ta igra sa predznakom – Nacionalna, bila toliko važna. Toj “nacionalnoj” banci dodeljen je posao isplate stare devizne štednje, zatim – po tvrdnji pomenutog Saveta za borbu protiv korupcije, Banka je beskamatno koristila depozite NBS, a vrhunac tog dobro osmišljenog “projekta” bila je dodela na besplatno koriščenje poslovnih prostora koje su nekada koristile državne institucije – SDK (Služba društvenog knjigovodstva), odnosno ZOP (Zavod za obračun i plaćanje), kada je promenjen naziv te institucije. Hiljade kvadrata najboljeg poslovnog prostora u zemlji, na najboljim lokacijama u gradovima, kompletno opremljenih, do tada u državnoj svojini, dato je na besplatno korišćenje privatnoj banci! A sve to, navodno zato što je Banka, na svoj teret, preuzela obavezu obuke i prekvalifikacije radnika ZOP-a na nove bankarske poslove – a Banka je ustvari i tim “teretom” mnogo dobila, jer u pitanju je bio najkvalitetniji kadar koji je u zemlji za tu vrstu poslova tada i postojao, tako da i ako je bilo nekih nužnih dokvalifikacija, to je time sprovedeno na, po Banku, najcelishodniji način.
Kažu da je on najzaslužniji i za rušenje Vlade Zorana Živkovića koji je premijersko mesto preuzeo u martu 2003. po ubistvu Zorana Đinđića i tu se zadžao nepunih godinu dana. Učestvovao je potom i u Vladama koje su zatim formirane – Vladi Vojislava Koštunice i Vladi Mirka Cvetkovića. Učestvovao i rušio ih.
U Vladi Vojislava Koštunice je bio Ministar finansija sve do kraja 2006., da bi potom bio i Ministar regionalnog razvoja. Izlaskom iz Vlade ubrzao je njen pad, da bi potom, nakon parlamentarnih izbora, u Vladi Mirka Cvetkoivića bio Potpredsednik Vlade i Ministar ekonomije. I tu je Vladu, tokom 2011. godine, kada su problemi nastali delom usled svetske ekonomske krize, delom usled sopstvene nesposobnosti same Vlade postali evidentni, počeo da cepa svojim omiljenim metodom – podrivanjem iznutra. Kad je to postalo i očito i ružno, Premijer je bio prinuđen da ga ukloni iz Vlade, što je izgleda i bio deo njegove taktike. Približavali su se izbori, nove koalicije su bile na pomolu, učešće njegove stranke u budućoj Vladi nije više bilo tako izvesno, pa je trebalo smisliti nešto novo.
I osnovao je URS – Partiju Ujedinjenih regiona Srbije. Prihvatio je svoju smenu, ali je svoju partiju G17 Plus, ostavio u koalicionoj Vladi. Procenio je da još nije momenat za njeno rušenje, zadržao je u Vladi postojeće resore svoje stranke – mesto Potpredsednika Vlade, Ministra ekonomije, Ministra zdravlja, Ministra omladine i sporta, Ministra kulture i dr. i unutarpartijskim pomeranjem postavio svoje ljude na ta mesta, pritom ostavši neprikosnoveni šef svima njima, što se i bukvalno vidi prilikom uobičajenih aktivnosti tih resora – novi Ministar ekonomije, mlađani Nebojša Ćirić, napred, Dinkić iza njega.
On lično je preuzeo funkciju šefa poslaničkog kluba partije G17 Plus u Parlamentu i sa tog mesta, kao poslanik, omogućio sebi da do mile volje kritikuje Vladu u kojoj drži pola resora. Istovremeno ima dovoljno vremena da sa novom partijom Udruženih regiona Srbije, kruži Srbijom, započne predizbornu kampanju i pre nego što su izbori i formalno raspisani i ktitikuje Vladu za neravnomerni razvoj regiona Srbije, odnosno ekonomsku eksploataciju regiona od strane Beograda i kao centra vlasti i kao najprivilegovanijeg regiona u Srbiji. Regionima Srbije treba vratiti pare koje im pripadaju! Slogane koje koristi u toj kampanji, preuzeo je po svemu sudeći od Šiptara – Trepča radi, Beograd se gradi, bile su i njihove omiljene parole. Ko da se na to ne primi. Baš nas briga što to priča čovek koji je taj „lopovski“ sistem i smislio. Parama se u zube ne gleda. Upozoravaju ozbiljni analitičari i spolja i iz zemlje da će ta avantura da stvori rupu u budžetu od najmanje 30 milijardi dinara. Dinkić se na to ne obazire – piči svoju priču i dalje.
I sve to čini čovek koji je bio neprikosnoveni kreator ekonomske politike i svih promena u ekonomskoj politici, od 2003. godine do danas, čiji je dominantni uticaj bio i u fiskalnoj politici i u svemu ostalom što čini ekonomiju zemlje u širem smislu te reči – ekonomija, regionalni razvoj, privatizacija, finansije, poreski sistem, Narodna banka Srbije. Tu su još i resori koje drži njegova stranka – zdravstvo, omladina i sport, kultura, ne računajući niže rangirane pozicije koje njegova stranka drži po koalicionim i drugim sporazumima drži u drugim ministarsrvima, raznim državnim agencijama, upravnim odborima i dr.

* * *

Radi ilustracije ovog što sam gore rekao, evo jednog primera. Potom stvar prepuštam ekonomistima. Početkom 2005. godine počeo je da se primenjuje Zakon o porezu na dodatu vrednost – popularno nazvan PDV, kojim je zamenjen ranije važeći Zakon o porezu na promet. Mislim da je uvođenje tog poreza odlična stvar, jer porez nikada ne može biti manji, koliki god da je, dok ga što više subjekata ne plaća, jer u suprotnom oni što plaćaju, plaćaju i za one što ne plaćaju. Dinkića smatram rodonačelnikom tog poreza i sa tog aspekta sve pohvale i njemu lično. U praksi je međutim, primena tog poreza imala, a i danas ima, jednu veliku manu – PDV se plaća državi odmah po ispostavljanju fakture o prodaji, odnosno izvršenoj usluzi, bez obzira da li će potom i kada ta faktura da bude i plaćena onome ko ju je izdao. Drugim rečima, Državi svakog 10-og u mesecu moraš da obračunaš i platiš porez, a ti kad se naplatiš. Želim da verujem da je to bila pomalo i stvar objektivne nužnosti, jer u ovoj zemlji se poslednjih godina baš nešto i ne dime fabrički dimnjaci, ne zuje dizalice – nema u dovoljnoj meri stvaranja novih opredmećenih vrednosti što bi pokojni Marks rekao, tako da se mnogo toga svodi na promet usluga, a država ima svoje potrebe, mora iz nečega da puni budžet. Mnogo je to širi problem i naravno ne može se samo Dinkić optuživati za to.
Za jedan drugi, prateći problem, takođe povezan sa sistemom PDV-a, bi s obzirom na funkcije koje je obavljao (i obavlja) već mogao da bude malo veći krivac. Po sistemu PDV-a država na jednoj strani ubira porez a na drugoj strani vrši povraćaj onima koji su to predfinansirali. E, tu već nastaje problem. Država rigorozno ubira porez – probajte da 10-og u mesecu to ne platite, a na drugoj strani ne vrši povraćaj onima kojima treba da vrati ono što su prethodno platili. Čak ne prihvata ni prebijanje – da onima što duguje umanji za toliko ono što oni po tom istom porezu treba da plate. To naravno ima svoje ozbiljne reperkusije, jer stvara se lanac dužnika koji više niko ne može da razveže, pri čemu je sama Država najveći dužnik i generator te pojave usled koje mnoge firme nemaju para ni za osnovne potrebe, a mnoge od njih jednostavno bankrotiraju. I naravno da je to problem koji će kad tad morati da se reši, a Mlađanu Dinkiću, kao ekonomisti i bar kao najkrivljem među jednakima bi on morao da bude poznat.
E sad vidite – zbog toga ovo i pišem, Dinkić u sadašnjoj izbornoj kampanji ide po zemlji Srbiji i urliče da će on – sad kad ga ponovo budemo izabrali, da to reši tako što će uvesti da Država naplaćuje PDV tek kad izdavalac fakture i naplati ono što je fakturisao, a ne odmah po izdavanju fakture. Kao da je neko drugi to do sada radio pa će on to da ispravi. Ne pominje zašto to nije uveo i do sada, nego tek sada – na izborima, i konačno – šta će da bude ako Državi, kao i do sada, budu nedostajale pare, pa bude prinuđena da i dalje sprovodi onaj stari, a ne ovaj novi „izborni“ model, oba inače istog autora – Mlađana Dinkića. Ispostaviće se da je i to jednostavno bila jedna od izbornih laži.

* * *

Jadan Beograd. Uvek ima tu nesreću da nekome bude glavni grad. Postao je metresa svima. Ovde svaki ciganin može da dođe i da ga tuca. I da ga šutne, kad mu ne odgovara. Još u vreme one najšire Jugoslavije govorio sam da je Beogradu hendikep što je bio glavni grad. Svaki Hrvat je mogao da dođe ovde i da radi šta hoće – to je i naš glavni grad, govorili bi. Ja nisam mogao da odem u Zagreb i da radim to isto – jer Zagreb je bio samo njihov glavni grad. Isto je i sada. Ovi što danas čine Beograd podolazili su od koje kuda i zagadili ga. London može da kaže da u njemu živi 7% Londonera. Nisam siguran da Beograd može da kaže da u njemu živi 7% Beograđana. Evo ja predlažem, da glavni grad Srbije bude Vlasotince. Imamo već dva kandidovana političara iz tog kraja za najviše državne funkcije – Dinkića za premijera i Zorana Stankovića za Predsednika države! A Beograd neka se učlani u URS i neka odatle tuca Vlasotince kao glavni grad.
Biti seljak nije nešto niže vrednosti. Seljaci su ljudi koji žive na selu. Toliko smo puta čuli i upotrebili ono – zdrava seljačka pamet. Sećam se, pre petnaestak godina, možda nešto manje – dok je Brezovica još bila naša, kad sam poslednji put tamo bio na skijanju, slučajno sam na par stotina metara poviše hotela Narcis, nabasao na seljaka koji u improvizovanoj kolibi kuva kafu za skijaše. Ne znam ni sam kako smo se uz kafu upustili u priču. Znam samo da više ujutru nisam pio kafu u hotelu – išao sam gore na „čašu mudrosti“.
Beograd je nešto drugo. To je zajednički produkt svih nas koji u njemu živimo – i onih koji su se tu rodili i onih koji podolaziše od kojekuda. Razlika je samo u tome što mi koji smo se tu rodili moramo da ga trpimo takvog kakvog ga napravismo, dok oni drugi – čak i kad preseru svojom krivicom, mogu da se vrate u zavičaj i da odatle nastave da seru po Beogradu. Ili, da ostanu tu, pa da to isto rade odavde, sve jedno. Oni što bacaju pikavce kroz prozor da ne prljaju piksle svojih Land Rovera, oni što bacaju đubre kroz prozor jer su čuli da je „šik“ da preko dana gluvare po kući u pidžami pa ih mrzi da se oblače, oni što poostavljaše svoje na selu, postaše gospoda, pa preko televizora gledaju kako onima što tamo ostadoše spasilačke ekipe zimus doturaju hranu da prežive. Oni će doći na leto – da se slikaju ispod grana povijenih zrelim šljivama. To su seljačine.
Što se mene tiče, ja ću i dalje voleti Beograd, jer drugo selo sem njega nemam. Razveselila me pre neki dan u emisiji „Veče kod Ivana Ivanovića“ ekipa iz serije Budva na pjenu od mora. Na Ivanovo pitanje šta mu se najviše sviđa u Crnoj Gori, onaj mladi simpatični Luka iz serije, reče – Beograd.

* * *

Ovde moram da razjasnim neke stvari. Ne zbog onog „šta je pisac hteo da kaže“, već da otvorim jednu mnogo važniju temu – šta je zapravo Beograd? A isto se odnosi i na Pariz, London, Njujork. Naravno, ja pričam sebe, ono što ja mislim o tome, bez pretenzija da je to zaista i tako, pa eto time dajem priliku Opančarima, koji su i glavni junaci ove moje knjige – including but not limiting: političarima, kurvama, sveticama, biznismenima i kontroverznim biznismenima, pevačima i pevačicama – onima sa „nanogicama“ i bez nanogica, masterbantima, akademicima a posebno onima iz devedesetih, poštenoj i nepoštenoj radničkoj i seljačkoj inteligenciji, Romima i njihovim poštenim i nepoštenim zastupnicima, vladinim i nevladinim organizacijama, patriotama, vladikama, mitropilitima, popovima i ostalim folirantima svih vrsta, stranačkim i neopredeljenim (u daljem tekstu: Opančari), da kažu i svoje mišljenje o tome.
Ja nisam ksenofobik, pa nema ni jednog razloga da to nije tako i kad je Beograd u pitanju. Ja Beograd ne smatram svojim već našim gradom, koga smo svi mi, direktno ili indirektno, izabrali da nam bude glavni grad i svesno ili nesvesno odabrali da u njemu živimo. Dakle pod onim „naš“ ne podrazumevam samo nas koji smo se tu i rodili, već i sve one koji su tu došli i odabrali ga da tu u njemu časno i pošteno žive. Ovih dana se u Novom Beogradu gradi replika starog Beograda, pa negde pročtah podatak da je Beograd pre 80 godina imao tridestak hiljada stanovnika, a danas blizu dva miliona. Pa ne misli valjda neko da ja pod Beograđanima podrazumevam samo preživele od tih tridesetak hiljada i njihove potomke. Beograd, a i njegovi stanovnici – prema glasu koji ih bije, i jesu lepi zbog mešavine ljudi koji podolaziše ovde iz svih naših krajeva. Sve njih, puna srca prihvatam i smatram Beograđanima.
Normalno je pretpostaviti da među njima, kao i među onih prvih tridesetak hiljada ima svakojakih. Pomenuh, malopre da se sve ovo odnosi i na druge velike svetske gradove. Prema nekim podacima, na primer, u Parizu će već 2025. godine, većinu stanovnika činiti živalj arapskog porekla. To su činjenice koje ozbiljni ljudi treba da prihvate i da se prema njima ozbiljno i postave.
Toj mojoj „pameti“ smetaju ljudi poput Mlađana Dinkića čiju pamet napred opisah, bez obzira što se i on, koliko mi je poznato, rodio u Beogradu.
Smetaju mi i ljudi koji dođu u Beograd, pa potom udruženi u klanove sa svojim zemljacima pokušavaju da ga osvoje. Znate li da se u Advokatskoj komori Beograda, koja broji nekih 5-6.000 advokata, decenijama unazad Predsednici biraju po sledećoj šemi – kada su Pećanci na čelu sa Radoslavom Nedićem dočekali da sve svoje mandate odsluže Šešlija i njegovi Krajišnici, nastala je njihova era. Po pravilu kad jednom od njih istekne mandat u Beogradskoj komori on odlazi u Srpsku komoru, a na njegovo mesto dolazi neko drugi iz klana. Na primer, Radoslavov sinovac Vojislav Nedić, čovek koji objektivno u normalnim okolnostima nikada to ne bi mogao da bude. Potom Vojislav Nedić odlazi u Srpsku komoru, a na njegovo mesto u Beogradu dolazi Slobodan Šoškić, takođe njihov zemljak. Međutim, pošto Vojislav Nedić ipak nije bio takvih kapaciteta da postane i Predsednik Advokatske komore Srbije, već samo član Upravnog odbora, nastao je problem kada je Slobodan Šoškić po uhodanoj šemi trebao da pređe u Srpsku komoru i time oslobodi mesto za novog člana klana, jer se tome usprotivio Dragoljub Đorđević, Predsednik Srpske komore i došlo je do neviđenih sukoba unutar ovih esnafskih organizacija koji i danas traju.
Pritom su i neviđeno agresivni. Dođe jednom kod mene u kancelariju moj prijatelj Prof. Dr. Mile Jović, u to vreme Direktor Ekonomskog instituta u Beogradu. Šta je Mile, gde si, nisam te video sto godina, šta ima? Gile burazeru, pomagaj, reče on. Zajebava me ovaj tvoj predsednik, pa me rastura. Koji bre predsednik, šalim se ja. Tita više nema, a ovi sadašnji i nisu neki. Ma ovaj, Vojislav Nedić, Predsednik Advokatske komore. E, Mile, to je druga stvar, njega ne smeš da mi diraš, šta ti je radio. I ispriča Mile, svoju muku. Imao je težak saobraćajni udes, malo je falilo glavu da izgubi. Platilo mu osiguranje nešto, ono važnije nije i on rešio da ih tuži. Neko mu preporučio Vojislava Nedića za advokata – on je Predsednik advokatske komore, što znači da ima veze, on će to da ti završi. I Mile poverovao, otišao kod njega, ovaj ga lepo primio, uzeo pristojnu akontaciju i rekao da ništa ne brine, sada je on u njegovim rukama. I konačno, posle dužeg vremena dobije Mile poziv i ode na raspravu – Četvrti opštinski sud u Beogradu. Mile ode na raspravu, advokata nema. – Ništa, ovo ćemo da iskoristimo kao pripremno ročište, reče mi sudija, važno je da ste vi tu, a svom advokatu recite da obavezno dođe na sledeće ročište. I pita mene sudija, priča dalje Mile – po tužbi, vama je glavni svedok vaša supruga, moraćemo i nju da pozovemo. Sudija, to je neka greška, ona uopšte nije bila prisutna. Bio sam sam u kolima, kad se to desilo. Ali tako piše u tužbi, uneo se Mile pa sve to živo opisuje, mnogo bolje nego ovo ja sada. – Ništa! Ne vredi, cela tužba je na tom dokazu zasnovana. Mora da dođe vaš advokat. – Odem ja kod mog advokata, pomenutog Vojislava, on reče da je bio nešto zauzet, ali ništa ne mari, objasniće on to sudiji na sledećem ročištu, ništa ne treba da brinem.
Danas sam ponovo bio na suđenju, nastavlja Mile i moj advokat opet nije došao. Htela je sudija da mi odbaci tužbu, ali sam je nekako izmolio da to ne uradi i obećao da ću da uzmem drugog advokata. I evo ja došao kod tebe. Dobro Mile, ja tu vrstu sporova u principu ne radim, ali ako je takav slučaj, drug si mi. Moraš prethodno da odeš kod Predsednika, da mu otkažeš punomoćje i uzmeš predmet. Imaš dovoljno vremena, ročište je zakazano tek za dva meseca.
Da skratim priču, Mile u ta dva meseca nije od Predsednika uspeo da uzme predmet, a išao je, kako kaže, sto puta! I šta da radimo, pođemo Mile i ja na sledeće ročište bez predmeta. Znam sudiju, fina je žena, valjda će shvatiti. I shvatila je, reče – poslednji put. Usput nam je skrenula pažnju i na neke druge gluposti u tužbi, no da vas ne zamaram oko toga.
I uzmem ja na sebe da od Predsednika dobijem predmet. Sednem i pošaljem mu kratak dopis – Poštovani Gospodine Predsedniče – Kolega Nediću …… Nema odgovora, a vreme prolazi. Jednog dana pozovem telefonom njegovu kancelariju, javi se ljubazan ženski glas, ja ljubazno objasnim Miletov, a sada i moj problem – zamolite kolegu Nedića da nam pripremi predmet, nema razloga da se vi mučite, doćiću ja sam da ga uzmem. Ljubazno je pozdravim i zahvalim se. Ne prođe ni pun minut, zvoni telefon, dignem slušalicu, izvolite kažem – Na telefonu je Vojislav Nedić, Predsednik Advokatske komore Beograda. O, Gospodine Predsedniče, koja čast, obradujem se ja. Ostavite vi te vaše štosove, nego vi meni recite zašto ste vi bili grubi i vikali na moju sekretaricu, reče on osetno povišenim tonom. Ne Gospodine Predsedniče, to ne može da bude tačno, jer ja sam jedan fini čovek, duša od čoveka, mrava ne bih zgazio, ma kakvi …. a uzgred, kad je ona stigla da vam to prenese i da se požali na mene? Da niste vi možda bili prisutni kad sam ja zvao. Ostavite vi te gluposti, nego recite vi meni ….. Još je nešto pričao, pretio, a kad je rekao da ću ja da stojim mirno pred njim, tada sam morao da prestanem da budem duša od čoveka i zagrmeo – Ma pred kim ću ja da stojim mirno, mamu li ti jebem i tebi i onom ko te je postavio za Predsednika. Svašta sam mu još u nastupu nenadane inspiracije rekao, da je Gaga uplašeno uletela i unezvereno dreknula – pa s kim to pričaš, da li si ti čoveče normalan! Pričam sa svojim, a i tvojim Predsednikom, mamu li mu jebem, dođi da ga čuješ, još je kurva tu! I vratio mi je predmet, već sutradan.

