Spadam u one koji čitaju – još iz vremena prvih godina srednje škole, a oni koji su išli u XIII Beogradsku gimnaziju i imali sreću da im srpski jezik predaje Voja Ilić, znaju i o čemu govorim. Svi smo imali svesku – “Lepa misao lepa rečenica” i tu smo upisivali citate iz knjiga koji su nam se dopali, pa kad te profesor prozove ti mu daš svesku i dalje pričate o tome, tako da mi je navika čitanja ostala, pa se dosta toga i pročitalo.

       Ne znam zašto, ali moram da kažem da mi se pisanje Ljiljane Habjanović nikada nije dopadalo, nešto sam i pokušavao da čitam, ali nikad do kraja, pa sam se ne retko pitao zašto je to tako i osećao neku vrstu griže savesti, pogotovu kad bih pročitao da je ona najčitaniji i najtiražniji pisac koji stvara na srpskom jeziku.

       Dobro svako ima svoje afinitete, pa meni koji verujem i pišem samo o onome što hoda po zemlji i mom afinitetu ne pada na pamet da čitam GORU PREOBRAŽENJA, poslednju knjigu iz opusa ove spisateljice iz oktobra 2015. godine, koju njen distributer “Delfi” predstavla sledećim opisom:

“Gora Preobraženja je knjiga o Svetom Savi. Knjiga koja nas podseća kako su Nemanjići stvarali srpsku državu i Srpsku Pravoslavnu Crkvu. Kako je Sveti Sava ispunio sebe svetlošću Duha Svetoga i sobom obasjao srpski rod. Kako je srpski narod kroz vekove opstajao na stazi Svetosavlja. Istovremeno, to je knjiga koja upućuje kako da se svako od nas uspne uz Goru Preobraženja”.

       Ja naravno iz ovako kratkog opisa ne mogu da skontam iz čega se preobraženje Ljiljane Habjanović sastoji, te da li je ono rezultat i njenog ličnog preobraženja ali da je ono golemo jeste, jer  kad neko njenih godina odluči da se aktivno uključi u politiku i to odmah u onu najnapredniju, pa u tom svojstvu još i izađe na sred televizora i u reklamnom bloku saopšti građanstvu da je Aleksandar Vučić čestit i dobar čovek, jer ona zna i njega i njegove roditelje punih dvadest godina, onda čovek ne može da se ne vrati u 1996. godinu i priseti se najžešćih “ranih radova” pomenutog kojih se i on sam odriče, čim ga neko na taj period njegove političke karijere podseti – Mali Šešelj, kako su ga tada zvali, je u to vreme, kao i svaki junoša željan dokazivanja i brzog napredovanja, bio “veći Šešelj od Šešelja.”

       Ja lično ne mogu da verujem da je nekome ko je napisao tolike knjige neki bot mogao da uvali takvu glupost, pa ostaje da verujem da je ona lično pobornik i poštovalac narečenih radova kako malog tako i velikog Šešelja, a kod takvog stanja stvari moja griža savesti zbog nepročitanih knjiga Ljiljane Habjanović u potpunosti nestaje, tako da mi je sa te strane sad mnogo lepše.

       Ne uzbudjuje me ni to što su napredni postali još napredniji za čitavu Biljanu Habjanović – svako ide tamo gde pripada, ali mi nešto drugo nije jasno, pa mislim da je ipak tu neka prevara u pitanju.  Ko su čitaoci najtiražnije spisateljice na srpskom jeziku? Držim da to nisu oni koji čitaju “Informer”, gledaju po ceo dan (i noć) “Farmu” i “Parove” ne bi li ulovili ko će koga te noći da kresne e da bi im sutra dan bio lepši i veseliji, oni koji se voze vazduhoplohovom … i naravno oni koji tu čitalačku publiku produkuju. Morali bi to biti oni drugi koji eto njenim preobraženjem ostadoše s druge strane mosta. Mora da im sada nije prijatno i ne verujem da će im dan učiniti lepšim saznanje o nastanku srpskog pravoslavlja i vaskolikog svetosavlja o čemu Ljiljana Habjanović piše u svojoj najnovijoj knjizi.

       Ljiljana Habjanović je izneverila svoju čitalačku publiku, ali sve u životu ima svoju cenu. Mislim da je u njenom slučaju cena bila veoma visoka.

 Dragiša Čolić, 12.04.2016.