Gore, u nabrajanju „opančara“ pomenuh i patriote. E sad, zbog sebe, a ne zbog dežurnih patriota koji će me odmah svrstati u one druge, želim da objasnim u čemu je razlika između njih – patriota, koji svojim patriotizmom uništiše ovu (i moju, a ne samo njihovu) zemlju i onih drugih – gde i sebe ubrajam, koji takođe imaju pravo da vole ovu našu zemlju i da joj žele dobro.   Razlika između njihovog i mog patriotizma je evidentna i meri se stanjem u kome se danas nalazimo, i – što je još gore, načinom na koji mislimo da iz tog stanja možemo da izađemo. O tome sam dosta pisao u ovoj knjizi i vi ćete shvatiti da ja ovde sada govorim o ekstremima. Nikako ne odobravam rodoljublje tipa Srebrenica i sve što se u ime toga čini – i tada i sada, što nikakako ne znači da sam zbog Srebrenice spreman da zaboravim Jasenovac! I upravo zbog toga mislim da nije smela da nam se dogodi Srebrenica, te da to, na bilo koji način, potamni strahote Jaenovca i kreatorima i izvođačima tih radova da bilo kakvu šansu za bilo kakav alibi u stilu – i tvoja je majka kurva!

       Kako nam je se moglo dogoditi da od pobednika u oba svetska rata budemo svrstani na stranu gubitnika. Koju smo to politiku vodili i vodimo, da nam se to uvek dešava. Svet je pun interesa i nepravdi koje se čine u cilju ostvarenja ciljeva onih koji vode svetsku politiku. Propaganda – i pranje pobednika i sataniziranje gubitnika su evidentni i tu nema granica. Koriste se sva sredstva moderne tehnologije – i medijska i svaka druga.

       Tu nedavno, veliku popmu je izazvao film Anđeline Džoli – „U zemlji krvi i meda“. Neću da ga prepričavam, čak ni ono najgore. Svi smo o tome čitali. Zar iko normalan misli da je  Anđelina Džoli mogla to sama da smisli. I sad nastaje dilema. Da li treba zbog takvih stvari, nastalih ne samo usled gluposti i/ili pokvarenosti pomenute – ne mislim da je samo to u pitanju, ili zbog nekih drugih gore pomenutih razloga – što svakako mislim da je u pitanju, treba da „bombardujemo Sarajevo“ ili činimo drugu „Srebrenicu“ – Ne! Da li, kao Nikola Đuričko ili Rade Šerbedžija treba da igramo u takvim filmovima, pa da potom to pravdamo nekakvim slobodnim umetničkim izrazima, formama i sličnim sranjima. Ne! Jer, pamfleti te vrste se ne mogu pravdati takvim razlozima, pa makar njihov umetnički izraz bio i na nivou Oskara. Mora se prema tome napraviti nekakav ljudski otklon. A to je vrednije i od „umetničkih izraza“ – i para, ma kolike da su.

       Pa šta onda raditi? Može mnogo toga! Ne mislim da sam ja taj koji o tome treba da deli savete –  nije dovoljno samo biti pametan. Treba biti i mudar. A ja da sam mudar, ne bih pisao ovu knjigu.

       A može i ovako. Evo šta je tim povodom, 17. Februara, napisala Vedrana Rudan – Hrvatica, za razliku od nas Srba, u svom blogu u zagrebačkom Nacionalu:

“U Zemlji Krvi i Idiota 

       Aleluja, Aleluja! I na prostoru “Regiona” ukazala se Velika Majka Angelina Jolie. Nije došla sa svojom mnogobrojnom djecom i stotinu dadilja jer su u Sarajevu sige padale sa krovova.

       Žao mi je što anoreksična bivša drogerašica baš nikad nije osjetila potrebu da uz egzotično dijete iz neke divlje Kambodže usvoji i neko siromašno crno ili bijelo dijete, svejedno, iz Amerike.

       Svi znamo da i u Americi žive milijuni gladnih mališana samo… To se jednostavno ne nosi. Kakva bi to bila poruka, vući za ručicu mršavo, prebolesno, gladno njujorško dijete?

       Smije li Big Mama roniti suze iz očiju premazanih šminkom otpornom na tekućinu nad sudbinom vlastite zemlje? Malo morgen, rekao bi pokojni Milošević.

       Smije li Angeline Jolie snimiti ljubavni film o Libijki kojoj su Ameri zatrli svu rodbinu i Amera koji je to učinio? Smjela bi jedino kad bi u filmu pokojni Libijci puni ljubavi silovali Amera.

       Ali doći u Region i prodavati nam priču o “lošim momcima” i “srpskom narodu koji je dobar” mnogo je lakše. Preciznije, poželjno. Krajnje precizno, Jolie je jednostavno dobila zadatak i logistiku.

       Tko normalan može povjerovati da je Jolie “režiserka”, “scenaristica”…Smije li se tako vrijeđati ozbiljna profesija?

       Naravno da mi Indijanci sa ovih prostora koji smo od Amera dobili šarena stakalca u obliku filma “o ljubavi” ne možemo iz svoje kože.

       U Zetri je plakalo nekoliko milijuna Bosanaca uvjerenih da su ih silovali i da ih siluju i da će ih silovati “Srbi”. Odavde do vječnosti.

       Mi ćemo sutra gledati Jolie u Zagrebu i skupa s njom liti gorke suze nad silovanim Bosancima i s užitkom u sebi jebati mater “Srbima”. U sebi jer je glasno jebanje “Srba” u Hrvatskoj u međuvremenu postalo politički nekorektno.

       Koju i kakvu je ulogu u klanju u našoj bivšoj zemlji igrala i igra domovina Suzane Jolie nikad nećemo saznati. A i koga je briga. Ako budemo dobri Angelina će usvojiti neko Bosanče bez ruku i nogu da svijet podsjeti na divljake sa Balkanu.

       Priznajem. Jebe mi se i za Jolie, njene suze i frku koja se digla oko “njenog” filma. Ja i dalje čekam film u kome ću vidjeti kako kršni Amer jebe čitav svijet.

       Neću dočekati film ali da osjećam američki kurac u guzici iz dana u dan, iz godine u godinu, da će me šarafiti dok sam živa, to osjećam. To će osjećati i splitska dječica koja će umirati od raka kad se u Lori budu prali američki ratni brodovi.

       Film Angeline Jolie o silovanju sigurno je potresan, baš, ono, potresan. Naravno. Tko o silovanju može napraviti bolji film od silovatelja?”

       Meni se ovaj umetnički izraz više dopada! Gospodine Šerbedžija, Vi ste u filmu „Variola vera“ bili akter jedne od legendarnih scena kad iziritirani plašljivim doktorom koga igra Rade Marković, uzvikujete – Pička je ženski polni organ, a pizda karakterna osobina! Ja mislim da ste vi učešćem u ovakvom filmu sa ovakvom ulogom ispali najobičnija pizda. I vi i Nikola Đuričko i onaj treći glumac Đurić, kako li se već zove. Pa vam ni to nije bilo dovoljno – ni jednom od vas. Umesto da ostanete samo u ulozi glumaca, te da te nečasne uloge kako tako i branite, vi idete dalje od toga – izigravate posilnog Anđeline Džoli, glavni ste u njenoj odbrani na svim konferencijama za štampu, Đurić se hvali prijateljstvom sa njom, a Đuričko, kako štampa piše, odlazi sa svojom potrodicom čak da bude i njen gost! Što bi rekao Ciceron – O tempora, o mores!

Nastaviće se …