* * *

Ovde otvaram jednu za društvo značajnu temu – radi se o psovkama, kojih primetili ste, ima u ovoj mojoj knjizi. Uostalom, i u samom uvodu sam priznao da ponekad i psujem, a na to sam upozorio i na naslovnoj strani.
I odmah da se izjasnim. Po meni, psovka je jedno, a vulgarnost je drugo. Vulgarnost je ružna, a psovka to ne mora da bude. Nema ničeg goreg nego kad čujete nekog da psuje „ko kočijaš“ ili kad psuje, a ne zna da psuje. Takvi se odmah prepoznaju. To su oni koji psuju da bi bili „šik“ u društvu. Takvi obično i puše, a ne znaju da puše. I takve ćete uvek prepoznati. Drže cigaretu, ko onu stvar, da izvinete.
Ako ste gledali film „Marš na Drinu“ setičete se legendarne scene kad Ljuba Tadić, u jednoj od završnih scena, ne uspevši da se dokopa Drine koja bi bila spas, biva pogođen metkom i umirući, onako kako je samo on to znao govori – Drino mrtvu ti majku …… Teško da je to moglo – tada, u tom momentu i u tom kontekstu, da bude bolje, jače i sa tako manje reči rečeno. Eto, to je moje objašnjenje te pojave, pa ko to prihvati – hvala, a ko ne prihvati – dobro. Da verujem u popove, mogao bih da se ispovedim i stvar u redu. Ovako, ništa mi nije, a leka mi nema.

* * *

Nisam ja lično pogođen, a Bogu hvala ni uključen u pomenute sukobe ni na čijoj strani, jer me ni jedno od pomenutih mesta i ne interesuje. Gospodin sam ja za njih. Ali, ružno je to. I ne samo ružno, već i štetno, jer Advokatska komora je strukovna organizacija koja je osnovana da štiti interese i položaj advokata, čime se ona, od kako je tih sukoba, uopšte i ne bavi.
A i bezobrazno, takođe. Okupila se tamo neka ekipa sve istih ljudi. Izdaju i časopis – BRANIČ, koji niko i ne čita. Od aktuelnih tema tu su najčešće prikazi razvoja pravne misli u Srbiji od Cara Dušana do danas – jedni pišu, a drugi daju kritički (redovno afirmativni) osvrt na to što je napisano, a u drugom broju to isto – samo sad oni drugi pišu, a oni prvi kritikuju. Te i takve aktuelne stvari ne propuštaju ni na globalnom nivou, pa redovno putuju i razmenjuju misli i iskustva po raznim takvim naučnim skupovima širom sveta, da bi potom o tome pisali i u pomenutom časopisu, kako bi i nas članove bar donekle u tom pravcu edukovali.
Naravno, sve to o trošku članova, a članarinu i upisninu, digli u nebo. Upisninu od 2.000 Eura moraš da platiš, jer bez upisa ne možeš da radiš. Kad se upišeš, moraš da plaćaš članarinu od 1.000 dinara mesečno, jer bez toga neće da ti overe knjižicu, a bez knjižice opet ne možeš da radiš. Firma za poželeti. Zato se za vlast u toj firmi i tuku.
Ne egzistiraju takvi klanovi samo u Advokatskoj komori. Koliko je samo Crnogoraca, čak i od onih koji su dobar deo svog života proveli u Beogradu, tu se iškolovali, pozapošljavali, rukovodili svim i svačim, po povratku u Crnu goru počelo da pljuje po Beogradu, onakvom kakvim su ga i sami stvarali.
Tomislav Nikolić, prema podacima koje je Blic nedavno objavio, već sedmi put najavljuje kako će ako izgubi izbore otići u svoje selo Bajčetinu kod Kragujevca da tamo peče rakiju. A šta će mučeni Toma tada, onako uz kazan da priča, sem da pljuje po Beogradu i ako će sasvim sigurno ovde poostavljati svoje sinove i potomke da i dalje žive u četvorosobnim stanovima koje im je on baveći se politikom u Beogradu kupio. Na takve „Beograđane“ sam mislio.

* * *

A da bih bio do kraja jasan volim prave Beograđane. Na primer, onog čupavog Ivana Tasovca, Direktora Beogradske filharmonije, koji ima i pameti i duha i koji me pre neki dan po ko zna koji put iskreno razveseli svojim biserima koje ću početi da zapisujem: „Sve za lepotu – istraživanje psihološkog instituta u Biškeku pokazalo je da slušanje koncerata beogradske filharmonije povećava volumen trepavica do 87%“.
Volim ljude sa duhom. Dopada mi se i Mihailo Medenica iz Press Magazina – „Samo Sredom Srbiju Spašavam“, koji jednom prilikom reče: „Ako ne veruješ u ljubav na prvi pogled, da prođem još jednom?“
Veoma cenim i Olju Bećković, ne samo zbog britkog uma i jezika, već i zbog diskretnog humora kojim je to protkano. Na primeru njenog Utiska nedelje, bi mnogi mogli da uče. Prvo, smislila je sama sebi posao, a nije čekala na zaposlenje. Smislila je sama i sam „proizvod“ koji traje evo već dvadesetak godina, što je najbolji dokaz njegovog kvaliteta. Mislim, da takav koncept emisije nije lako održati. U početku to i ide, potom ponestanu i zahvalne teme i zahvalni sagovornici, a svake nedelje moraš da smisliš novo. Nisam ja ni stručan ni kompetentan da o tome izričem sudove, ali eto, to je mišljenje jednog običnog građanina, pa nek me opančari demantuju. Uostalom cela moja knjiga je tako i pisana, pa koristim priliku da na ovom mestu to jasno i kažem.
Volim i onu „šašavu“ Vedranu Rudan, Zagrepčanku, kad kaže – pišem ovog puta ljubavni roman, u kome nema ubistva i rata, Srba i Hrvata, mada se ne slažem i s njenim seksualnim shvatanjima. Znate Gospođo, tačno je da „auto kad pređe 70.000“ troši malo više na održavanje, ali i dalje vozi – nekad sam mogao, a sad i znam! Imate tu raznih teorija. Muškarcima je najdraža ova: pitali pedesetogodišnjaka koji je oženio ženu od 20, šta će da radi kad bude imao 60, a ona 30 – moći ću ja i tada! A šta će da bude kad ti budeš imao 70, a ona 40. Tu se on malo zamisli, pa reče – Ma ko jebe one od 40! I žene imaju svoju teoriju – njima je izgleda najdraža ova: udvarao se jedan imućni sedamdesetogodišnjak ženi od dvadesetak godina – hoće da je ženi. Ma matori ste, reče mu ona. Grešite mlado damo, vidite kako sam vitalan, ja ću još najmanje 20 godina … Pa u tome i jeste problem. Da imate 90 godina, odmah bih pristala! Inače slažem se sa Vama – ako ne ide, promenite marku vozila. Iskočite iz svog kamiona kao Meril Strip iz „Mostovi okruga Medison“ i nađite svog Klint Istvuda.
Te ljude u životu nisam sreo i ne interesuje me da li su se oni rodili u Beogradu ili su ovde došli iz Obale Slonovače, ali mi se dopadaju.

* * *

Gore, u nabrajanju „opančara“ pomenuh i patriote. E sad, zbog sebe, a ne zbog dežurnih patriota koji će me odmah svrstati u one druge, želim da objasnim u čemu je razlika između njih – patriota, koji svojim patriotizmom uništiše ovu (i moju, a ne samo njihovu) zemlju i onih drugih – gde i sebe ubrajam, koji takođe imaju pravo da vole ovu našu zemlju i da joj žele dobro. Razlika između njihovog i mog patriotizma je evidentna i meri se stanjem u kome se danas nalazimo, i – što je još gore, načinom na koji mislimo da iz tog stanja možemo da izađemo. O tome sam dosta pisao u ovoj knjizi i vi ćete shvatiti da ovde sada govorim o ekstremima. Nikako ne odobravam rodoljublje tipa Srebrenica i sve što se u ime toga čini – i tada i sada, što nikakako ne znači da sam zbog Srebrenice spreman da zaboravim Jasenovac! I upravo zbog toga mislim da nije smela da nam se dogodi Srebrenica, te da to, na bilo koji način, potamni strahote Jaenovca i kreatorima i izvođačima tih radova da bilo kakvu šansu za bilo kakav alibi u stilu – i tvoja je majka kurva!
Kako nam je se moglo dogoditi da od pobednika u oba svetska rata budemo svrstani na stranu gubitnika. Koju smo to politiku vodili i vodimo, da nam se to uvek dešava. Svet je pun interesa i nepravdi koje se čine u cilju ostvarenja ciljeva onih koji vode svetsku politiku. Propaganda – i pranje pobednika i sataniziranje gubitnika su evidentni i tu nema granica. Koriste se sva sredstva moderne tehnologije – i medijska i svaka druga.
Tu nedavno, veliku popmu je izazvao film Anđeline Džoli – „U zemlji krvi i meda“. Neću da ga prepričavam, čak ni ono najgore. Svi smo o tome čitali. Zar iko normalan misli da je Anđelina Džoli mogla to sama da smisli. I sad nastaje dilema. Da li treba zbog takvih stvari, nastalih ne samo usled gluposti i/ili pokvarenosti pomenute – ne mislim da je samo to u pitanju, ili zbog nekih drugih gore pomenutih razloga – što svakako mislim da je u pitanju, treba da „bombardujemo Sarajevo“ ili činimo drugu „Srebrenicu“ – Ne! Da li, kao Nikola Đuričko ili Rade Šerbedžija treba da igramo u takvim filmovima, pa da potom to pravdamo nekakvim slobodnim umetničkim izrazima, formama i sličnim sranjima. Ne! Jer, pamfleti te vrste se ne mogu pravdati takvim razlozima, pa makar njihov umetnički izraz bio i na nivou Oskara. Mora se prema tome napraviti nekakav ljudski otklon. A to je vrednije i od „umetničkih izraza“ – i para, ma kolike da su.
Pa šta onda raditi? Može mnogo toga! Ne mislim da sam ja taj koji o tome treba da deli savete – nije dovoljno samo biti pametan. Treba biti i mudar. A ja da sam mudar, ne bih pisao ovu knjigu.
A može i ovako. Evo šta je tim povodom, 17. Februara, napisala Vedrana Rudan – Hrvatica, za razliku od nas Srba, u svom blogu u zagrebačkom Nacionalu:

“U Zemlji Krvi i Idiota

Aleluja, Aleluja! I na prostoru “Regiona” ukazala se Velika Majka Angelina Jolie. Nije došla sa svojom mnogobrojnom djecom i stotinu dadilja jer su u Sarajevu sige padale sa krovova.
Žao mi je što anoreksična bivša drogerašica baš nikad nije osjetila potrebu da uz egzotično dijete iz neke divlje Kambodže usvoji i neko siromašno crno ili bijelo dijete, svejedno, iz Amerike.
Svi znamo da i u Americi žive milijuni gladnih mališana samo… To se jednostavno ne nosi. Kakva bi to bila poruka, vući za ručicu mršavo, prebolesno, gladno njujorško dijete?
Smije li Big Mama roniti suze iz očiju premazanih šminkom otpornom na tekućinu nad sudbinom vlastite zemlje? Malo morgen, rekao bi pokojni Milošević.
Smije li Angeline Jolie snimiti ljubavni film o Libijki kojoj su Ameri zatrli svu rodbinu i Amera koji je to učinio? Smjela bi jedino kad bi u filmu pokojni Libijci puni ljubavi silovali Amera.
Ali doći u Region i prodavati nam priču o “lošim momcima” i “srpskom narodu koji je dobar” mnogo je lakše. Preciznije, poželjno. Krajnje precizno, Jolie je jednostavno dobila zadatak i logistiku.
Tko normalan može povjerovati da je Jolie “režiserka”, “scenaristica”…Smije li se tako vrijeđati ozbiljna profesija?
Naravno da mi Indijanci sa ovih prostora koji smo od Amera dobili šarena stakalca u obliku filma “o ljubavi” ne možemo iz svoje kože.
U Zetri je plakalo nekoliko milijuna Bosanaca uvjerenih da su ih silovali i da ih siluju i da će ih silovati “Srbi”. Odavde do vječnosti.
Mi ćemo sutra gledati Jolie u Zagrebu i skupa s njom liti gorke suze nad silovanim Bosancima i s užitkom u sebi jebati mater “Srbima”. U sebi jer je glasno jebanje “Srba” u Hrvatskoj u međuvremenu postalo politički nekorektno.
Koju i kakvu je ulogu u klanju u našoj bivšoj zemlji igrala i igra domovina Suzane Jolie nikad nećemo saznati. A i koga je briga. Ako budemo dobri Angelina će usvojiti neko Bosanče bez ruku i nogu da svijet podsjeti na divljake sa Balkanu.
Priznajem. Jebe mi se i za Jolie, njene suze i frku koja se digla oko “njenog” filma. Ja i dalje čekam film u kome ću vidjeti kako kršni Amer jebe čitav svijet.
Neću dočekati film ali da osjećam američki kurac u guzici iz dana u dan, iz godine u godinu, da će me šarafiti dok sam živa, to osjećam. To će osjećati i splitska dječica koja će umirati od raka kad se u Lori budu prali američki ratni brodovi.
Film Angeline Jolie o silovanju sigurno je potresan, baš, ono, potresan. Naravno. Tko o silovanju može napraviti bolji film od silovatelja?”

Meni se ovaj umetnički izraz više dopada! Gospodine Šerbedžija, Vi ste u filmu „Variola vera“ bili akter jedne od legendarnih scena kad iziritirani plašljivim doktorom koga igra Rade Marković, uzvikujete – Pička je ženski polni organ, a pizda karakterna osobina! Ja mislim da ste vi učešćem u ovakvom filmu sa ovakvom ulogom ispali najobičnija pizda. I vi i Nikola Đuričko i onaj treći glumac Đurić, kako li se već zove. Pa vam ni to nije bilo dovoljno – ni jednom od vas. Umesto da ostanete samo u ulozi glumaca, te da te nečasne uloge kako tako i branite, vi idete dalje od toga – izigravate posilnog Anđeline Džoli, glavni ste u njenoj odbrani na svim konferencijama za štampu, Đurić se hvali prijateljstvom sa njom, a Đuričko, kako štampa piše, odlazi sa svojom potrodicom čak da bude i njen gost! Što bi rekao Ciceron – O tempora, o mores!

* * *

Ipak, moram da priznam da me je danas i Mlađan Dinkić razveselio. Predizborna kampanja je u toku, pa u skladu sa tim aktuelnim trenutkom i Ivan Ivanović ima blok o tome – Malim koracima u budućnost! Primetivši da ovog puta predsednički kandidati na predizbornim skupovima pričaju viceve – mada sam se ja u ovoj knjizi prvi toga setio, opredelio se da prikaže pet najuspelijih. Na petom mestu je bio Tadić sa svojim vicem, potom Dačić ….. kakvi vicevi, takvi i aplauzi, i na kraju, pobednički vic – Mlađan Dinkić. Za govornicom, ovaj rodonačelnik stranačkog zapošljavanja o čemu je napred već bilo reči, uspaljeno viče – JA SAM PROTIV STRANAČKOG ZAPOŠLJAVANJA! Usledila je spontana urnebesna reakcija aplauza i smeha, kako publike i onih u studiju, tako i onih „kraj malih ekrana“, bar tako je bilo u mojoj kući. Skoro se nismo tako slatko smejali.
Nadam se da će ovaj prilog imati značajan učinak na rezultate predstojećih izbora. A ako ispadne onako kako se očekuje, to bi mogao da bude i kraj desetogodišnje vladavine ovog eksperta opšte prakse. E Mirosinka, Mirosinka, dete ti se konačno ugruvalo. Bolje da si ga poslala u Vlasotince da se odatle bavi svojim USR-om.

