Pisma Gospodinu Bleru – KO JE TAMO LUD – Nastavak 38

9 aprila, 2015 u rubrici O opančarima i opancima

(odlomci iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA – Drugi deo)

       Srbi su jedan mali, divan narod, gostoljubiv, prijatan, duhovit, obrazovan, lep – pitajte one koji su imali sreću da ga bolje upoznaju. A Vi ste nas sotonizovali i predstavili svetu sasvim suprotno od svega toga i kao narod koji, uz to, destabilizuje novi svetski poredak – New world order! Koji novi svetski poredak? Ovaj  koji ste Vi eto, sa svojim prijateljem Bilom, tako uspešno počeli da gradite – bombama i lažima!

       Neki tamo Srbi Vas ometaju u tome i Vaše je legitimno pravo da ga uništite. Ako NATO generali ne znaju šta znači reč legitimno, Vi kao pravnik biste to morali da znate, učili ste valjda to na fakultetu – legitimno je pravo naroda da se brani, a ne obrnuto.

* * *

      Da, šteta je da nas ne upoznate i na drugi način. Mnogo smo šašavi. Ispričaću vam jednu zgodu, karakterističnu za nas. Prilikom raketiranja zgrade Generalštaba, u samom centru Beograda, bilo je mrtvih i ranjenih. Ne generala ili vojnika, oni su prethodno bili iseljeni, već običnih ljudi – spasilaca, novinara, fotoreportera. Kod prvog naleta nije bilo žrtava. Potom, kada neko od  već pomenutih i ostalih službenih lica izađe na lice mesta – vi se vratite, pa po njima. To ste često koristili.

       Novinar Dragan Vujučić i fotoreporter „Novosti“ Dušan Mišić, ovako su opisali scenu sa lica mesta. Mišić, inače težak oko 120 kilograma, leteo je posle detonacije 20 metara. Vujičić je čuo kako se raketa „otkida“ od aviona u naletu i povikao: „Dule, beži!“ Mišić je pao na staklo, a Vujičić, i sam ranjen po čelu, počeo je da se smeje. „Šta je smešno, idiote?!, pitao je Mišić. „Pa, kako si leteo! Ti si Betmen!“ Asfalt je bio prekriven kamenom i prašinom, staklom. Poginulo  je troje ljudi, a Mišiću i Vujičiću prilazi jedna žena: „Izvinite, da li rade autobusi?“

* * *

       U poslednje vreme ne čitam moj nekada omiljeni list „Politiku“. Ipak, pre izvesnog vremena, sutradan po bombardovanju Kineske ambasade u Beogradu, do ruku mi dođe jedan satirični članak objavljen u tom listu, u kome je na pravi način opisan naš mentalitet –  šaliti se i kad nije vreme za to. Nadam se da me neće kao pokojnog Danila Kiša optužiti za plagijat, ako ga prenesem u celosti. U članku „ŠTA RADIŠ? – Jedan telefonski razgovor sa Njujorkom“, novinar Slobodan Stojičević, piše:

       –Kako si, šta radiš? – pita me davnašnja drugarica iz Njujorka.

       Setila se da mi telefonira, minule noći. Kod njih je dan i još se tamo nije znalo šta se ovde dogodilo. Iz dana, njen zabrinut glas (zvonio mi je u uhu kao da je pored mene) glatko je dopirao u moju noć. Baš sam uklanjao polomljeno staklo i pokidane roletne iz spavaće sobe, budući da stanujem pored Kineske ambasade. Stan je bio pun dima i prašine. Odasvud je tutnjalo. Svetlaci protivavionske vatre šarali su nebom.

       – Ništa naročito, rekoh. Kao i obično, silujem i proganjam Šiptare. Koljem, palim razaram, pa sam se malo umorio. Baš sam prilegao da predahnem.

       Glas moje drugarice postaoje još zabrinutiji i odavao je izvesno kolebanje.

       – Šališ se?

       – Zašto misliš da bih se šalio? Pa čekaj, poznajemo se … Kakva se to buka čuje?

       – A, to. To je humanitarna akcija „Milosrdni anđeo“. Ovi tvoji šalju redovno. Juče su poslali centru Niša, bolnici, ženama, deci.