* * *

Zdravstvo takođe već duže vremena vode kadrovi iz Dinkićevog G17 Plus. Do skoro je to bio Tomica Milosavljević, čovek upamćen po tome što nije smeo da operiše diskus herniju ovde u zemlji, u zdravstvu kojim rukovodi već u drugom mandatu, već je radi toga otišao u Nemačku, kao i po aferi povodom nabavke vakcina protiv gripa gde je koliko nas sećanje služi imao značajnu ulogu, ali je na saslušanju kod istražnog sudije – samo kao svedok, kako prenosi štampa, izjavio da je to bilo prilično davno te da se on ne seća mnogih detalja tog slučaja, pa su ga pustili kući.
Kad je Tomica iz privatnih razloga podneo ostavku na tu funkciju, nasledio ga je Dinkićev zemljak, gore pomenuti Zoran Stanković, mlada politička zvezda u usponu, all round igrač za sva mesta u timu, kandidat G17 Plus, ili URS-a kako se to već danas zove, na predstojećim izborima najpre za gradonačelnika Beograda, pa potom, kad je shvaćeno koji je to kapacitet u pitanju – i za Predsednika Države!
Zoran Stanković je, kako kažu, odmah po preuzimanju tog Ministarstva preduzeo radikalne mere u zdravstvu i uneo neke novine u zdravstveni sistem, od kojih su izgleda svi popizdeli – kako zapsleni koji su od nedavno u štrajku, tako bogami i pacijenti, od kojih sam danas i ja bio jedan od njih, mada zdravstveno osiguranje nisam koristio, koliko se sećam, bar zadnjih 30 godina iako sam ga oduvek plaćao – i pre odlaska u redovnu penziju i sada kao advokat.
Elem, krenuo ja u neke kardiološke pretrage, razume se privatno da ne krnjim zdravstveni dinar, sve to lepo ispoplaćao, čak bio spreman da platim i test opterećenja koji mi je kao zadnji preporučen u zdravstvenoj ustanovi gde se to radi – donesite uput, reče mi doktor, jer ako ga ne budete imali moraćete da platite 5.000 dinara. Međutim, dan uoči zakazanog testa, javlja mi doktor da moram imati uput, jer po novom sistemu, od nedavno – ni on nije znao za to, to više ne može da se plati.
I krenem ja danas u svoj dom zdravlja – Novi Beograd, da ne mislite da izmišljam, kad za inat doktorka koju sam ja svojevremeno odabrao za svog lekara otišla na odmor. Tu su već nastali prvi problemi koje sam nekako nakon intervencije iz kancelarije Upravnika Doma zdravlja uspeo da rešim, ali je potom iskrsao novi znatno ozbiljniji poroblem – doktorka koja me je konačno primila, mi je veoma povišenim tonom i mahanjem ruku objašnjavala da to što sam ja naumio – da dobijem uput, nije u skladu sa postojećim zdravstvenim sistemom, da su oni sada po novom u nekakvom sistemu kotacija, da i oni imaju svog kardiologa, te da je i to što ja radim jedan od razloga što oni štrajkuju itd. itd. Ne dade mi uput, pa kako me neki posavetovaše, krenuh kod načelnika internističke službe. A dobro, pokušah da smirim situaciju, mogu li da odem kod vašeg kardiologa i da to sa njim danas završim, jer mi je to zaist hitno, imam zakazanu u Institutu za kardio vaskularne bolesti. E, to je doktorku konačno razbesnelo, ono prethodno nije bilo ništa. Pa šta vi čoveče mislite, ovde postoji sistem – morate prethodno da zakažete kod svog lekara opšte prakse, pa ako on bude našao da je to potrebno, daje vam uput za kardiologa, ovog našeg, pa onda zakazujete kod njega, znate li koliko se to čeka – ne znam, recite mi, usudih se da je prekinem. Da li ja čoveče vama ličim na šalterskog radnika – ne rekoh, da je malo udobrovoljim, pa tek onda – nastavi ona, ako naš kardiolog bude smatrao da su vama uopšte i potrebni ti vaši testovi može da vam da uput koji tražite. To je sistem. Morao sam konačno da je prekinem, ko zna dokle bi tako terala, iako kaže da se žuri. Izvinite, imam samo još jedno pitanje – imate li evidenciju koliko ih je do sada ljudi pomrlo po tom vačem sistemu? Pa vi da imate sistem ja ne bih ni imao potrebu da plaćam privatne doktore, koji su uglavnom isti – iz ovog vašeg sistema, samo su tamo mnogo ljubazniji, jer tamo važi drugi sistem. Vidim da vama ne vredi govoriti, ako niste zadovoljni možete da idete kod načelnika.
Pođoh kod Načelnika, tamo red, pa mi rekoše da sačekam. U tom uleti jedna sredovečna žena, hoće da prođe pored nas – pustite me da im jebem majku. Tu je mi smirismo i ona ispriča svoj slučaj – radim kao medicinska sestra u bolnici i hvala Bogu, tamo idem i kod doktora kad mi nešto fali. E sad po novom to više ne može, jer moram da donesem uput iz svog Doma zdravlja. Dođem ovde, nema mog kartona. Gde je karton – prebacili smo ga u blok 45. Zašto, jel i moja doktorka prešla tamo – ne ona je ostala ovde. Pa zašto ste mi onda karton tamo prebacili, šta je sa mojim pravom na izbor lekara – ne znamo takva je instrukcija došla odozgo.
U tom mi rekoše da uđem i ne čuh nastavak. Unutra, primi me Načernica, upadljivo zvanično, valjda i zbog toga što su tu sedeli i neki važni ljudi, tako sam shvatio, pa je ona iskoristila priliku da pokaže kompletno znanje iz novouvedenog zdravstvenog sistema, te da je to što ja tražim protivno sistemu, jer spada u tercijalno – to sam jedino upamtio. Nudila mi je da idem i kod pravnika i kod zaštitnika prava pacijenata i kod Zaštitnika građana, ako prethodnima ne budem zadovoljan. Kad sam joj na tome zahvalio, rekla mi je da je njena dužnost da me poduči, a ja kako hoću.
Dođem kući, žena me pita šta sam uradio – ništa rekoh, moraću da idem kod doktora. Pa zar ti nisi bio kod doktora, gde si ti do sada bio? Ne, bio sam kod molera, a pošto je sad pa ona shvatila da je zajebavam, morao sam i da joj ispričam taj vic:
Uobrazila neka žena da je frigidna i pošla kod doktora. Obrati se čoveku u belom mantilu koga je tamo srela, objasni svoj slučaj, on je sasluša i reče – Gospođo, jedini način da utvrdimo težinu slučaja je da to direktno proverimo. U redu, reče žena, zato sam i došla, radite svoj posao. Kad je provera bila izvršena čovek je upita – jeste li osetili nešto. Ne, vrlo malo, odgovori zabrinuta žena. Gospođo, to je malo neobično, pa bih morao da konsultujem i kolegu. U redu, reče žena. Kolega takođe izvrši proveru – jeste li nešto osetili. Ne, jedva malo bolje. Gospođo rekoše joj, jedino što još možemo to je da formiramo komisiju. Žena se i sa tim složi, oni pozvaše još jednog kolegu, komisija ponovi eksperiment. Je li sad bilo u redu, upitaše. Ne, reče žena odlučno. Na to joj se obrati onaj prvi – Gospođo, vaš je slučaj zaista ozbiljan, moraćete da idete kod doktora, mi smo ovde moleri.

* * *

Vreme je da objasnim i šta znači onaj naslov O OPANČARIMA I OPANCIMA. Bilo je to negde početkom osamdesetih (naravno, prošlog veka). Interexport je, zajedno sa Naftagasom iz Zrenjanina, učestvovao na tenderu za jedan veliki posao izgradnje naftovoda u Alžiru i ja sam bio doveden iz Energoprojekta kao stručnjak za Ugovore o investicionim radovima u inostranstvu, pa sam po tom osnovu te godine i boravio u Alžiru jedno desetak puta. Kad je sve već bilo pri kraju – ponuda predata investitoru, mi ušli u najuži izbor, na njihov zahtev, formiramo mi ekipu od nekih petnaestak ljudi, uglavnom inženjera, odgovornih za pojedine delove projekta i odemo u Alžir, da na licu mesta odgovaramo na sva pitanja investitora. Ja sam bio zadužen za samu formulaciju ugovornih odredbi, a kao eksperta za finansijske klauzule ugovora Naftagas je poslao Milana Borkovića, koga smo svi iz milošte, pošto je bio najmlađi i najsipmpatičniji, zvali Milanče.
Sedimo mi tako danima, smešteni (van sezone u zimsko doba) u jednom hotelu na obali Mediterana i dosadno nam – bar da ovi od Investitora hoće nešto da nas pitaju. Negde petnaestog dana, odlučimo mi da bez znanja Investitora pobegnemo kući. U tome su naročito bili namerni oni iz Naftagasa, jer bilo je vreme svinjokolja sa kojeg oni nikako nisu hteli da izostanu. Ostavimo tamo dežurnog da se javi na telefon ako ovi budu zvali i pravac Juga. Na nesreću, bili smo brzo provaljeni, pa smo prvim letom morali da se vratimo u Alžir, a jedina korist od tog neuspelog izleta bila je što su ovi iz Naftagasa došli puni onih stvari što svinjokolj pruža – kobasice, čvarci, kavurma, švargla ….. A kako smo primetili da se sa tim odlično rimuje Alžirsko crno vino trošili smo i toga dve gajbe dnevno.
Atmosfera divna i prekrasna samo malo dosadno. I izmislimo mi takmičenje u vicevima. Posedamo oko jednog okruglog stola i po redosledu svako mora da ispriča vic. Ako ne može da se seti, ispada i tako dobijemo dnevnog pobednika, gde kvalitet vica nije bio presudan. Važno je bilo učestvovati. A što se kvaliteta viceva tiče, tu smo imali posebnu komisiju koja je ocenjivala one najuspešnije, poenima do 100. Bilo je predviđeno da na kraju proglasimo pobednika i uručimo mu nagradu, koja je razume se bila opet u vinu.
Jedne večeri dok je takmičenje bilo u najžešćoj fazi, svega par dana pred povratak, a bilo je i viceva koji su bili prešli zavidnu granicu od 90 poena, za reč se javi Milanče, koji jedini nije ni učestvovao u takmičenju a koji i inače nije ni bio mnogo pričljiv – neko primeti da je Milanče verovatno gladan, jer on se obično samo tada javljao za reč. Ali ne! Milanče hoće da ispriča vic. Iako većina povika u glasu da je to samo po sebi već vic, dadosmo mu reč i to prekoreda. I on isprača „vic“, onaj sa početka, koji je i moto ove knjige:
U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke!
Obuješ ih, popenješ se na soiter
i skočiš sa desetog sprata –
ti se razbiješ ko pička,
a opancima ništa!
Najpre je nastao tajac, kao da smo svi očekivali kraj vica, pa kad smo shvatili da nema više, prrolomio je se urnebes smeha, baš kao ono gore ispričano o Dinkićevom vicu. Ja sam se u toj gužvi prvi snašao. Ustao sam, prišao Milančetu, podigao mu ruku, proglasio ga za pobenika i proglasio takmičenje završenim. Usledio je novi aplauz, nije bilo ni jednog glasa protiv.
Šta je Milanče hteo da kaže sa ovim vicem, ne znam nije hteo da objašnjava, a kao što rekoh nije bio ni mnogo pričljiv. Većina nas je kasnije komentarisala da je Milanče, gledajući nas kako mlatimo praznu slamu, to smislio na licu mesta, jer smo mu ličili na opančare koji sede i prave opanke.
Inače, za ovaj vic sam i “emotivno” vezan. Bilo je to nekih desetak godina kasnije, negde početkom “devedesetih” u vreme dok sam bio Direktor Inexove firme u Londonu. Inexova, zato što je Inex bio osnivač, inače prava britanska firma, registrovana po svim tamošnjim propisima, pa je tako morala i da posluje, što moji osnivači iz Beograda nisu baš mnogo poštovali. Plaćali su mi za robu koju sam im isporučivao kad stignu – ovako kao kao što se i sada kod nas radi, pa su mi tako u vreme događaja o kome pričam dugovali velike pare – preko million dolara. I normalno, nisam ni ja tamo mogao da izvršavam svoje obaveze, pa je pretila opasnost da firma bude zatvorena. Englezi ko Englezi, nema kod njih – objektivne okolnosti i slično. Danima sam molio da mi plate to što dugiuju, oni izmišljaju neke razloge, obećavaju, ali para nema. Kad je stvar postala sasvim kritična pozovem ja Finansijskog direktora Ineksa i kažem mu kakva je situacija – Burazeru, kaže mi on, da ti iskreno kažem, nema od toga ništa, snalazi se kako znaš i umeš. Imamo neke dospele tranše kredita prema Vojvođanskoj banci, juče smo Generalni i ja išli i u Novi Sad, molili da nam to malo odlože, a oni ni da čuju. Posebno je neumoljiv njihov Direktor deviznog odeljenja Milan B. Ništa nismo uradili. Blokiraće nas, tako su zapretili! Obustavio sam sva plaćanja, svaki dinar koji pristigne skupljam za otplatu tih kredita.
Završimo mi taj razgovor, razmišljam šta da radim. Ne zna se ko je luđi – oni tamo, ili ovi ovde. Odjednom, proleti mi kroz glavu – Milan B., Direktor deviznog odeljenja. Da nije to Milanče? Da, on je u onoj ekipi Naftagasa bio kao predstavnik Vojvođanske banke. Prošlo je od tada više od deset godina, mali je porastao, sad je u ozbiljnim godinama, što ne bi to mogao da bude on. I, ideja mi sinu – Call me pllease …. zvoni telefon, javlja se sekretarica ……. Dobar dan. Ja sam Dragiša Čolić, Direktor Inex-Produkta, London. Mogu li da dobijem Gospodina Borkovića. Javlja se čovek u stilu – koji je sad pa ovaj, samo mi je on trebao. Umesto bilo kakvog objašnjenja, ja krenem – U mom selu ima jedan opančar ….. tu se on malo zbuni pa pita – čekaj bre, el’ se mi znamo od nekud. Gile! El’ si to ti! Jesam burazeru. Muka me naterala da ti se javim ….. Slušaj, reče mi on na kraju. Reci onima tvojima da ovo radim samo zbog tebe. Što se njih tiče, toliko me zajebavaju oko tih kredita, da bih ih najrađe već danas blokirao. Neka plate tebi to što ti je najneophodnije. Ne mora, baš sve. Ono drugo, koliko preostane od toga što skupe, neka mi plate u roku od nedelju dana, a za ostalo ćemo da vidimo. Zahvalim se Milančetu i odmah zovem Finansijskog direktora. – Slušaj Ismete, dobili ste još nedelju dana roka za to što dugujete Vojvođanskloj banci, ali pod uslovom da meni već danas platiš najmanje … Ovaj, ne može da veruje. Ko ti je to rekao, Milan? Kako si uspeo? – Ispričao sam mu jedan vic, kažem mu ja zagonetno. Ko zna šta je u tom momentu pomislio o meni. Verovatno nešto u stilu po kome su se oni međusobno rangirali – u jebote, ko zna kako je ovaj rangiran, najopasniji su oni koji se prave naivni. U svakom slučaju, pare su stigle, ja sam poplaćao tamo ono što mi je bilo najnužnije, spasio firmu, a one u Beogradu, spasio blokade. Sve zahvaljujući jednom vicu! Milanče i danas sam ti zbog toga zahvalan. U ime toga, poslaću ti primerak ove knjige sa posvetom!
A kad sam jednom prilikom ispričao ovu zgodu u nekom društvu, ostade priča o opančarima koijih je u ovoj zemlji premnogo, a o čijim opancima će tek da se priča.
Počeo sam sa takmičenjem u vicevima pa neka tako i ostane. Za sada je Dinkić na prvom mestu – Opančar broj 1.

* * *

Opančar broj 2. je nesumnjivo, što bi Čanak rekao, Koštunica Dr Vojislav, poznat pod nadimkom „Sova“ i „Neobavešteni“, a od nedavno i „Različak“, po geslu pod kojim njegova stranka DSS nastupa u tekućoj predizbornoj kampanji. Njemu je samo silazak sa vlasti pomogao da ne zasedne neprikosnoveno na prvo mesto. Ali, zbog njegovog minulog rada, nisam mogao da ga mimoiđem. Ta uspavana lepotica, kradljivac petooktobarske revolucije, ustavobranitelj na brzinu sklepanog Ustava, ljubitelj mačaka, kazivač poznate ode o sovama – a one su me gledale svojim divnim krupnim očima, neobavešteni o svemu o čemu je morao da bude obavešten, tako smlaćen, postao je najpre – ni kriv ni dužan, Predsednik države. Da uoči petooktobarskih promena nije izbio sukob između Draškovića i Đinđića, nastao usled Draškovićeve zavisti što je Đinđić sve više bivao prihvatan kao stvarni opozicioni lider, za koga je on dotle važio, te i svega onog što bi – ako promene urode plodom, moglo uslediti, ne bi ni došlo do solomonske odluke – da na čelo promena bude postavljen Vojislav Koštunica. Čovek koji je klimaks dešavanja u zemlji – pohod na Beograd, paljenje Skupštine i RTS-a, gledao preko televizije, iz kuće, jer on je pacifista i protivi se svim nasilnim promenama vlasti. To mu međutim nije smetalo da, kasnije, u ulogama šefa države i premijera, odobrava oružanu pobunu JSO-a – lekari štrajkuju u belim mantilima, a vojnici u svojoj opremi, da dozvoli paljenje Bajrami džamije, paljenje stranih ambasada u Beogradu, a po svemu sudeći – to nikada nije dokazano, jer nikada nije ozbiljno ni istraženo, da aktivno ili pasivno (poslovično neobavešten) učestvuje u pripremanju ili odobravanju, sve jedno, atentata na Zorana Đinđića. Mi pravnici imamo jedan aksiom, prihvaćen u svim pravnim sistemima sveta kojim se, u smislu odgovornosti, izjednačavaju pojmovi – znao ili morao znati, koji je njemu kao doktoru pravnih nauka morao biti poznat.
Dakle, kad je Milošević bio prinuđen da prizna poraz i preda vlast, nesrećni Vojislav je doveden da preuzme funkciju Šefa Države. Već prvi korak koji je preuzeo, izazvao je silna pitanja i dileme. Umesto da izađe pred narod, a ispostaviće se kasnije da ume on to – sećate se kako je jednom na dočeku Nove godine cupkao na Cecinom koncertu, sa sve svojim prijateljem Matijom Bećkovićem, Akademikom, otišao je pravo kod Miloševića. O čemu su njih dvojica tada pričala u četiri oka, nikad nije objavljeno, ali sudeći po potonjim radovima mučenog Vojislava, biće da je to bilo ono, što bi Ivan Ivanović rekao – Gde si Kralju! Ne brini, sačuvaću delo koje si ti započeo.
To me ne čudi. Ali čudi me da on, roker, kako sebe predstavlja, ide na Cecin koncert – i to na otvorenom, po ciči zimi. Uz to, nije mi jasno ni da li će Matiju Bećkovića da upiše u rokere.
Ima Voja sem Cece i Matije još svojih drugarica i drugara. Na primer, Ljiljana Čolić, bivša Ministarka prosvete i sporta (!) koju je pod pritiskom javnosti morao da ukloni iz Vlade jer je bila odlučila da nastavnog plana i programa izostavi Darvinovu teoriju o nastanku čoveka i zameni je teorijom po kojoj je Gospod Bog stvorio čoveka i svet.
Zatim Sandra Rašković Ivić, ćerka poznatijeg oca Jovana Raškovića, o kome, uzgred, sve najbolje. Da je on bio više slušan, ko zna koji bi smer poprimili potonji digađaji u Krajini. No bilo kako bilo, pametniji popušta pa se Jovan početkom, devedesetih obreo u Beogradu, a sa sobom je poveo i ćerku Sandu, zvanu – Slatka je. Mala se ubrzo snašla. Postala je Komesar za izbeglice i Predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju! Ne Krajinu, nisam pogrešio – Kosovo i Metohiju. Tu se nije mnogo ni proslavila ni zadržala, pominjane su neke pare iz tih fondova – izrada studija koje su trebale da reše pitanja izbeglih lica, u koje se i ona kao Predsednik ugrađivala, ali narod svašta priča, ništa od toga nije dokazano. Kad sam jednom prilikom to pomenuo jednoj njenoj zemljakinji, ona se samo dobrodušno nasmejala – A da, Sandra – slatka je! Bilo kako bilo ona je i dalje nastavila da se druži sa Vojom, koji je takođe morao da prizna da je Sandra slatka, mada ne verujem da je tu nešto bilo, jer bi ih Zorica sigurno provalila. Ne bi ona svojevremeno, tek tako, po zamisli svog muža dok je bio Predsednik, bila kandidat za mesto direktora BIA – tiha voda breg roni. I ona je zajedno sa rokerima Vojom i Matijom bila na onom legendarnom Cecinom koncertu, gde su svi, valjda od zime, cupkali po taktovima Cecine muzike. Konačno je završila kao Ambasadorka u Rimu, gde je izgurala skoro ceo mandat, bez obzira što Voja već poodavno pre toga nije bio na vlasti – slatka je.
Ima Voja u svom štabu još poznatih faca. Na primer onaj simpatični brkica Slobodan Samardžić, koga – da vam odam tajnu, možete da vidite svake subote sa cegerom na Bajlonijevoj pijaci, pa onda Miloš Aligrudić, takođe sin poznatijeg oca – glumčine, Slobodana Aligrudića, koji je neslavnu titulu vrhunskog cinika (ne otac – on) ustupio danas mnogo poznatijem Aleksandru Vučiću, poznatom Naprednjaku, zatim onaj punački Nenad Popović, koji je u tom društvu zadužen za ekonomiju i investicije – nešto kao Dinkić kod URS-a, koji je ostao upamćen po tome što je – dok je DSS bio na vlasti, zagovarao što veća ulaganja na Kosovu, jer to je kako je govorio za nas Srbe najperspektivnija regija. Sad su mu ostali samo Rusi, jer tamo je i započeo karijeru biznismena, pa tako sada obećava da će čim DSS pobedi na predstojećim izborima Rusi odmah dati Srbiji 10 milijardi dolara, što je po glavi stanovnika više nego onih obećanih Dinkićevih 1.000 Evra. Oprobao se i u fudbalu, bio je jedno vreme Predsednik Partizana, jer koji bi on uspešan biznismen bio ako ne vodi i neki od poznatijih fudbalskih klubova, ali ni tu nešto nije išlo. Kažu bolji poznavaoci od mene, da je potom hteo da se okuša i u Zvezdi, ali mu to nije uspelo, jer je opšte poznato da je Zvezda u fudbalu još bolja nego Partizan.

* * *

Zastupaju na ovim izborima retro princip neutralnosti – Srbija treba da bude Istok Zapadu, Zapad Istoku. Pa Vojislave, koliko mi je poznato Ti i dalje radiš u Institutu i baviš se naučnim radom. Morao bi da znaš da je se te teorije prvi Tito setio, da ju je u praksi izvanredno implementirao i da nam je svima od toga bilo lepo. Ali druge su okolnosti tada bile. Na delu je bio hladni rat između Istoka i Zapada, čiji su akteri zaokupljeni sobom i protivnikom, ostavili po strani i zapostavili kompletan “treći svet” sa svim njegovim problemima, ali i sa ogromnim ekonomskim, naročito prirodnim (rudnim i drugim) kapacitetima, koje je Tito uočio i stavio se na čelo tog pokreta, koji je tako organizovan, postao realna svetska sila, pa tako i mi zajedno sa njima, kao lideri tog pokreta.
Svi smo mi to u praksi obilato koristili. Kod mene su, dok sam bio Direktor Inexove firme u Londonu – Rols Roys, British Aerospace, Markoni i druge, ne da nešto kupe od nas – nismo mi imali šta njima da prodamo, već da im izaranžiramo sastanke sa Rusima i tako napravimo prolaz na rusko tržište. Nije samo moja firma – Interexport, u to vreme imala u Moskvi predstavništvo od 55 ljudi. Mi smo već tada i u bukvalnom smislu bili Istok Zapadu, Zapad Istoku. Ali sada su se vremena promenila – Zapad je već poodavno na Istoku, Istok na Zapadu, i to direktno. Nismo im mi više, u tom smislu, potrebni. Smislite nešto drugo.

* * *

Podršku tom principu nesvrstanosti potpisalo je mnogo intelektualaca. Vidim među njima veliki broj akademika. Mnogo je tu i onih za koje nisam imao pojma da imaju to zvanje. Pošto sam ja devedestih bio odsutan iz zemlje, pretpostavljam da su tada i primljeni u Akademiju nauka. Kako sam samo neinformisan. Ja mislio da je to bilo vreme obične iflacije. Nisam imao pojma da je to bilo i vreme ihflacije počasnih zvanja.
Primetih među njima jedno meni poznato ime – Mića Danojlić, pesnik. Znam čoveka još iz Trinaeste beogradske gimnazije – bio nestašan u školi, uvrnut ko svaki pesnik u pokušaju. Muke je zadavao svojoj razrednoj – istoričarki, Branki Kojović. Mićo sine …. govorila je kad nije znala šta da radi sa njim.
Posle sam čuo da živi i piše u Parizu, ali moram da priznam da nisam baš neki poznavalac njegovog akademskog opusa. Pretpostavljam da je nešto značajnoi u pitanju, kad čovek koji čitav svoj život provede u tuđini, toliko zaduži svoju zemlju da mu ona podari i zvanje akademika. Čini se da je zbog toga njegov slučaj – pa i same zasluge, veći čak i od Matije Bećkovića, takođe Akademika.
Mićo, burazeru, neću dakle o tvom pesničkom opusu jer o tome nemam pojma, ali me živo interesuje jedna stvar – šta te je to toliko nagnalo da pred kraj svog životnog veka šalješ poruke, da je živeti tamo sranje, te da treba da ostanemo ovde i da se manemo Evrope? Ja živeo jedno vreme tamo, pa nisam stekao taj utisak. Uzgred, vidi života ti, koliko jadni Francuzi imaju akademika, a koliko mi.

* * *

Drašković mi je posebno omiljen lik, pa ga zato i ima svuda u ovoj knjizi. Njega bih proglasio za počasnog predsednika, jer on više i nije neki političar. Preokrenuo se ponovo, pa sam ga prebacio u poglavlje o muzici.
O njegovom novom izabraniku iz pokreta „Preokret“, Čedi Jovanoviću, ne znam šta da kažem. Vidim da je okupio lepu ekipu intelektualaca. Tu je čak i Puriša Đorđević, filmski reditelj, car, za one koji ne znaju mnogo o njemu – prvi srpski švaler posle drugog svetskog rata. Čeda ima nešto, dobro govori, bio sam svojevremeno spreman i da glasam za njega. Sada više ne, jer tamo gde je Drašković ja ne pripadam.

* * *

Čeda Jovanović mi nije jasan ni zbog nekih drugih stvari koje sebi ne mogu da objasnim. Najpre, šta on to čini da se i on i njegova porodica osećaju stalno ugroženi. Ne potcenjujem to. Uostalom, on najbolje zna da li je to potrebno ili nije. Pa sve to u tri smene, pa tako 365 dana u godini, jer oni koji bi hteli da im nanesu zlo, rade i za praznike. A to košta. Pa porezi i doprinosi, na sve to. Ko to plaća?
Slične dileme imam i kad su u pitanju neke nevladine organizacije – Borka Pavićević, Nataša Kandić, Sonja Biserko …., ali iz drugih razloga, jer koliko mi je poznato njih niko i ne ometa u svom delovanju, pa tako i nema potrebe za nekim obezbeđenjem.
A kad je reč o gore pomenutim damama, da uzgred pomenem još nešto – želeo bih da me neko prosveti, možda mi je promaklo pa ne znam, da li su one ikada, igde, pronašle neki greh i za neke druge sem Srba, ili je to samo za njih određeno. Ko to plaća? Pa one da su bar malo inteligentne, znale bi da to ne valja. Tu nedavno, čitam da je u kvalifikacijama za svetsko prvenstvo afro-azijske zone, valjda je Bahrein bio u pitanju, pobedio tamo nekoga sa 10:0 – taman onoliko koliko im je bilo potrebno. I samo to je za Svetsku fudbalsku organizaciju bio dovoljan razlog da zahteva ozbiljnu istragu – da nije tu nešto namešteno. Dobro, možda pomenute dame ne igraju fudbal, pa im ta pojava nije poznata. Posebno sam siguran za Borku Pavićević, jer jednostavno ne liči ni na fudbalera. Za one druge dve, nisam siguran. U svakom slučaju, da sam im menadžer raskinuo bih ugovore sa njima.

* * *

U Makedoniji je danas proglašen dan žalosti. Albanci su ubili četiri makedonska maturanta u okolini Skoplja. Jednostavno, postrojili ih i streljali! Potom su ubili i čoveka koji je tu nedaleko pecao – da uklone svedoka. Sportski ribolovac koji je pošao na pecanje, da tamo uživa u miru, sam sa sobom i svojim ribama.
Počelo je i kod njih ono što se po redosledu i očekivalo. Zatim je na redu Crna Gora. Sa njima će i najlakše – Crna Gora ima manje stanovnika od Opštine Novi Beograd. Potom Grčka i eto Velike Albanije. Kad zatim dođe do bliske regionalne saradnje sa radikalnim muslimanskim elementima u Bosni, eto eksapoziture Al Kaide u sred Evrope.
I to je najveća greška Zapada, ne Amerike, oni su daleko, a i nije loše da imaju nekog svog ovde u ovom delu sveta – nekog ko će da sluša. To je greška Zapadne Evrope. Upeli su, čak i bombama, da spreče stvaranje „Velike Srbije“ koja još postoji samo kao utopija u glavama budala – Šešelja i ranim radovima Draškovića i Tome Nikolića. Za razliku od toga Velika Albanija je stvar realnog političkog ubeđenja Albanaca i Šiptara. Zarad tog cilja oni će hladno da streljaju makedonske maturante. Samo da bi izazvali tenzije iza kojih idu i pravi sukobi. Samo da započnu.
I Srbi znaju da streljaju – nagledali smo se nažalost i toga u nedavnim ratovima. Ali Srbi to rade ili iz osvete – kad im dokurči, ili li to radi ološ koga naravno ima i među Srbima. Odatle potiče još jedna razlika – Albanci to rade radi političkog cilja, a pomenuti Srbi u korist svoje štete.
Negde u prvom ili drugom poglavlju ne sećam se više gde, pomenuh da je Milošević kriv za sve ovo što nam se događa. Na toj bazi je trebao da deluje i da sarađuje sa Zapadom a ne da se kurči i svađa sa njima. Izabrao je ono prvo, Šiptari ono drugo i eto ishoda. Rekoh tada, ne znaju oni tamo ni gde je Srbija ni šta je Kosovo, pa stoga nema ni jednog jedinog razloga da jedne vole više od drugih – jedini kriterijum je ostvarenje svojih strateških ciljeva, a partner u tome je onaj ko sluša, a ne onaj drugi. Tako je Milošević sjebao ne samo sebe, nego i sve nas zajedno sa sobom. To je moj odgovor svima onima koji još uvek drže njegovu sliku na zidu.

* * *

No, da se vratim na našu unutrašnju politiku. Danas je 14. April 2012, a za 6. Maj su zakazani opšti izbori – i parlamentarni i predsednički. Hteo bih da sa svojim viđenjem onih za koje treba da glasamo, završim pre toga – da mi neko ne pripiše da su rezultati glasanja uticali na ovo što pišem. Posebno zbog toga što mi po nekom redu stvari na red dolazi Dačić sa svojom ekipom. Jedan sam od onih koji rehabilitaciju SPS-a zarad formiranja ove tekuće Vlade, smatraju najvećom greškom Borisa Tadića. Pružio im je slamku spasa što su oni vešto iskoristili i sad već oni „svoga šarca jašu“. Ono sa Miloševićem je već zaboravljeno i jedino istorija tu grešku može da ispravi.
U Dačićevu prvu petorku spadaju još i Slavica Đukić Dejanović, koja trenutno, kao vršilac
dužnosti Predsednika, vodi Zemlju! – pa da li je to moguće, što bi rekao legendarni Mladen Delić. Zatim olinjali plej boj, Čuburac, Milutin Mrkonjić zvani Mrka, koji svima prkosi, i to javno, time što promoviše svojih, kako kaže, omiljenih 5M: Milošević Sloba, Milošević Mira, Milošević Marko, Mihalj Kertes – ne znam ko je peti, zaboravio sam, a možda ih je i više bilo. Potom, Žarko Obradović, Ministar prosvete, koji istovremeno predaje i na privatnim fakultetima – kao i koleginica mu, profesorka Nataša Bekvalac. Tamo zarađuje više, pa ne prima Ministarsku platu, što je za svaku pohvalu. Pa onaj smlaćeni Petar Škundrić, koga su sa mesta Ministra za energetiku prilikom nedavnog „smanjenja“ broja članova Vlade žrtvovali tako što su ga postavili na mesto Džavnog sekretara pa on sada sa tog mesta radi isto što je i do sada radio – vodi resor energetike. A da zbog toga ipak ne bi patio, dali su mu da bude i Predsednik sportskog društva Crvena zvezda – moje Crvene zvezde za koju navijam od malih nogu. Pa kakve on veze ima sa sportom – to se iz aviona vidi! Da tu je i najpoželjniji neženja Srbije Dušan Bajatović, ali za njega ovog puta nije bilo mesta u prvoj petorci. Međutim, on je all round igrač, član je prve dvanaestorice tako da će posle narednih izbora i oni dobiti veću minutažu.
Dačiću, kao Ministru policije, se ne mogu osporiti zasluge za razbijanje kriminalnih grupa, naročito onih koji su se bavili isključivo svojim poslom – kriminalom, a ne i politikom istovremeno. Za ove druge važe posebna pravila – oni će doći na red kad neka druga koalicija dođe na vlast, jer u protivnom pade Vlada. Ta selektivna pravda je veliko zlo i karakteristika svih postoktobarskih Vlada. A kad je reč o ovoj tekućoj Vladi, daleko od toga da mislim da je samo Dačić za to kriv. Boris Tadić je od njega daleko veći krivac. Trebao bih ovde da kažem Mirko Cvetković, kao Predsednik Vlade, međutim, poznata je stvar da se on ni zašta i ne pita i da je Tadić taj koji o svemu odlučuje – naravno kad je DS u pitanju. No o njima ćemo kasnije.
Dačić ima i svoju drugaricu Cecu – po zemljčkoj liniji. On je sa Cecom, kad su njeni gresi u pitanju, u strogo poslovnom odnosu – čak i kad ide kod nje na slavu. O tome je obavestio javnost, da neko slučajno ne pomisli da ovih deset godina istrage koja se protiv nje vodi ima sa tim bilo kakve veze.
Povezivali su ga i sa aferom „kofer“ ali i to nema veze. Njega su pozvali da izađe sa inkriminisanog lica mesta u kojoj se pojavio kofer sa parama, pre nego što je tu upala policija – ona Vojina, prethodna, ne ova sadašnja, njegova. No bez obzira na sve okolnosti slučaja, kasnije je ipak sprovedena ozbiljna istraga u kojoj je utvrđeno da sve to nema veze – ni sa kim! Izgleda da je jedini krivac bio kofer.
Ubice novinara Ćuruvije i Pantića još nisu pronađene. I neće, sve dok je ova kooalicija na vlasti. I to ne samo ovi u vrhu vlasti. U samoj policiji i državnoj bezbednosti verovatno još uvek rade isti izvršioci radova. A oni su bili samo izvršioci. Ko zna dokle bi se došlo kad bi se ispitala pozadina tih zločina. Ne odnosi se ovo samo na Ćuruviju i Pantića.
Što se Dačićevih političkih stavova tiče, čini se da su oni fleksibilni i da on u tome uspešno balansira. S jedne strane drži na okupu jezgro SPS-a, a na drugoj strani se deklariše – i mora se priznati, uspešno ponaša i kao Evropejac. Sada, tokom izborne kampanje, izjavljuje – Vladu će sastaviti onaj koji bude u kooaliciji sa nama, što znači da politički programi, nisu mnogo ni bitni – sve su ostalo nijanse, što bi rekao Đorđe Balašević.
Za političku rehabilitaciju i Dačića i SPS-a najzaslužniji je Boris Tadić. Da nakon prethodnih izbora nije zajedno sa njima formirao Vladu i time im dao šansu da se relativno korektnim radom oporave, još dugo bi oni bili stranka na granici cenzusa. Ovako, ko zna – Hanibal ante portas!

* * *

Dok ovo pišem, čujem na televiziji Slavicu Đukić Dejanović, aktuelnog Predsednika Države – nama za Predsednika treba jaka ličnost. Nije rekla na koga misli – na sebe ili Ivicu Dačića. Ne verujem da je mislila na Borisa Tadića, jer on je već pokazao svoje kvalitete, pa ih nije potrebno ponovo isticati. Još manje mislim da je neko drugi u pitnju.
Slavicu sam već pominjao. Moram i Mrku. I on ima drugaricu, Anu Bekutu, poznatu folk pevačicu. Totalno je odlepio, slika se sa njom i za naslovnu stranu Grand revije. Preko cele strane. Fotografija – vidi se da je foto šop tu imao pune ruke posla. Mlađi je nego 1986. godine, kada je onako napaljeno podržavao Gradski komitet, na čelu sa tadašnjim sekretarom Bucom Pav lovićem, koji je ubrzo zatim, zajedno sa Ivanom Stambolićem, bio oteran u političku penziju od njegovog potonjeg druga Slobe Miloševića. Ne mislim da je Mrka tome nešto doprineo, nije on tada neki igrač bio, ali primećujem da bi danas sigurno mnoge stvari bile drugačije da su pobedili Stambolic i Buca Pavlović. Zbog njih ovo i pominjem a ne zbog Mrkonjića.
Kaže u današnjem Presu – tražim još pola mandata da bih dobio orden. Ako ga ne dobije, mislim orden, ima šanse da se prijavi na audiciju za Zvezde Granda. To mu je zadnja šansa. Kažu da se taj program ukida.
Tu mu je jedini konkurent Ivica Dačić koji je nedavno prilikom posete Briselu u sedištu organizacije „Prijatelji Evrope“ otpevao uživo numeru Miljacka da bi mu i sam Halid Bešlić pozavideo. Svojim izvođenjem oduševio je i Ivana Ivanovića koji taj spot sada redovno pušta u svom programu uz prigodne komentare koji su samo njemu svojstveni. A da taj nastup nije bio slučajan potvrdio je nedavno i u Sava centru na koncertu Mrkine devojčice Ane Bekute kad je zajedno s njom i Vesnom Zmijanac otpevao pesmu Jorgovani, tako da kontroverzni Dino Merlin više i ne mora da dolazi u Beograd.
A posle koncerta Ana je priredila privatnu žurku na kojoj je bio kompletan vrh SPS-a sa suprugama. Jedino je, iz opravdanih razloga, bila odsutna Mrkina supruga. Nije javljeno da li je bio prisutan suprug Slavice Đukić Dejanović, koja posle Tadićeve ostavke na mesto Predsednika vodi zemlju, a koga prijatelji od tada, kako je nedavno izjavio, sada nazivaju – Prva dama Srbije.

* * *

Žarko Obradović je mudar čovek pa razmišlja o budućnosti – svojoj. Ovih dana je smenio svog pomoćnika za visoko obrazovanje Slobodana Jaukovića, jer se, kako obaveštava Tanjug, nije složio sa strategijom razvoja obrazovanja koja se odnosi na privatne fakultete, koju je ovaj zastupao. U pravu je, šta tu ima da se menja kad je ovako baš lepo.