       – Ja o tome ne znam ništa. Samo znam da bombarduju vaše vojne ciljeve i da to ponekad promaše.

       – Tačno, tačno. Samo ne maše. Sve su ovde vojni ciljevi. Žene, na primer. Ili su rodile vojnike, ili će ih roditi. Deca ovde imaju običaj da rastu, što je potencijalna opasnost, pa ih treba zatrti dok su mala. A i održavaju i podižu moral roditeljima. Baš sam onomad čuo jednu klinku (možda ima tri godine) koja kaže: „Mama, ja neću da se plašim da se ti ne bi brinula. A šta je to bilo?“ „Eksplozija, sine.“ „Dobro je, ja sam mislila da je bomba. Evo sirena. A’jmo brzo u podrum da se igramo.“

       Starci prenose iskustvo mlađima kako se opstaje. Bolesnici su vojna rezerva. Ako ozdrave, odmah navale da se brane.

       Humanitarna akcija „Milosrdni anđeo“ uništava skladišta goriva ne samo zato što nafta i derivati zagađuju atmosferu, već i služe za prevoz hleba i mleka i sličnih militarističkih potrepština. Nije to nikakav promašaj kad gađaju sela. Seljaci nikada nisu ni skidali uniforme. A imaju i rezervoare sa šljivovicom.

       – Ti me zavitlavaš. Mnogo si se promenio. S tobom nešto nije u redu. Samo da znaš, prosečan Amerikanac nema ništa protiv vašeg naroda.

       – Ma znam, samo žele da nam pomognu. Da budemo bolji i zdraviji. Vama je poznato da prosečan Srbin grdno puši, pije žestoko piće na poslu, jede pravo, masno meso i umače hleb u moču, pije kafu s kofeinom (mnogi je i slade pravim šećerom), u kafani plaćaju drugima piće, i to gotovinski, a i održavaju relativno redovne seksualne odnose sa osobama strogo suprotnog pola.

       A sve to nije dobro.

      – Tačno– kaže moja drugarica u čijem glasu više nema ni zabrinutosti, ni kolebanja, nego neka neodređenost.

       Zamišljam je kako srče čaj i baca pogled ka mikrotalasnoj pećnici gde se peče zamrznuti hamburger.

       Mi smo dva sveta, sasvim odvojena dva sveta koja se dodiruju glasovima. Znam da ne sanjam, ali nisam siguran. Znam da još nisam poludeo, ali ni to nisam siguran.

       – Šta ćes sad da radiš? – pita me onako kako pitaju oni koji bi uskoro da okončaju razgovor.

       – Pa malo ću da čitam – kažem.

       – Znači imate struju.

       – Ne, nemamo. Nego gori Kineska ambasada pa se lepo vidi.

       – Stvarno si nemoguć. Ja se zabrinula, a ti se sprdaš.

       – Ma ne, ne šalim se. A šta ćeš ti sad da radiš?

       – Dolaze nam gosti iz Danske. Ostaju i na spavanju. Ne znam da li da ih smestim u našu spavaću ili dnevnu.

       – Bogme nije ti lako – kažem odsutno jer me upravo prejaka detonacija uplašila.

       – Šta se to čuje?

       – Otvaram vino, kažem. Čep.

       – Znaš da to nije zdravo – kaže.

       – Znam – odgovaram. – Ali ja to umereno. Dve-tri litre dnevno.

       – Kad ćeš se jednom uozbiljiti?    

       – Nikad. Sve je već toliko ozbiljno.

       – Pa dobro, sad mi je lakše kad znam da je sve u redu.

       – Hvala ti na brizi. Iako, znao sam ja da ste vi tamo dobro obavešteni o svemu.

       – Pa ne znam, neki me je crv čačkao. Kao da baš i nije tako.

       – Tako i ja. Kad mi se učini da ovde nije baš kako treba, ja preko satelitske uključim CNN, pa mi lepo.

       – Televizija ti je čudo. Samo da izmislite neku struju koja prima jedino CNN. Jer ovako je mnogo mračno.

       – E, baš si ti neko spadalo.

Nastaviće se