* * *

Na prošlim izborima, verovatno zato što nije bio siguran da li će preći minimalni cenzus za dobijanje svojstva parlamentarne stranke, Ivica Dačić, odnosno SPS, je nastupao zajedno sa Partijom penzionera – PUPS, Jovana Krkobabića i „Jedinstvenom Srbijom“, Dragana Markovića Palme, tako da je to bila neka vrsta pod-koalicije koja je potom ušla u vladajuću koaliciju, koju je zajedno sa G17 Plus formirao DS sa koalicionim partnerima sa svoje liste – Ljajić, Čanak i dr. Možda ih je bilo i više, nisam siguran, ali nije to ni bitno za ovo što hoću da kažem. Sve nabrojane treba podmiriti i o tome se pravi Koalicioni sporazum koji uključuje pored Podpredsedničkih mesta i resornih Ministara i raspodelu još svega i svačega – mesta Državnih sekretara, Zamenika i Pomoćnika, Generalnih sekretara i sl. – mnoga od tih mesta su i izmišljena samo da bi se podmirili svi zahtevi, zatim raspodela javnih preduzeća – to je razlog što se ova preduzeća još uvek ne privatizuju, raspodela ambasadorskih i drugih mesta po Ambasadama, zatim novo ustanovljenih mesta ekonomskih ambasadora, iako su od vajkada pri Ambasadama postojali ekonomski savetnici, razume se pored predstavnika Privrednih komora u inostranstvu, za koje nisam čuo da su ukinuti itd, itd. i na kraju – za one koji ne budu imali strću da dobiju neko od navedenih mesta – obično zapošljenje po navedenim organima i institucijama koji će tu biti u radnom odnosu, pri čemu uopšte nije važno da li oni taj posao znaju da rade ili ne, jer će, pored njih, za stvarno obavljanje poslova biti angažovani oni koji to znaju, putem ugovora o delu i sličnih ugovora koji ne predstavljaju radni odnos. Takvih je takođe na stotine po svim ministarstvima. Jednostavno, koalicioni i podkoalicioni partneri dolaze sa listom svojih želja na kojima se nalazi sve i svašta, pa se tako na ambasadorska mesta, na primer, upućuju pisci, ginekolozi, psihijatri i ostali. A jedini kriterijum da li će prijavljene želje biti i ispunjene, zavisi od toga koliko je donosilac liste važan za formiranje parlamentarne većine u Skupštini, što vodi ka dobijanju mandata za formiranje Vlade – takve kakva je opisana. Dešava se tako da ako za postizanje skupštinske većine fali jedan glas, taj koji raspolaže sa tim glasom „zacepi“ i traži – pa i dobije, mnogo više nego što bi mu po nekakvom normalno sledu stvari moglo pripasti.
Potpisivanje tih Sporazuma je i najteži posao za formiranje buduće Vlade – tekući poslovi koje će potom ta Vlada da obavlja, su manje važna, dakle i lakša stvar. I na kraju, taj Sporazum je potom i najvažniji „zakon“ koji tu Vladu obavezuje tokom celog mandata, bez obzira kako se povereni poslovi u praksi i obavljaju, jer u protivnom sledi izlazak iz Koalicije i …. pade Vlada!
Karakterističan za to je slučaj bivšeg Generalnog direktora Beogradskog sajma, Anđelka Trpkovića, koga je SPO postavio na to mesto, u preduzeću koje mu je pripalo po koalicionom sporazumu. Nesrećni Anđelko radio dobro svoj posao i svi bili zadovoljni sem Šefa koji ga je tu poslao – Vuka Draškovića, bivšeg opozicionog lidera iz vremena Miloševića, pa je predpostavka da su njemu, sa takvim referencama poznata pravila ponašanja, koji mu je poručio da se uzme u pamet, jer nije on tamo poslat da unapređuje rad Beogradskog sajma i srpske privrede, već da izdvaja za stranku, jer to što izdvaja nije dovoljno. Anđelko se pobunio, jer je smatrao da je i to što izdvaja mnogo, nakon čega je Šef pokušao smesta da ga smeni. Usprotivili su se drugi članovi koalicije, bilo je i javnih kritika, jedno vreme je donošenje takve odluke bilo odloženo, međutim na kraju je Anđelko ipak morao da ode. Sporazum je sporazum, u protivnom – pade Vlada! SPO je potom u „svoje preduzeće“ Beogradski sajam, postovio „svog“ novog direktora, koji sluša.
To su razlozi što naš Parlament ima 250 poslanika, što Vlada zna da ima i preko 25 ministarskih resora i što su javne službe i javna preduzeća tako brojna. Takav administrativni aparat je ne samo preskup, već i težak za rukovođenje.
To se naravno odnosi i na samu Vladu. Rukovođenje takvom Vladom je Sizifov posao i to je razlog što sadašnjeg premijera – koji nije ni glup ni nesposoban, mediji posprdno predstavljaju kao klovna, kafe kuvaricu Vlade i slično, a on, mučenik, mora da balansira između svih njih. Za vođenje takve Vlade traže se ne samo stručne već i posebne psihofizičke sposobnosti, koje većina ljudi nema ili jednostavno, ne želi da se time bavi. Verovatno je to i razlog, što sadašnji gradonačelnik Beograda, Dragan Đilas, koji važi za sposobnog i energičnog čoveka odbija da u tekućoj izbornoj kampanji bude nominovan za mesto premijera na listi DS-a – kao ima još neka posla da pozavršava po Beogradu, što je sasvim neuverljivo. Kao kad bi neki fudbaler rekao – neću da pređem u prvi tim, imam još neka posla ovde u drugom timu. Po meni, takav stav je sasvim u redu. To je jedan od najvećih problema ovog sistema vlasti, svojstven svim strankama, koji zahteva hitno rešenje i što bi neki ozbiljan čovek u takvom sistemu stavljao na kocku svoj autoritet.
Naravno, to nema veze ni samo sa Dačićevom pod-koalicijom od koje sam počeo. Ovde je više reč o kadrovima političkih stranaka od kojih će uskoro, po izborima da bude formirana nova vlast, što je i za same kadrove jako važno, jer ako neko od njih uđe u vlast, to mu je i garancija da neće biti gonjen za eventualne grehe koje je počiunio. Na primer, Dragana Markovića Palmu, vezuju za neke sumnjive poslove sa ugljem, a to je opet povezano sa nedavno pohapšenom većom grupom ljudi iz rudnika i termoelektrane Kolubara u Lazarevcu – javno preduzeće koje je svojevremeno po partijskoj preraspodeli pripadalo DSS-u. Drugim rečima, ako pomenuti Palma ne uđe i u novu vlast može mu se desiti da i on naknadno bude procesuiran i obrnuto, jer u protivnom – pade Vlada!

* * *

Da se vratimo na kandidate za buduću vlast. Najveće šanse daju se koaliciji koju čine Srpska napredna stranka koju predvodi Nikolić Mr. (Master degree) Tomislav, Nova Srbija čiji je Predsednik Velimir Mr. Ilić i Pokret snaga Srbije, koji predvodi Karić Bogoljub, koji je već duže vremena odsutan usled bekstva iz zemlje pa se ne zna da li je i on u međuvremenu masterbirao.
Dok je Velimir Mr. Ilić, već odavno, još od 2005. godine poznat kao magister, dotle su podaci za mladog masterbanta Tomislava Nikolića uglavnom nepoznati javnosti, koja se ovih dana uporno interesuje da sazna detalje, jer bi njegov slučaj popularno nazvan – Nikad nije kasno, mogao i drugima da posluži za primer. Naime, koliko je javnosti poznato, on je sebe na prošlim izborima za Predsednika Srbije predstavio kao studenta prava, da bi nedavno bilo obelodanjeno da je diplomirao na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu, da bi potom i masterbirao na Fakultetu za ekonomiju i inženjerski menadžment, takođe u Novom Sadu. Možda sam nešto i pogrešio u nazivima fakulteta i njihovim programima, ali namnožili su se ti egzotični nazivi pa bi verovatno to jedino i mogli da objasne oni koji su ih pozavršavali. U svakom slučaju radi se korisnoj stvari kojom se uvećava opšte obrazovni nivo naših visokih poslenika vlasti. A što je još važnije time je Toma na najbolji mogući način pokazao svoje ogromne kapacitete, jer ako je mogao istovremeno i da vodi Naprednjake i da bude glavni opozicioni lider i da vanredno pozavršava to tamo na Fakultetu i šire, onda će sigurno moći da vodi i državu.
Nažalost ima i suprotnih mišljenja. Poznati novosadski disident Nenad Čanak kaže da je lakše naći Mladićeve jatake nego Tomine kolege sa studija. I ne samo to. U intervjuu datom tim povodom Pressu on kaže da je Tomislav Nikolić, poznatiji kao Toma diploma, osoba velikih kontroverzi i da se tu radi o starom pravilu da u ratu ne ostavljaš za sobom svedoke.

* * *

Sumnjam da Gospodin Nikolić zna šta su uopšte prave studije. Ko zna možda je to što tvrdi zaista i pozavršavao. Ne bi me iznenadilo i da jeste. Ali to je onda bruka i za ovu državu i za sistem obrazovanja koji to omogućava. Po meni, a prilično sam iskusan čovek, bolje je nemati ovakve diplome, nego dičiti se njima. A to me upravo i navodi na izvesnu skepsu, jer oni koji su normalno studirali, bar su to pravilo naučili.
Mnogo su to širi problemi nego što se to na prvi pogled čini. Radi se o poremećenom sistemu vrednosti, jer ako to može tako usput da se ispozavršava i što je još gore – ako je to sve isto, što bi se neko mučio i redovno studirao. Dakle, da budem do kraja jasan – možda je Gospodin Nikolić, to što kaže zaista i ispozavršavao, što po meni uopšte ne ublažava problem o kome govorim. Naprotiv!
Ima u praksi i gorih problema od ovih. Da li se neko još uopšte i seća kada je krenula afera „Indeks“ na Kragujevačkom Pravnom fakultetu. Profesori koji su tada bili pohapšeni, vratili su se na posao, jer – niko ne može biti oglašen krivim, dok se to pravosnažno i ne dokaže. A dokazivanje još traje i kako čujem nije se mnogo odmaklo od početka. Usudjujem se da ustvrdim da to nikada neće ni biti završeno i da će u međuvremenu doći do zastarelosti krivičnog gonjenja, jer ako na jednom pretresu učestvuje 80 advokata oni će znati kako da to privedu takvom kraju. Najmanje je za to kriv postupajući sudija u Smederevu gde im se sudi. Krivi su oni koji su organizovali način ovog suđenja. Odbrana je to očigledno mnogo ozbiljnije shvatila.
A stvari sa tim su krenule davno. Sećam se jednog slučaja još iz 2000. godine. Požali se meni tada direktor jedne firme, da im se pravnica „otela“ i da ih maltretira, te da pomognem ako se tu šta može. Porazgovaram ja sa koleginicom i učini mi se tu nešto sumnjivo – nisu to ni znanje ni rezoni diplomiranog pravnika. Pođem do Pravnog fakulteta da se malo raspitam o njoj. Tu naiđem na zid – takve podatke ne dajemo, ti podaci su službena tajna fakulteta i sl. Rešim ja nekako te administrativne probleme i sledeći put, sa urednim punomoćjem, krenem ponovo do sekretara fakulteta. Ne može, reče on, sada već prilično jasno i odlučno. Šta ne može kažem ja i tu dođe do povišenih tonova sa obe strane. U to naiđe moj prijatelj, Dejan popović, Dekan i reče – šta je Gile, ko te ljuti. I naloži on Sekretaru da mi to što tražim pripremi i da. Da njega nije bilo, ništa ne bih uradio. Najgore je došlo tek kasnije. Zove me telefonom Sekretar i krajnje ljubazno i pomirljivo kaže – „Kolega, Goca nam na žalost nije diplomirala. Došla je do druge godine i dalje nije mogla.“ A od svega me je najviše zapanjilo ono „Goca nam na žalost nije diplomirala“ i način na koji je to rekao, jer u pitanju su ozbiljna krivična dela – i falsifikata, a i korupcije po svemu sudeći.
E sad, kako se to slaže sa obećanjima Predsedničkog kandidata Tomislava Nikolića, da će se on, čim dođe na vlast, žestoko obračunati sa korupcijom kao jednom od tri glavna problema koje Evropska unija ističe ka našem putu u članstvo te organizacije, nemam pojma.

* * *

Ovih dana se navršilo godinu dana od spektakularnog štrajka glađu Tomislava Nikolića. Srbija ovako više ne može i ja ću štrajkovati i glađu i žeđu sve do ispunjenja mog jedinog zahteva – raspisivanje parlamentarnih izbora, govorio je Toma. Sećam se potresnih slika – Tomu, već posle nekoliko časova štrajka, sa bolnim grimasama na licu uzrokovanih glađu i žeđu, privezanog sa svih strana da im onako onemoćao usput ne ispadne, prenose iz Skupštine gde je ovaj potresni štrajk glađu započet do privatne klinike – KBC Beograd na Novom Beogradu. U zdravstveni sistem Srtbije scenaristi nemaju poverenje, a Tomin život je jedina šansa za spas Srbije. Tamo će biti okružen svojima pa nacija ne mora da brine, objašnjeno je zabrinutom narodu. Nije pritom rečeno da to velelepno zdanje – sada po njemu nazvano Tomina klinika, čijom izgradnjom je po svemu sudeći neko samo oprao pare, ni tada, a ni danas nije pušteno u rad. Ko će da brine o zdravstvenom stanju tako dragocenog nam pacijenta, da prati krizne situacije do kojih štrajk glađu a i žeđu neminovno dovodi, da mu redovno meri pritisak, privija obloge. Neće valjda Vućić i novi član Srpske Napredne Stranke, poznati advokat Vladimir Božović, bivši Generalni inspektor policije iz vremena kad je bio kod Draškovića u SPO-u, koga su tako perspektivnog Vuk i Dana vodili čak i kod Obame na molibdeni doručak, sada potresen Tominom odlukom o štrajku odlučio da po četvrti put promeni stranku, koji na smenu dežuraju kraj Tomine postelje. Njima se pripisuje i zasluga za Tomin pristanak što je odustao od štrajka žeđu – o gladi Toma nije hteo ni da čuje.
I, jednog dana, veleobrt! Kod tome dolazi u posetu Aleksandar Vasiljevič Konuzin, ruski ambasador u Beogradu. Prvo što je uradio, naredio je da svi, sem Tome naravno, napuste prostoriju. O čemu su potom pričali, nije saopšteno, na istoriji je da to otkrije. Bilo kako bilo, posle 17 dana štrajka glađu, Toma je u interesu nacije odlučio da štrajk prekine. Onako iznuren otišao je pravo na uskršnju liturgiju u Sabornu crkvu i odstojao na nogama celu liturgiju. Mašala! Ni traga od onog Tome koga su onako iznurenog prvog dana štrajka pažljivo prebacivali u bolesničku postelju. Takav nama treba. Štrajk ga je ojačao. Po ugledu na njega sad i radnici stalno štrajkuju.
U svakom slučaju, ispalo je dobro. Da je se, nedaj Bože, završilo tragično, ko bi danas pobedio Tadića na izborima koje je ovaj ipak raspisao – na kraju mandata. Tako je i najbolje sačuvali smo i Tomu i Borisa.
A da se ne ogrešim o Konuzina – premalu sam mu minutažu dao. Ovih dana čitam da je posetio i Pahomija. Gradonačelnika Vranja i ostale gradske čelnike nije hteo ni da vidi. Aleksandre, Aleksandre, sumnjiv si mi nešto!

* * *

Dobro to je bilo pre godinu dana. A ovih dana, kažu, da je Tomislav Nikolić prepadnut od povratka Šešelja iz Haga na privremenu slobodu. Naslovi u novinama – Šešelj u petak pravo kod Tome! Znate i Toma i Vučić su do nedavno bili u Šešeljevom igrokazu glavni junaci, pa kad su valjda procenili da se ovaj neće ni vraćati iz Haga, napustili Radikale, formirali svoju partiju – Srpsku naprednu stranku, SNS, koja po javnim anketama ima solidne izglede i da pobedi na predstojećim izborima, pa sad kažu Šešelj ima nešto da im kaže. Zli jezici govore da je DS namerno sa Hagom poradio da Šešelja puste da se malo odmori – a i oni tamo od njega, da pomogne oko izbora, pa će posle opet da im ga vrate.

* * *

Inače izborna kampanja je u punom jeku. DS zakupio termin na televiziji pa dnevno emittuje „dvougao“ Nikolić protiiv Nikolića – Toma, dok je bio kod Radikala, ljuti protivnik Evrope, protiv ovog sadašnjeg, Tome evropejca – Ako Tadić potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji, vodimo ga pravo u zatvor (april 2008) – Srbiji nema spasa bez saradnje sa Evropskom unijom (septembar 2009.), a sve prema podacima objavljenim od strane koalicije Izbor za bolji život, koji ovih dana objavljen kao specijalni dodatak u dnevnoj štampi.
Nikolić se buni i optužuje Tadića za negativnu kampanju – svaki čovek ima pravo da promeni svoje stavove, a ovi mu odgovaraju da je to tačno ali da se to obično dešava kod ljudi mlađe dobi, a retko kod ljudi koji su prevalili šezdesetu. Uz to, čestitaju mu i na novoj diplomi. Nedavno je objavljeno da je postao diplomirani pravnik, a sada se evo potpisuje i kao diplomirani menadžer!

* * *

Konkurencija postaje žestoka, pa ću prestati da sam na svoju ruku delim odličja. Treba nešto ostaviti i za čitaoce. Naravno treba tu ostaviti mesta i za Borisa Tadića, aktuelnog Predsednika, koji se ozbiljno nameće da od Koštunice preuuzme primat i postane Opančar No. 1., ali da ostanemo još malo kod ove mlade koalicije.
O Velimiru Mr. Iliću, populrno zvanom Velja Ilić i njegovim biserima bi mi trebala posebna knjiga. Ipak, meni je najača ona zgoda sa Samantom Fox, koju je Velja angažovao da jednom prigodom peva na trgu u Čačku, pa joj se onda po završetku koncerta najtoplije zahvalio rečima da je ona njegova omiljena pevačica još iz vremena dok je dete bio. Posle su se svi pitali što je se Gospođa zahvalila na pozivu za večeru, uzela honorar i žurno napustila Čačak.
On je autor i čuvene sentence o krađama i kraduckanjima – kažem ja njima, pa dobro bre ljudi dal’ ste vi normalni? Mogli ste to pomalo da kraduckate i da vam bude lepo – i vama i nama. A vi navalili!
A u ovoj zemlji se ne kraducka nego krade, tako da bi i Veljin savet bio od značaja. Ovih dana čitamo da je izvesni Beograđanin, Darko R. „asistent marketinga „Frikoma“, koristeći poslovne tajne koje su mu bile poverene u nagradnoj igri „Pažljivo ližite!“ oštetio to preduzeće i potencijalne dobitnike za više stotina hiljada evra, tako što je sve nagrade pokupio za sebe! Jednostavno, javi saradnicima gde će tog dana da se prodaje sladoled sa dobitnim nagradama, ovi dođu, otkupe celu količinu, odu kući i ližu. Potom podignu nagrade, predaju ih Darku, uzmu dogovorenu proviziju i odu. I tako Darko osvojio džip „Hamer“, prvu novčanu nagradu od 202.000 evra i više novčanih nagrada u iznosu od 2.000 evra. Čak ni veći broj mobilnih telefona nije hteo da ostavi onima koji su džabe lizali. A da je lepo poslušao Velju, kraducnuo onu nagradu od 202.000 evra, ko bi ga provalio. Ne razumem se u religiju, mislim da ima deset božjih zapovesti, ali ako nezajažljivost nije na tom spisku, trebalo bi je ubaciti.
Da se ne bavim mnogo njima, ali evo pitanja za samo jednu od gornjih nagrada, bilo koju. Po čemu se razlikuju Veljini kadrovi, direktori javnih preduzeća koja su mu pripala po koalicionom sporazumu – Jocića, Direktora „Puteva Srbije“ i Šarančića, Direktora „Železnica Srbije“, samo za ono što su ih uhvatili, od pomenutog Darka.
Velja Ilić je autor i jednog veselog performansa – optužio novinara koji je hteo da piše o jednom njegovom zdravstvenom zdanju u izgradnji, da on tu nije došao da o tome piše, već da mu spopada ovce. Sede tako on i voditelj neke privatne televizije – ne sećam se više koje, i uživo ozbiljno pričaju o toj pojavi!
Inače, šef koalicije, gore pomenuti Nikolić Mr. Tomislav o svom najnovijem koalicionom partneru, koji je u međuvremenu napustio Voju i došao kod njega, misli sve najbolje: – Da sam na mestu Koštunice smenio bih Velimira Ilića, a ne da čekam da on sam da ostavku. Ne bih trpeo tog ministra koji bruka Vladu i Srbiju. Ali to je pravi Velimir Ilić (Blic, 18 avgust 2005.). A nedugo zatim, prema Kuriru od 29. Avgusta 2005. – Velimir Ilić je najodgovorniji za milionsku pljačku putarine na autoputu Beograd – Niš. Ubeđen sam da takva pljačka nije mogla da se dogodi bez znanja ministra kapitalca ili bez odobrenja nekoga od njegovih najbližih saradnika. Javno optužujem Velimira Ilića!, govorio je tada Toma. Dobro, sada su druga vremena. Sada je u pitanju borba za vlast u cilju spašavanja Srbije, a kad je tako častan cilj u pitanju sva su sredstva dozvoljena. Uostalom, i Velja ima pravo da se menja, objašnjava on, pozivajući se na svoj sopstveni slučaj.

* * *

I o Bogoljubu Kariću Toma sada misli sve najbolje, a prema Internetu Novine Serpske iz 2006. Godine (Izvor, gore pomenuti štampani dodatak), govorio je – „Ubeđen sam da je Bogoljub Karić počinio najveći kriminal u istoriji Srbije. Čekam da vidim koliko je sudija Vrhovnog suda imao pod svojom kontrolom i da li će oni i sada nastaviti da rade za njega. Evo ja pozivam i patrijarha Pavla da se izjasni, jer se Karić hvali da ima dobre veze s njim. Karić bez problema može sada da otkupljuje i udate žene. Nema nikakve razlike …. U našem narodu ima uzrečica „prema svecu i tropar“. I smeće obično ide u kantu za smeće.“

* * *

A kad je nedavno u TV emisiji voditelj upitao Tominog zamenika Aleksandra Vučića da objasni zaokret Naprednjaka povodom Bogoljuba Karića, koga su nekad proglašavali najvećim tajkunom i vezivali sa Demokratama Borisa Tadića, a sada su sa njim u koaliciji, te šta se sada s tim u vezi promenilo, Vučić je sa sebi svojstvenim manirima – bio je on za vreme Miloševića i Šešelja Ministar za informisanje, pa zna kako sa novinarima treba, najpre upitao novinara da li je završio sa pitanjem, kako bi mu omogućio da na njega i odgovori, iako je već poodavno bilo jasno da je novinar završio s pitanjem, zatim je počeo o demokratama, onima iz režima, sve obraćajući se upadljivo novinaru lično, kao da je on sam i demokrata i režim, da bi ga ovaj konačno prekinuo – izvinite Gospodine Vučiću, ja to pitanje nisam postavio niti u svoje ime, niti u ime demokratske stranke, na što mu je ovaj značajno klimajući glavom odgovorio da on zna bolje od njega samog o čemu se tu radi. Nisam mogao to dalje da gledam.
Savetujem svom mlađanom kolegi Vučiću da se pozabavi tim svojim stilom, jer ga je očigledno neko slagao da je to dobro. Ako ne veruje u to, neka prostudira svoje javne nastupe – ima ih na Yu tube, na primer. Mlad je, mnogo je posla pred njim, pa bi, u sopstvenom interesu, bilo dobro da to malo unapredi. Nama pravnicima je to zanat. Zbog tog njegovog stila sam i rekao negde gore, da je Vučić preuzeo od Aligrudića titulu naj-cinika. Na žalost, i pomenuti Aligrudić je pravnik.

* * *

Naprednjaci su se ojačali i kadrovski. Pored već gore predstavljenog advokata Vladimira Božovića, pre neki dan predstaviše i Vladu Mandića, bivšeg rukometaša, poznatog zavodnika sa estrade kome ni SPS-ovci Mrkonjić i Bajatović zajedno nisu ravni – „bolje je ulagati u sport nego u PDV i poreze“, reče Vlada i ostade živ.

* * *

Tomislav Nikolić ima istančan ukus i za tekuću politiku. Jeste da je on sada definitivno Evropejac, što im je tamo lično i rekao, ali to ne znači da njega obavezuju ovi dogovori sa Prištinom vođeni od sadašnje vlasti pod patronatom Evrope, iako su ti dogovori bili osnov za dobijanje kandidature za Evropu. Kad on dođe na vlast idemo iz početka.
E kolega Nikoliću, to je već neka nova teorija u međunarodnom pravu koju mi koji smo studeirali po tradicionalnim fakultetima nismo učili – vidi se šta znače dva fakulteta i multi disciplanarni pristup pogleda na tekuće probleme.

* * *

On ima i jasan stav i o korupciji i o sumnjivim privatizacijama, pa će i sve takve da poništi – biće hapšenja kaže, i pri tom već ispoljava istančani smisao za te stvari. Tu nedavno, na televiziji, na direktno pitanje reportera – šta misli o Zvonku Veselinoviću koga optužuju za glavnog kosovskog „kontroverznog biznismena“, organizatora i izvođača radova na barikadama na Kosovu, glavnog dobavljača robe široke potrošnje za Kosovo – droga, nafta, cigarete i ostale potrepštine, Tomislav Nikolić odgovori – Ja sam tog čoveka nedavno sreo na Kosovu i smatram da je on uspešan biznismen – ima veliki i raznovrstan park građevinskih mašina, a i patriota je – pomaže Srbima u građevinskim radovima. Ja sam i ranije čuo za njega, a sad sam ga i upoznao lično, sasvim slučajno – držim ja sastanak sa predsednicima opština iz severnog dela koisovske Mitrovice, kad uđe čovek, on lično. Uđe i upita Predesednike Opština – Da li se ja bavim nedozvoljenim poslovima? – Ne, rekoše oni u glas! – A da li sam ja vama pomagao kad god vam je bilo potrebno – Jesi, potvrdiše oni jednoglasno, opet u glas! – Eto vidite, reče on.
Divno, eto Nikoliću kandidata za ministra trgovine i građevinarstva – ni ortoped Dr. Dulić iz DS-a mu nije ravan. A kažu da uspešno sarađuje i sa Šiptarima, ne pravi pitanje. Ni tu mu niko nije ravan, jer Evropa i insistira na dobrosusedskim odnosima kao jednim od glavnih uslova za članstvo u Evropskoj uniji.

* * *

Pomenuti predesednici opština sa severa Kosova – dva iz DSS-a (Zvečan i Zubin potok) i jedan Tomin iz SNS-a (Kosovska Mitrovica), svi sem Leposavića, koji drži DS, ne priznaju vlast iz Beograda ni kad su barikade bile u pitanju ni sada, kad je u pitanju održavanje izbora na Kosovu, iako iz Evropske unije upozoravaju da nisu saglasni sa tim izborima i da bi to moglo da ugrozi dobijenu kandidaturu za Evropu ili bar da utiče na određivanje datuma pregovora za priključenje Srbije Evropi.
Ja samo pitam, ako je Kosovo po Ustavu – koga su doneli i najzdušnije brane oni iz DSS-a, deo Srbije, a spoljna politika zemlje po tom istom Ustavu u nadležnosti Vlade i Skupštine a ne lokalne samouprave, kako to onda tumačiti – kao pravo da to i sprovedu s pozivom na odluke njihovih lokalnih skupština ili kao nepoštovanje Ustava. Kolega Nikoliću, vidim Vi ih podržavate. Kako to objašnjavate?

* * *

Dosta o Nikoliću. Zaneo sam se a mogao bih još mnogo njemu. Mučeni Vučić, njegov zamenik, izgleda da je pao na treće mesto – pretekla ga Jorgovanka Tabaković. Mislim, opravdano. Uostalom nije mi jasno ni šta će ona tamo. Nju predlažu za Premijera – dobro, možda malo i preteruju, ali je u svakom slučaju bolja od Jelene Trivan iz DS-a, a Vučića za Gradonaćelnika Beograda da se tamo tuče sa Đilasom, a to je isto kao kad Nadal, stalno naskače na Đokovića, a ovaj u poslednje vreme vodi sa 7:0!
Ipak on je vojnik partije i pažljivo priprema svoje oprobane metode – evo upravo sam pošao kod Miljka Radosavljevića da mu dam neke dokaze o ovima iz režima!
Šta će mučenik da radi ako opet izgubi. Ni Šešelj više neće da ga primi nazad u radikale. A i pretekao ga novi Šešeljev „vučić“, Nebojša Šarović. Mlađi je a i lepši od njega – kaže njegova bivša obožavateljka, radikalka, Lidija Vukićević.
A kad smo već kod Beograda i izborima za Gradonačelnika, moram nesrećnog Vućića da pomenem i u jednom veselom aktuelnom kontekstu. Nakon prethodne najave da Gradonačelnik Njujorka dolazi u uzvratnu posetu Vučiću, javnost je bila prijatno iznenađena – eto prvih opipljivih rezultata njegove nedavne posete Americi. Možda donosi sa sobom i prvi deo onih obećanih 100 milijardi dolara investicija obećanih po dolasku Naprednjaka na vlast. Ispostavilo se međutim da to nije aktuelni nego bivši gradonačelnik Njujorka, da on ne dolazi ovde ispred potencijalnih investitora već kao plaćeni lobista za izbor Vučića za gradonačelnika Beograda, da on nije osvedočeni poznavalac Beograda i beogradskog življa koji za taj izbor treba da glasa, već osvedočeni lobista Šiptara i zagovornik ne samo bombardovanja Beograda i Srbije, već i najžešći zagovornik, pored bombardovanja, i upotrebe kopnenih trupa prilikom nedavnog bombardovanja.
Ispalo je ko u onom bugarskom vicu iz vremena hladnog rata. Objavili Bugari prikazivanje filma “Baba dala vojniku” – švedski, seksualni. Kasnije objavili ispravku – nije švedski nego sovjetski, potom da nije seksualni nego ratni i na kraju da se ne zove “Baba dala vojniku”, već “Balada o vojniku”.
Vučić ga odveo na reku. Plove tako raspričali se. Što bi rekli u narodu, svak svoju smatra! – na delu je razrada projekta o izlasku Beograda na reke. Malo ispade čudno kako se tako dobro razumeju. Međutim tu dilemu su ubrzo rajasnili Radikali, koji su kako prenosi TANJUG, izdali saopštenje koje sve objašnjava – da su bivši gradonačelnik Njujorka Rudolf Đulijani iz istog sela, Čipuljića kod Bugojna, te da Rudi poznaje Acu još od detinjstva.
A da zlo bude veće, nestašni Nebojša Šarović je negde iščačkao da je pomenuti Rudi travestit. Neko je čak o tome doturio i snimke Ivanu Ivanoviću na kojima Rudi, našminkan, u haljinici cvetnih boja veselo igra sa društvom. A da me Vučić ne bi bez razloga prijavio Miljku za bilo kakve aluzije s tim u vezi, odmah izjavljujem da Vučić na pomenutim snimcima nije primećen.

* * *

U sve napred navedeno moralo bi se znati da da su današnji Naprednjački lideri već bili na vlasti, tako da ovde ne važi ono – hajde da vidimo kakvi su, možda su bolji od ovih sadašnjih. Doduše to je bilo dok su još bili radikalni. U vreme Miloševića, pre i za vreme bombardovanja, Šešelji i Nikolić su bili podpredsednici Vlade, a Vućić, Ministar Informisanja.

* * *

Kad je o radikalima reč, oni zajedno sa Šešeljom preživljavaju zadnji stadijum paranoje. Šešelj više nema ni u koga poverenje – a pošto jedino svojoj ženi veruje, naložio je da nju kandiduju za Predsednika države. Osetio to Dragan Todorović, pa otišao sam – kaže, ima neka privatna posla, biznis mu stagnira, nije ni za porez zaradio, ali pošto su mu radikali i dalje u duši, ostaje uz njih u svojstvu dopisnog člana. Ne viđam više ni onu polivačicu vodom, ni onu bacačicu cipela. Od stare garde ostao je još samo Zoran Krasić da sa mladom zvezdom u usponu Vjericom Radetom, uz pomoć njenih čini spašava ono što se još spasiti može.
I oni su odreili svog kandidata za Predsednika države – Jadranka Šešelj, stiglo direktno iz Haga.

* * *

Pročitah u kolumni Pressa od 25.04.2012., o čijim kolumnistima nemam loše mišljenje, da bi narodu trebalo da bude saopšteno kako je došlo do izdvajanja Naprednjaka iz Radikalne stranke, koja je uloga u tome stranih medijatora a posebno uloga Demokratske stranke, sa kojom su u tom kontekstu vođeni duži razgovori – oko pružanja pomoći u tom smislu, a potom i o budućoj saradnji i odnosima između te dve stranke, te da su ti razgovori vođeni u vinskom podrumu Aleksandra Vučića. Kolumnista postavlja pitanje kako je potom došlo do razlaza između te dve stranke koje su danas tako ljuti protivnici.
Nisam ranije čuo za te razgovore, a nisam čuo ni da Aleksandar Vučić ima vinski podrum – u kome se vode razgovori na tako visokom nivou, pa pretpostavljam da to baši nije neki običan podrum pića, kakvih ima u kraju.
Ko kaže da se bavljenje politikom ne isplati, čak i u opoziciji!

* * *

Mnogo serem. Šta ako ovi, da izvinete, sutra dođu na vlast. Da vam ispričam jedan vic. Nisam odavno – mnogo je dobar. O Lali, nije o Naprednjacima (ovo za svaki slučaj). Elem, objavio Radio Novi Sad da su se pojavili vanzemaljci. Dali su injihov opis – oni su mali, zeleni, imaju krupne oči i ruke do zemlje. Pošto se još ne zna kako se ponašaju, treba biti oprezan. Najbolje je zagovarati ih dok ne stigne policija. Čuo to Lala, a pošao na njivu da ore. Izore prvu brazdu, kad tamo u žbunju – malo, zeleno, krupne oči, ruke do zemlje! I, u skladu sa instrukcijama za takve situacije, poče – Ja sam Lala, sad orem, a posle ću da sejem. Onaj tamo, ćuti. Lala ponovo krene – Ja sam Lala, sad orem, posle ću da sejem, a onda ću da žanjem! Ja sam šumar, oglasi se onaj – Sad serem, a posle ću da ti jebem mater!

* * *

Boris Tadić je fin, kulturan, obrazovan čovek, ali ne za posao koji radi. Danas se ni manja firma ne može voditi bez tima saradnika različitih profila znanja i stručnosti a ne država. Da je ostao samo u funkciji šefa države, ovo što radi bilo bi sasvim korektno. Međutim on je preuzeo (nezvanično) i funkciju premijera, zadržao funkciju šefa stranke, stiže svuda, čak i da ide na utakmice. Što kažu u narodu, ofuco se ko papudžijski mačak. Ako mu se desi da to isto radi i posle izbora, teško da će tako dugo izdržati.
Najlakše bi bilo optužiti za to njegove saradnike, ali on ih je birao. Ne očekuje se valjda od njih da kažu – ja toliko volim Predsednika da odbijam da mu budem savetnik.
On sasvim sigurno ima dovoljno savetnika za rok en’ rol – tu su prateći vokali „Idola“ Šaper i Krstić, za vaterpolo – Šapića, koga je poslao na pozajmicu kod Đilasa, a sve njih zajedno, kako čujem, i kao vrsne marketingške stručnjake, ali teško da su oni, čak i udruženi, i vični i kadri i dovoljni stići i postići sve ono što vođenje države sa sobom nosi. Ne može se ni tenis danas ozbiljno igrati bez tima saradnika različitih profila koji te prate. Pogledajte ložu Novaka Đokovića. Svaka mu čast! I njemu i onima koji su mu to savetovali. Po meni je i to jedan od ključeva njegovog uspeha. Baš ga briga što Goran Ivanišević priča kako je crko od smeha kad je video da je Novakov tim napunio ceo aiutobus. Zar je vođenje države manje složeno od tenisa!
Tu se potom, a kao direktna posledica toga, vuče priča – koliko je tačna ne znam, ali čak i da nije može da posluži kao ilustracija onoga što se vidi, da je svojevremeno pored Mirka Cvetkovića, kandidat za Premijera bio i Boris Pajtić – mlad, energičan, ambiciozan kandidat. Kažu zli jezici, da je u tom njihovom najužem telu, ne znam kako se zove, nazovimo ga Kabinet, prilikom glasanja skor bio 8:1 za Pajtića. Onaj jedan glas bio je Šaperov. I izabran je Cvetković. Ne bih želeo da je ta priča tačna, ali ako je iole tako, onda je sve jasno. Ponekad jedan potez može da nanese više štete nego što godine strpljivog rada mogu da poprave. Jer, ako je tako – navražio je Pajtića na Cvetkovića, pomenuti Kabinet i na njega i na Cvetkovića, sve njih skupa na Šapera, učinio Mirku Cvetkoviću medveđu uslugu, pa nije isključeno da mu i zbog toga ide ovako kako mu ide, a ako je nesrećnog Mirka odabrao, makar i ne (samo) zbog navedenog već i zbog toga što je, znajući šta koaliciona Vlada sa sobom nosi, te da će Mirko, onako stariji, strpljiviji i taktičniji, lakše izaći na kraj sa aždajama iz raznih stranaka, onda mu je to posebno velika greška. Ovoj zemlji nema leka dok caruje partokratija, koju sam negde napred već pomenuo, sve jedno što je DS nije izmislio i uveo, dok se sa tim zlom neko ne obračuna i izbaci iz političkog života i vođenja zemlje. Sve dok se ne razdvoje političke funkcije od civilnog vođenja države, Englezi to zovu Civil Servants, ili u prevodu – postoje stručni i obučeni državni službenici od karijere, sa istom takvom obučenom i organizovanom administracijom, koju savršeno ne interesuje da li će na izborima da pobedi, Mejdžer ili Bler, Tadić ili Nikolić, Kurta ili Murta, jer oni rade svoj stručni deo posla. A kod nas, ne daj Bože, ako sad pobede neki novi, oni će da dovedu svoju, kompletno novu administraciju – samo u njih imaju poverenje, a ako oni ne znaju da rade taj posao angažovaće za to nekog po ugovoru o delu (stotine takvih rade po svim ministarstvima) to je već uhodano, a što je najgore, ostaće da „rade“ i oni prethodni jer po Zakonu o radu ne možeš da im daš otkaz. I tako se javne službe stalno uvećavaju, što je novi doprinos razvoju birokratije, nešto novo što prevazilazi i sve ono što smo o birokratiji u školi učili. No, dobro. Nama to nije problem, mi imamo kompletne garniture stručnih kadrova za sve izbore. Ko je kriv Englezima što to nemaju, ali to je već njihov problem.
Da je samo to neki „pajtić“ primetio, zaoštrio stvari i krenuo da sa tom pojavom zarati, pa makar zbog toga DS i odmah sišao sa vlasti, bio bi to kapital za generacije i ja bih blanko potpisao da ću za njih glasati do kraja života. Ovako, neću!
I sad je dobio pojavu da Đilas, koji bi jedini od njih mogao da bude Premijer, jer ima kvalitete za obavljanje te funkcije, odbija da bude kandidat za premijera – zbog nekih započetih poslova po Beogradu, što je isto toliko uverljivo kao kad bi pukovnik odbio da bude unapređen u generala zbog nekih nezavršenih poslova koje ima u svojoj jedinici. On je političar, latio se toga, i nema tu više – „mi bi hteli ako može s vremena na vreme.“
Ja ipak ne verujem da je gore pomenuti Šaper, toliko jak da Tadić onaj jedini njegov glas pretpostavi osaloj osmorici članova svog najužeg Kabineta. Sve sumnjam u nešto drugo, ali razume se nemam dokaza o tome – što ne znači da se jednog neće sami pojaviti. Naime, mnogo se priča o uticaju tzv. tajkuna na formiranje vlasti, a niko ne govori o tome kako oni to čine. Ne znam ni ja, ali pretpostavljam da se to radi tako što se neko „svoj“ progura u vrhove vlasti. Ako se to tako radi, onda bih ja odigrao na Mirka – iz 0 u 1!, pa šta bude. Nemam pojma zašto, tako mi došlo, prvi sam se setio. Nije on toliko smlaćen, koliko se čini. Pogledajte koje poslove je on vodio pre nego što je postao Premiijer. Verujem da njemu i odgovara ovaj imidž koji mu je pripisan, a on ćutke prihvatio – mislim na one silne karikature gde se on predstavlja kao kafe kuvar Vlade i slično. Ko zna za šta to može da bude dobro, ako se jednog dana prosvetlimo – Nisam ja, majke mi, mene tamo niko nije ni slušao! Ne verujem da je, ako je tako, Tadić svesno učestvovao u tome, što ga naravno ne opravdava – Znao ili je morao znati!, kažu pravnici. Uostalom, Tadić je, u stvarima o kojima pričam, sa svojim iskustvom gimnazijskog profesora tu mala Juca za Mirka.
Drugi moj tip, a možda i prvi, je Mlađan Dinkić. O njemu sam već mnogo pisao – jednostavno mislim da niko normalan ne može toliko bezočno da se pravi lud koliko to ovaj čovek čini. To mora da ima neku cenu.
Mogao bih tako dugo da meditiram, ali Božidara Đelića ne mogu da preskočim. Taj čovek je pre formiranja ove Vlade imao izvanredno plaćen posao u Agriculture Banci – posao iz svoje struke kakav se samo poželeti može. A onda je sve to napustio da bi ušao u Vladu! Najpre je bio kandidat za Predsednika, pa za Potpredsednika, pa tako redom, sve dok mu nisu našli da bude zadužen za evropske integracije – stiče se utisak da je nekome bilo važno samo da on bude tu prisutan, a on je sve to čutke prihvatao.
Možda sve ovo gore i nema neke veze, možda su svi gore pomenuti čisti i da sve što čine, čine u ime svoje pameti, a ne nečije druge, ali je činjenica da su takvi tu negde. To vam je isto kao sa pederima – iznose se ozbiljni podaci da je 10% svetske populacije tako nastrojeno, mi nemamo pojma ko su, a oni su svuda oko nas.

* * *

Dačić je od samog početka kampanje samouvereno izjavljivao da će ovog puta SPS biti partija koja će da se pita kod formiranja buduće Vlade, te da njemu nije mnogo ni važno da li će više glasova imati DS ili SNS, jer bez njegovih glasova niko neće moći da formira Vladu, a on će ih dati onome ko da više. Idući tom logikom, nije isključeno da su se on i Tadić već i dogovorili da njihovi glasovi u drugom krugu izbora za Predsednika, do čega će izvesno doći, odu Tadiću, a da za uzvrat, Dačić dobije mesto Premijera. U toj varijanti nije bilo fer „trošiti“ Đilasa, koji stoga i izjavljuje – ostajem u Beogradu. Ova varijanta bi čak mogla biti i realna, ukoliko se ispune bar dva uslova. Prvo, da glasači SPS-a zaista i poslušaju Dačića i glasaju za Tadića, što uopšte nije izvesno, jer je jaz između „Miloševićevaca“ i „žutih“ još uvek dubok. Zatim, nije sigurno ni da će svi „Tadićevci“ izaći na glasanje, bilo zbog gore navedenih razloga, bilo zbog toga što ova stranka počinje, i to bez ikakvog pokrića, da poprima obeležja elitističko, akademskog karaktera što se u zemlji na ovakvom edukativnom nivou nikako ne prašta, bilo zbog toga što se njeni najmlađi privrženici koje bi sve ovo trebalo najviše i da interesuje ponašaju isuviše komformistički – nedeljom, kad se oko podne probudim, volim u pidžami da gluvarim po kući, a posle mi je uletelo nešto, pa eto ne stigoh da glasam. Za razliku od njih, oni drugi su vojska, ne pate od pomenutih sindroma i izlaze na glasanje. Dakle, treba sve to da se složi, pa da Tadić prethodno i pobedi Nikolića u trci za Predsednika. U toj varijanti je pomenuta opcija realna – Predsednik iz DS-a, Premijer iz najačeg koalicionog partnera. U protivnom nije, jer ako DS ostane bez funkcije Predsednika, nije logično da preda i funkciju Premijera, pa makar to značilo i da Dačić ode kod Nikolića. Dakle, sve zavisi od toga ko će da bude Predsednik.

* * *

I sad Predsednika Vlade svi zajebavaju – kažu da se ne pita ni zašta. Predsedniče, menjajte ga hitno. Neka to i ne bude tačno – što je dozvolio da ga takav glas probije! Ko je kriv za to? Menjajte i njega – navukao Vas! Predsednik Vlade u ovim vremenima mora da puca od harizme. Ko Čerčil za vreme Drugog svetskog rata! Mala je uteha što Vaša popularnost raste! Neuk je ovo narod. Lako se sa njim manipuliše. Čas posla ga navuku na pogrešne vrednosti.
Kažu, da Vam je glavni savetnik onaj gore pomenuti bivši roker sada marketinški stručnjak, znate na koga mislim. Daleko od toga da mislim da bivši ili sadašnji rokeri ne mogu to da budu. Ali ta pojava kod nas postaje moda. Do juče je Koštunica držao Boru Čorbu za savetnika, ovaj ga navukao pa od njega napravio rokera. Čak ga vodio i na koncerte. I njega i Matiju Bećkovića, akademika. Posle ih vodio i na Cecin koncert. Ne dajte da i Šaper od Vas napravi rokera. Gde njega odabraste, em se vi u to ne razumete, em njega za savetnika. Možda je on ekspert za marketing, taj Vam deo funkcije ide, ali kakve veze on ima sa vođenjem države. Zar Vam se ne čini, da je Pajtić bio bolje rešenje za tu funkciju – sad sam vam otkrio i od kada datiraju moja (oskudna) saznanja o ovoj temi. Izgleda da je većina – naspram pomenutog marketinškog stručnjaka, ipak bila u pravu. A ako su se stvari u međuvremenu promenile, pa nisam u pravu, onda je u pitanju ono – ništa nam nije a leka nam nema. Onda menjajte sebe. Bolje da vam to kažem ja koji navijam za Vas, nego neko drugi.
Ko Vam je taj Rakić, šef Kabineta – priča se da ima veliku moć. Šef kabineta Predsednika Republike je i po prirodi svoje funkcije izvanredno važna ličnost. On je „Direktor Preduzeća“ koje se zove Predsednik Države. Ako je ovaj i to prevazišao, menjajte i njega. Bolje Vi njega, nego on Vas – po principu „prvi sam se setio“. Zar Vam ni najmanje ne smeta što taj čovek prijateljuje sa Aleksandrom Vučićem?
Da li ste istražili slučaj Vladimira Cvijana – kako je on završio kod SNS-a. Nije dobro, šta god da je u pitanju. Bilo da je tačno ono što on priča – da nije mogao da pređe preko nekih evidentnih nepravilnosti koje su se dešavale tokom reizbora sudija, bilo da to nije tačno, već da su u pitanju razlozi čisto karijerističke prirode. Ako je ono prvo u pitanju, trebali ste da vidite o čemu se tu radi – možda je toga u praksi zaista i bilo, a Vi usled zauzetosti niste stigli da tome posvetite pažnju. Ne očekuje naravno niko od Vas da se Vi pored Tužilaštva bavite i sopstvenom istragom, ali ste trebali da vidite o čemu se tu radi, jer koliko je poznato on je u Generalnom sekretarijatu Predsedništva Republike tri godine radio kao savetnik za pravna pitanja, tako da bi njegov prelazak u protivnički tabor mogao da bude prilično nezgodan. To što nova Podpredsednica DS-a Jelena Trivan saopštava da je on bio običan činovnik koji se bavio samo administrativnim poslovima kazuje više o njoj nego o suštini. Uostalom, kakve veze ona ima sa tim. Kad ćete da razdvojite svoju stranku od Predsedništva države. Ako je pak ono drugo u pitanju, ko Vam vodi kadrovsku službu – kakva je u svemu tome uloga Vašeg šefa kabineta, gore pomenutog Rakića. Da ne sprema i on, tako jak, neko iznenađenje.
Uozbiljite se ljudi, ako „revolucija“ pukne, pa vam oni što prodaju špilhozne po Skupštini dođu na vlast, biće kasno. Bar za narednih 10 godina najmanje, koje odmah možete da nadodate na ono što već zaostajemo sa svetom.
Na jednoj strani preuzimate sve funkcije a na drugoj strani dozvoljavate Vuku Jeremiću da vodi svoju spoljnu politiku. Jeremić je mlad preobrazovan čovek što bi mu mogla biti i prednost da se u skladu sa tim i ne ponaša prema drugima. Ne znam pozadinu sukoba Šutanovac – Ponoš, ali ne sme se dozvoliti da poraženi iz tog sukoba završi u privatnom Jeremićevom aranžmanu u „njegovom“ kabinetu. Ne sme se dozvoliti da Jeremić maltretira nesrećnog Borislava Stefanovića koga je neko, valjda kompetentan, odredio da vodi pregovore sa Kosovom, zato što on lično ne vodi te pregovore ili zato što se ne slaže kako ih Stefanović vodi, bez obzira što se oni koji su ga odredili sa tim slaže. Ne sme mu se tolerisati to što su se svojevremeno u Ujedinjenim nacijama pojavila dva različita dokumenta sa stavovima o Kosovu, od kojih je jedan samo njegov, pa da se potom jedan od ta dva dokumenta povlači. Da li je neko analizirao karakter nedavnih građanskih sukoba u Libiji, Egiptu, evo sada i u Siriji i revolucionarnih promena do koji ti sukobi dovode, te kako se mi, kao država, određujemo prema tim promenama. Ne mora samo glas za priznavanje ili nepriznavanje Kosova da bude kriterijum. Lepo je čuti da je Srđa Popović, jedan od osnivača „Otpora“, Izvršni direktor centra za pimenjenu nenasilnu akciju, dobio svetsku nagradu za svoje radove i delovanje na toj bazi – ko normalan može biti protiv takvog delovanja, ali kakve veze takvo delovanje ima sa egipatskim pokretom „6 April“ koji je u centru sadašnjih dešavanja u Egiptu i pomenutom nagradom koja se za taj pokret vezuje, jer za te pokrete bi se sve moglo reći sem da su nenasilni. I što je još važnije, čini se da te promene imaju mnogo dublje značenje nego što im mi pridajemo. Ne može mu se dozvoliti da vodi svoju privatnu kampanju za izbor na mesto Predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, te da on sam tumači šta je za državu veća ili manja korist ili šteta. Da ga Đilas nije onako oduvao glasanjem „između jednakih“, te tako kao buldožer sam sebi prokrčio put do mesta Zamenika Predsednika stranke, ne sumnjam da danas ne bi bilo dileme i da bi Jeremić bio kandidat za Premijera. Izgleda da i u DS-u važi pravilo „svi su ljudi ravnopravni, a naročito neki.“
Ovako, pošto Đilas neće, ne bi me iznenadilo da za Premijera predložite Jelenu Trivan – znate one parole o ravnopravnoj zastupljenosti žena na svim mestima, što bi tek bila katastrofa, jer ona mučenica čak ne liči ni na Mirka Cvetkovića. Nemam ja ništa protiv žena – naprotiv, i meni je žena šef pa se ne bunim, ali ne mogu samo to da budu kvaliteti. Sećate li se kakve sam, negde napred, ode pisao o Margaret Tačer, nemam ništa ni protiv Elizabete, kraljice Britanskog Komonvelta, koja ima sasvim obrnut problem – ne sme sinovima da prepusti krunu, jer će odmah da sjebu Kraljevstvo. Ali DS nema takvu personu među ženama u svojoj stranci. Neka je uoči, neka je pripremi i neka joj tada da šansu – nemam ništa protiv. Uostalom, niko ne pominje koliko imamo žena u pravosuđu ili, još preciznije, koliko je još ostalo muških sudija u našim sudovima, pa kakvo nam je pravosuđe?
Zar vam iskustvo sa Ministarstvom pravde nije dovoljno. Čak ni ono malo resora koji vam preostanu po namirenju svih koalicionih partnera preostane ne znate da iskoristite. Postavljate na mesto ministra pravde osobu bez ikakvog iskustva u pravosuđu – i poveravate joj da sprovede reformu pravosuđa! I sad imate situaciju da se od tri glavne zamerke Evropske Unije, dve odnose na pravosuđe – reforma pravosuđa i korupcija! Ne morate Vi lično da se razumete u to, ali upravo za to i služe savetnici. Onoga ko Vam je to savetovao – ne verujem da je nesrećni Mirko to smislio, odmah menjajte. Ne pardon – odmah oterajte.
Postavljate Dulića za Ministra za zaštitu životne sredine, planiranja i izgradnje. Već Vam je to prva greška. Znate li Vi da smo mi nekada bili u svetu poznati građevinari – od Crnotravaca do Energoprojekta koji je sedamdesetih godina prošlog veka bio sedmi u svetu po obimu graševinskih radova. Pa zar te reference ne zaslužuju da imamo posebno ministarstvo za građevinarstvo. A vi ga pomešali sa zaštitom životne sredine. Zašto? Da preterana izgradnja ne zagadi životnu sredeinu. Juče čitam da je za 59,4% smanjen obim izradnje stanova u odnosu na prošlu godinu! Nedavno su Novosti na prvoj strani objavile naslov – 50 kvadrata, 100 dozvola! Jeste li stigli da od Dulića tražite objašnjenje za navedene pojave. A sumnjam da bi on i znao da Vam na to odgovori, jer on, po struci ortoped se u građevinarstvo razume ko ja u gastroenterologiju. Ko Vas je posavetovao, da čovek ne mora da se razume u ono što radi “ako ima dobre savetnike”. S tim bi se donekle mogao i složiti, ali samo pod uslovom da zna da odabere prave savetnike – a njemu i za to treba savetnik. On mučenik, fini dečko, za zeta da ga poželiš, ali nije on za taj posao. Zaboraviće i ortopediju, jer i tu važe ista pravila: znanje, rad, iskustvo – rezultati. Ovako dobićete od njega ne tako retku pojavu – najbolji građevinac među ortopedima, najbolji ortoped među građevinarima.

* * *

Nemam ja nameru da ovde razmatram kadrovsku politiku stranaka – samo kao posmatrač pominjem neke stvari onako kako sam ih doživeo, ali kad je reč o DS-u pomenuo bih i Snežanu Lakićević Stojačić, državnu sekretarku u Ministarstvu rada i socijalne politike, koju sam upamtio po nečasnoj ulozi prilikom neuspelog izbora Filipa Ceptera za Predsednika Olimpijskog komiteta Srbije.
Kao što je poznato Filip Cepter je biznismen svetskog glasa, naš čovek “iz dijaspore”, jedan od onih koje bismo rado da prizovemo da nešto investira i ovde u zemlji, pogotovu što se za njegovo ime i pored evidentne “imućnosti”, nikada nije vezivao onaj uobičajeni dodatak “kontroverzni”.
Njegova supruga, Madlena Cepter, za razliku od najčesšće sretane kvalifikacije u sličnim situacijama – bivša (ili sadašnja) manekenka, je ozbiljna, kulturna žena, mecena koja se na našim prostorima sreće posle duže vremena, izgradila je u starom jezgru Zemuna Madlenianum, prvo privatno pozorište i operu, ne samo u Srbiji, već i u celoj Jugoistočnoj Evropi, i tu se pored pozorišnih predstava, opera i baleta, održavaju koncerti i druga kulturna dešavanja. Drugim rečima i Ona i On, gosti za poželeti.
No da se vratimo na Filipa Ceptera. On je početkom 2005. godine izabran za Predsednika Olimpijskog komiteta Srbije – mesto na kome se pre njega nalazio Dragan Kićanović, proslavljeni košarkaš “Partizana”, i po stupanju na dužnost je pokušao da se u “baratanje sportom i parama”, koje se normalno odvija i u okviru ove najviše društveno-sportske organizacije, članice Međunarodnog olimpijskog komiteta, uvede više reda i javnosti, nego što je to do tada bio slučaj. Međutim, tu je odmah naišao na zid – Generalni sekretar te organizacije, Nenad Manojlović, bivši vaterpolista “Partizana”, je odbio da mu preda finansijsku dokumentaciju, s obrazloženjem da je to službena tajna! Da li ste ikada čuli da je igde legalno izabranom Predsedniku uskraćeno to pravo, sa bilo kakvim, a ne sa ovako stupidnim obrazloženjem?
Filip Cepter, nije “kuče od juče”. Izašao bi on lako na kraj i sa ovim vaterpolistom i sa onima koji su ga podržavali, da se tu nije, na njihovoj strani, umešala gore pomenuta Snežana Lakićević Stojačić, Državna sekretarka u Ministarstvu rada i socijalne politike. A kako je i “njegov” Generalni sekretar, Nenad Manojlović, koga je tu zatekao i koji je tu istu funkciju obavljao i u prethodnoj rukovodećoj garnituri, takođe iz Demokratske stranke – Predsednik odbora za sport, Cepter iz toga zaključio da Vlada stoji iza njih, podneo ostavku i pozdravio se sa Srbijom. Nadam se ne za uvek.
Na njegovo mesto izabran je Ivan Ćurković – bivši golman “Partizana”, koji je nastavio da radi sa prethodnom ekipom, čiji je i sam bio član, a pomenuta Gospođa je potom bila vođa srpske delegacije na Olimpijadi u Pekingu.
Ivana Ćurkovića je na mestu Predsednika Olimpijskog komiteta Srbije zatim nasledio Vlade Divac – bivši košarkaš Partizana. Pošto su u to vreme već bile krenule ozbiljne priče o finansijskim poslovima ove organizacije, od Divca se očekivalo da se on ozbiljnije pozabavi tim pitanjem, što je on na neki našin tokom izborne kampanje i obećavao. Međutim, ne za dugo potom, izjavio je da je on čovek koji jedino gleda u budućnost, te da ne želi da se meša u prošlost. Nije objasnio da li se pod prošlošću podrazumeva i finansijaska dokumentacija koju mu je – za pretpostaviti je, njegov prethodnik predao.
Bilo kako bilo, o Olimpijskom komitetu Srbije se i dalje brine “Partizanov” lobi a Gospođa Snežana Lakićević Stojačić se i dalje brine o sportu, a iza čitave ove ujdurme, kako ispada, stoji Demokratska sdtranka.
Gospodine Predsedniče, dozvolite mi, dok se još nalazite na toj funkciji, jer ko zna da li ću i posle izbora biti u prilici da Vam se tako obratim, zar Vi ne mislite da bi i za sport i za državu bilo bolje da je oterana Gospođa Lakićević a ne Cepter. Ako i u sledećem mandatu budete na tom mestu, obratite pažnju i na ovakve stvari, jer povezaće vas ljudi, ni krivog ni dužnog sa tim lobijem, pogotovu kad se zna da ste i vi bili vaterpolista.
Vidim da volite sport, viđamo Vas na utakmicama, čujem da ste se Vi bili vaterpolista, obratite malo pažnje i na sport. Važno je to, generacije mladih se kroz sport vaspitaju – ovako ili onako. Verovatno ste čuli i za sportsku mafiju. Nemojte dozvoliti da nam ona vodi sport.

* * *

Đilasa, kao Predsednika Beograda sam već pomenuo u pozitivnom kontekstu, a evo i jednog negativnog primera, makar on i samo posredno za to bio odgovoran – to je ona bruka oko računa „Infostana“. Milijarde nenaplaćenih potraživanja, godinama. I sad se neko opsetio da to naplati – deset godina unazad! A lepo piše u Zakonu – zastarelost jedna godina. Za njih to ne važi, objašnjavaju stručnjaci „Infostana“ – oni isti što nisu blagovremeno vodili računa o naplati, pa dozvolili da to zastari. Uz to, dokumentacija – nikakva. Apsurdne primere da ne pominjem, čitali ste u novinama, akcija propala, novi trošak pogolem.
Ko će to da plati – mi! I to oni isti koji račune uredno plaćaju. A oni koji ne plaćaju – oni tek sada, ohrabreni ovom propalom akcijom, neće plaćati. Zašto, mi? Pa zato što u ovoj zemlji demagogije, populizma i lažnih vrednosti, kod svih naplata, počev od poreza do svih javnih preduzeća vlada troškovni princip. Za funkcionisanje „Infostana“ (Elektrodistribucije, NIS-a, Vodovoda, Gradske čistoće, svuda je isto) treba nam godišnje 100 miliona – primer je sasvim proizvoljan. Uključi tu još jedno 10 miliona za svaki slučaj (rast plata, bonusi, 20-30 članova Upravnog odbora – zavisno od toga kome će to preduzeće pripasti po koolicionom sporazumu i dr., nikome da ne fali). Podeli taj trošak na broj korisnika komunalnih usluga – onih koji plaćaju, oni drugi i onako ne plaćaju.
I šta oni tu sad naplaćuju i za koga? Za sebe! Što za sebe? Valjda za nas! Pa mi smo to već platili! I tu onda uskače Gradonačelnik. Oprašta kamate! Zašto? Ili se duguje, ili se ne duguje. Ako se duguje, duguje se i kamata. E, sad da vidimo ko ne može da plati. Stvarno! Ako ne može – solidarnost, na delu. Njemu, a ne javnom preduzeću ili onima koji imaju, a ne plaćaju. Jeste li čitali da je jednom od najekskluzivnijih restorana u gradu – “Pastuv”, isključena struja, zbog neplaćanja. Nisu imali! A prodaju rakiju od 0,3 dcl 250 dinara. Jeste li čuli za onog poznatog glumca, producenta – snima filmove rekordne gledanosti, a ne plaća struju! Ne za film, to ne znam – svoje lične račune! Što da im oprostite kamatu. To vam je isto kao kad na magistralnom putu vozite u koloni – po propisima. Onda se zaleti badža suprotnom trakom, “naniže” nas sve redom – tako ja to, jer sam pametniji od vas. Kad naiđe vozilo iz suprotnog pravca, ubacuje se ispred vas i vi ga puštate – da ne pogine budala i još neko sa njim. Ali što kamatu da mu opraštamo?

* * *

Kad je reč o Gradonačelniku – I on je iz DS-a, a ovde je o njima reč, uspeo je da iseli Rome ispod Gazele, iako je taj problem pretio čak i da ugrozi neophodnu, a već započetu rekonstrukciju mosta “Gazela” što bi dovelo do trajnog saobraćajnog kolapsa u Beogradu.
Uspeo je da sklopi i finansijsku konstrukciju tog posla i pored neprimerenih uslova koje su mu postavili strani kreditori u tom poslu, vezanih za stambeno zbrinjavanje Roma.
A posebno mi se dopao odgovor koji je poslao (i javno objavio) Gradonačelniku belgijskog gradića Larnrea, zabrinutom o položaju i raseljavanju Roma u Beogradu, uz sav rizik da mu sada večiti aspirant za Gradonačelnika Beograda, Aleksandar Vučić, preuzme glasove Roma na prtedstojećim izborima.

* * *

Gradonačelnik me je razveselio i u slučaju smene Miklje, bivšeg Gradskog sekretara za sport. I šta sad tu ima da se objašnjava. I Ronaldinjo je dobar, ali Gvardiola misli da je Anri bolji, i Ronaldinjo šta će, ide u Milano. Miklja to ne shvata iako se sportom bavi, pa skupio drugare Divca, Savu Miloševića. Igrali godinama po svetu, morali da poštuju tuđu demokratiju.
Ovu našu, ne mora – Savu zameni trener a on šutne kofu! Ili ono – ako ne igra Keža, neću ni ja. Ostavila ona tamo demokratija traume na njega, pa došao da ih leči ovde. A i Miklja mu je kum. Ne može to tako.
Ili ono – Divca za Predsednika, pručuje Krstić iz Amerike, koji kako se ispostavilo u pauzama između utakmica čita Politiku, pa zna šta je za nas ovde najbolje.
A Divac, umesto da uživa u parama što ih je pošteno zaradio igrajuću u NBA-u, da pusti i nas da mu se divimo – ko slon u staklarskoj radnji. Prošetali ga Dinkić i društvo u poslovima privatizacije i on se vratio sportu – bravo. Navijao sam za njega, protiv onih lopina što su izradili Ceptera na mestu Generalnog sekretata Srpskog olimpijskog komiteta. Ali što mu ovo treba? A Miklja, novinar, zloupotrebljava štampu – pitanja, ironična ružna! Njegov tata deli neke mudrolije po Blicu. Podarite koju i svom sinu!
I zaputila se pomenuta družina kod Đilasa, a on ih odjebao – nije hteo ni da ih primi! Gradonačelniče Bravo! Tužiće vas Predsedniku. Kaže Savo da je on, valjda i Miklja, član Glavnog odbora Demokratske stranke. A ako Vas Predsednik ne podrži, odjebite i njega. Tad ću da kažem – Đilasa za Predesednika.
Nisam ja vaš član, bez obzira što sam prošli put za vas glasao – glasao sam za Evropu. Nije važno ni za kog navijam – navijam za sport. Ni za Grobare ni za Delije. A Savi i društvu, poručite da vam više ne pomažu! Katastrofa!

* * *

U tome i jeste problem – za koga da glasaš? Već sam negde napred citirao Branu Crnčevića – Kad vas ovako pogledam, sve moj do mojega!
Napred pomenuh onaj vic o šumaru, a evo još jednog: Pričaju dva veterana onog tamo rata – Oko tog proplanka smo se ceo dan nadgornjavali sa Nemcima. Bilo je strašno, te mi njih, te oni nas, pa sve tako ceo dan. Strašno je bilo. No, najgore je došlo ujutru, kad se pojavio šumar i sve nas redom poterao što smo izgazili travu.
Eh, da je nama nekog šumara!

* * *

Da na izborima učestvije Emir Beg Nemanja Kusturica, glasao bih za njega. Taj čovek je multidisciplinarno obdaren. O njegovim umetničkim ostvaarenjima svet je rekao svoje – dvostruki pobednik Kanskog festivala, festivala u Veneciji i ko zna čega još, tako da sam ja, bez obzira šta mislim o njegovom Undergroundu, na primer, najmanje pozvan da to komentarišem. U pauzama snimanja i festivala zuji po svetu sa svojim No smoking orkestrom, druži se sa Maradonom, koji za razliku od njegove božije glave ima božiju ruku umesto noge, pa je tako sa njom čak osvojio i jedno svetsko prvenstvo. Na poslednjem Kanskom festivalu je nastupio i kao glumac, pa će sada pokušati da to isto napravi od Maradone, koji će, kako se priča, za uzvrat od njega napraviti i fudbalera, tako naša fudbalska reprezentacija konačno dobiti klasičnog centarfora koji zna da daje golove.
A da je on neprevaziđeni majstor dokaz je Emirat Drvengrad koji je sagradio na jednoj od najlepših lokacija u Srbiji, na Tari, pa se s nestrpljenjem očekuje njegov dalji prodor prema Zlatiboru, čim završi posao u Višegradu sa Andrićem i tamo sagradi Kamengrad. U međuvremenu – Zlatibore pitaj Taru o čemu se tu radi.
Emirat Drvengrad je nastao slučajno. Najpre se Emiru dopala pomenuta lokacija, pa je tu početkom dvehiljaditih sagradio vikend kuću za sebe i porodicu. Nije poznato da li je imao nekih problema sa dobijanjem građevinske dozvole i ostalih papira, a pošto je u to vreme, kako zlobnici pričaju, bio fasciniran ne samo Miloševićem, čiji je lik i delo posebno cenio, već i sa njegovom suprugom, srpsakom Ledi Magbet, ispalo je da tu nije bilo nikakvih problema. Po svemu sudeći, tu je, uz viski, pao i dogovor da Emir postane Nemanja.
Bilo kako bilo, Nemanja je u svojoj vikendici na Mokroj Gori shvatio da je život lep, pa je došao na ideju da o tome snimi i istoimeni film. A kako za snimanje takvog filma trebaju i lepe kulise, razume se drvene, obratio se svom novom drugu Voji Koštunici (Milošević je već bio opravdano odsutan) koji mu je to sredio. Ovog puta je bio fasciniran Vojinom pričom o sovama, pa je za uzvrat obećao da će mu snimiti i film – Such a lovely creatures. Film, onaj o lepotama života, bio i prošao, kulise ostale, greota da se ruše, i tako po legendi nastade Drvengrad. Videli to okolni seljaci, meštani – i njima se to dopalo, pa došli na ideju da i oni tu nešto izgrade na svom zemljištu. Oni na komšijskom Zlatiboru se obogatiše, gradi se na sve strane, ne smeta im što Zlatibor nije nacionalni park. Što su oni gori od njih! E to se već nije dopalo Emiru Nemanji, pa je preko Voje izdejstvovao da ta lokacija, u interesu zaštite životne sredine, bude i dalje zaštićena od bilo kakve gradnje, kao eko zona. I taj, za naciju veoma važan zadatak, morao je da prihvati pomenuti Emir Nemanja, lično, pa je on, kao dokazano sposoban čovek i taj zadatak uspešno obavio – osnovao je posebnu emiratsku policiju, zvanu Rendžeri, koja je uspela da spreči sve nečasne pokušaje seljaka da na svom zemljištu nešto sagrade. U znak solidarnosti i on je prestao dalje da gradi sem započetog i onog najneophodnijeg za život jednog etno sela – hotel, restoran, bioskopska sala, crkva i slični komunalni objekti. Naravno, propisi su morali da se poštuju, pa je sve moralo da bude građeno od eko drveta. Ni zapadno-kapitalistička pića nisu u tim objektima smela da se toče – sve je moralo da bude domaće, rakija, vino, sokovi …. O hrani da ne govorimo. A kako sve to košta, na ulazu u selo je podignut i eko most, gde je naplaćivana mostarina čak i za one namernike koji su samo hteli da vide to čudo neviđeno – i da se u crkvi prekrste, a ne i da uživaju u čarima koje ovo eko selo pruža. Jedino je za njegove goste bilo sve besplatno. A kad dođu poznati rokeri Voja i Matija (on je i svoju ulicu dobio), njima je čak svirao i poznati orkestar Zabranjeno pušenje. Nisu zaboravljeni ni lokalni meštani. Njima, u znak zahvalnosti, to nije bilo uskraćeno i mogli su da ga puše do mile volje. A ako bi im od toga pozlilo, tu je uvek bio na raspolaganju poznati Dr. Nele Karajlić, za koga se i onako ne zna šta bi, sem pušenja, drugo radio.
A koje bi to eko selo bilo, koje kod tako prekrasnih predela ne bi imalo i svoj ski resort, pa je i to sagrađeno. Ni potonji poštovalac njegovog lika i dela, Boris Tadić, nije se tome protivio. Investicija nije bila velika – jedino je radi izgradnje ski staze i uspinjače u ovom poznatom eko selu, raskrčeno par stotina hektara šume.
Izgrađen je i heliodrom koji koriste Emir i njegova raja. Za sada to zadovoljava njihove potrebe, međutim već je jasno da kad se otvori Kamengrad u Višegradu to neće biti dovoljno, pa se ispituje teren za izgradnju modernog aerodroma za sletanje klasičnih aviona do 450 putnika. Sletanje aviona tipa Er bus, za sada nije predviđeno, da se ne bi narušila eko zona.
Ko tako fleksibilnog i spopsobnog čoveka ne bi poželeo za Predsednika! To je čovek koji je uspeo da fascinira sve srpske vladare – od Miloševića do Tadića i Dodika, koga vole na istoku, nagrađuju na zapadu, čovek za sve prilike i neprilike, tako da je moje oduševljenje njime kompletno.
I na kraju jedno nagradno pitanje – Kad bi vam neko ponudio pola Jahorine, da li biste prihvatili da promenite veru i postanete Mujo ili Haso iz onih viceva o „glupim“ Bosancima?

* * *

Kažu da narod zaslužuje vlast kakvu ima, pa se moramo i narodom baviti. Ne samo za vreme izbora – da glasa za ovog ili onog. Neko u ovoj zemlji mora da objasni narodu da besplatni ručak na kraju može da ispadne najskuplji ručak, da se stvari ne rešavaju kupovinom socijalnog mira, da se neke stvari ne rešavaju povratkom u komunizam – svako prema mogućnosti, svakome prema potrebama, da je država jedan skup aparat čije održavanje košta, da pare ne rastu na grani već da ih treba zaraditi, odnosno u ovom slučaju uzeti od naroda kao poreskog obveznika, te da ako neko ne plaća svoje obaveze (struju ili porez sve jedno) neko drugi mora da plati i za sebe i za njega, da je briga za narod jedna divna stvar, a populizam i nacionalizam teška zloupotreba tog istog naroda.
Moja tetka Dika, divna žena, duševna, što bi u narodu rekli – ni mrava u životu ne bi zgazila, rastuži se onomad nad sudbinom jednog bizgova koji bi konju rep iščupo, a koji ne radi ništa drugo sem što pravi decu. Napravio ih dvanaestoro, došao u Beograd, zauzeo neku napuštenu železničku baraku, pozvao televiziju i ispričao svoju sudbinu. Reportaža, tužna do jaja, za sve Dike sveta. Gadovi jedni – reče pomenuta tetka, što ovom čoveku ne daju stan da se čovek sa ovoliko dece ne muči. Dobro, rekoh joj ja, ovo je zaista tužno, greota ove dece, a da li bi ti pristala da od tvoje penzije odvojiš jedan deo i daš ovom mučeniku. Što ja, skoči ona, ti bar znaš kolika mi je penzija.
Sećam se svojevremeno, još sam živeo na Banovom brdu, jedno jutro iznad kuće, u današnjoj ulici Petra Martinovića – bila tu neka livada na kojoj smo igrali fudbal, osvanula karoserija od autobusa. Ko ovaj krš donese ovde pomislih, gde ćemo sada da igramo lopte, kad ugledah čunak – dimi se! Izvesni Zlatomir, se tu uselio sa svojom kompletnom porodicom. Nisu cigani – Srbi! Ne prođe dugo, Zlatomir kupio Opel Rekord, što je u to vreme kad smo uglavnom vozili fiće, a oni bolje stojeći čak i stojadine, bilo kao kad bi sad vozio džip od 5.000 konja. Ni takve Beograđane ne volim.
Gledam na televiziji peva neki Adil – fini momak, kažu Rom, ima i devojku, i ona Romkinja, drže se za ruke, divno se vole primereno trenutku – televizija je to, ništa namešteno, kažu i da studiraju i da će se venčati. Pa ko da ih takve ne voli, pa da su sto puta cigani. Evo, pored Ivana Tasovca volim i Adila. I baš me briga da li su se ovo dvoje mladih ljudi rodili u Beogradu ili ne.
Takve cigane volim – namerno ovde kažem cigani. A ne volim cigane koji na temperaturi od 45 stepeni poteraju svoje da sa decom u naručju prose, dok oni opuštenih stomaka sede u hladu, piju pivo i čekaju da skupe pazar. Još manje volim cigane, njihove zastupnike po kojekakvim organizacijama koji ne rade na socijalizaciji i integraciji tih ljudi u društvo već trtomude po televizijama sa istim takvim reporterima pravdajući učestale krađe telekomunikacionih kablova po Beogradu nekakvim imaginarnim ofucanim razlozima, sve misleći da su prestali da budu cigani ako su se našminkali, iskolmovali kosu, namazali je uljem, okačili kravatu i došli da seru kojekakve gluposti o demografskoj predodređenosti tih ljudi da tako žive, sve zagovarajući tezu da takve moramo i da ih prihvatimo. Ako uopšte i imaju nameru da tim svojim ljudima pomognu onda moraju da se bore za njihovu punu ravnopravnost, a ne za malo veću ravnopravnost od drugih. Sve dok to ne shvate i ja ću da shvatam da je njima baš ovako i lepo, te da oni i nemaju stvarnu nameru da se menjaju, jer operacije krađe kablova i železničkih pragova ne smišljaju oni što prose, već oni što piju pivo u hladu.
Uzgred zato volim i Đilasa jer je jedini imao muda da zagrize u problem i raseli Rome ispod Gazele, sada i Belvila, uprkos pretnjama i ucenama domaćih i stranih dušebrižnika.
Ako vlast to neće da kaže narodu za vreme izborne kampanje, neka mu kaže kad kampanja prođe. Moraće, kad, tad. Sve se u društvu dešava u određenom makro ambijentu koji kroji politika, bilo činjenjem bilo nečinjenjem, tako da ako hoćete neku stvar da razumete, a još više da je menjate, to ne možete učiniti ako ne utičete i na sam makro ambijent.

* * *

Negde gore, izrazio sam nedoumice povodom karaktera nedavnih sukoba i revolucionarnih promena koji se dešavaju u Libiji, Egiptu, Siriji ….. Danas (15. Maj 2012), pročitah da se Sirijski revolucionari obučavaju kod OVK, na Kosovu!?

* * *

Red je da vam otkrijem i šta znači ono – Ništa nam nije al’ leka nam nema. Ispričao mi je to svojevremeno Safet Sukić, Direktor Inexovog predstavništva u Budimpešti. Kaže, nije vic. Stvarno tako bilo kod njega u Novom Pazaru. Pominjao je i imena, ali ne bi bilo zgodno da ja to sada iznosim – Došao čovek, lekar, kod prijatelja u goste, ovi ga lepo dočekali i sve bilo divno i krasno, kako i dolikuje među prijateljima. Primetio prijatelj međutim, da domaćica nešto ne izgleda najbolje – ubledela, vene, ni traga od one svežine koju je nekad imala. Na rastanku, kad je polazio kući, on joj reče – Snajka meni se ne sviđa kako ti izgledaš! Nego ti prijatelju da dovedeš ženu kod mene, da uzmemo rezultate i da vidimo o čemu se tu radi. Prijatelj ga posluša i pođu oni kod doktora. Rezultati u redu, doktor je pregleda sve u redu! Slušaj ti snajka, ‘ajde ti sad lepo izađi i reci onom tvom mužu da uđe. Žena se prepade, izađe napolje i reče mužu da uđe, kako je doktor rekao. – Slušaj ti prijatelju, tvojoj ženi nije ništa, nego ti prijatelju to moraš da delješ, žena ti propada, vene. Izađe muž, snuždio se i ćuti. Žena se uplaši da nije ono najgore i skoči da na njega da joj kaže, pa šta god da je u pitanju. Muž je pogleda i reče – Ništa ti nije al’ leka ti nema!

* * *

Danas su izbori, pa šta bude. Obećao sam da više neću da pišem.
I pored izborne ćutnje, dobijam poruku prijatelja – poduža, sa sve planovima za budućnost, očigledno multiplicirana. Kaže da se nalazi u gornjem delu liste Dr Zoran Stanković, te da bi bilo dobro da im dam svoj glas. Ne vredi, odgovorio sam mu – ja sam se već obećao Jadranki Šešelj.

O PRAVOSUĐU I JOŠ PO NEČEM
………..

Ima još – To be continued