Kad je Milomir Marić, urednik Hepi televizije, negde početkom ove godine, bio upitan zašto i ova televizija uvodi rijaliti programe, ja sam za njegov odgovor imao čak i razumevanje, jer sam ga shvatio kao neku vrstu ironije na poplavu te vrste programa na malim ekranima.

       Prevario sam se. Milomir Marić je očigledno brzo shvatio koje su finansijske čari tih programa, pa je kao dobar službenik, koji zna da čineći dobro svom vlastodavcu činiš dobro i sebi, uveo tu vrstu programa kao stalnu pojavu – nešto kao tv dnevnik, vremensku prognozu i sl., samo, naravno, mnogo atraktivnije i znatno ilustrativnije, jer ko jebe tv dnevnik, vremensku prognozu, kulturu i sl.

       Danas je Milomir Marić, postao apologet rijaliti programa na srpskoj televiziji, koji znalački koristi napabirčenu popularnost u širokom narodnim masama stečenu emitovanjem emisija tipa „Ćirilica“, „Goli život“ i sl., te tako ovu televiziju svojevremeno poznatu samo po programu „Luda kuća“, uveo u red ozbiljnih tv kuća – po aktuelnim kriterijumima koji kod nas vladaju.

       Nisam ja neki poseban poznavalac lika i dela Milomira Marića, pa se ne bih bavio njegovim ranim radovima. Zadržavam se na nekakvoj uopštenoj slici koju sam o njemu imao. A ta slika je bila generalno pozitivna – tipično bistro seljače koje je „u gunju“ poput mnogih svojih vršnjaka došlo u grad, snalazilo se i uspelo. Više puta sam slušao njegovu priču, kako je zbog svog hrabrog jezika dospeo na Arkanovu listu nepoželjnih, sa zakazanim terminom smaknuća – nešto slično onom što danas čine Isisoivci na Bliskom istoku, i naravno bilo mi je to na neki način simpatično. Ne zato što se našao na toj listi, već kako se sa nje izvukao, tako da me je iznenadio njegov današnji aktivni stav u odbrani rijaliti programa na našim tv kanalima, čije su frekvencije, kao što bi trebalo da bude poznato, još uvek nacionalno vlasništvo građana Srbije.

       I tu dolazimo do poente onoga što pokušavam da kažem – nacionalni interes se vrednuje demokratskim iskazivanjem volje većine i ja ne sumnjam da bi po tim kriterijumima većina građana danas glasala da rijaliti programa bude još više, ali pravo pitanje – po meni, je kako smo do toga došli.

       Neposredni povod za ovo što pišem je članak objavljen u današnjem broju „Kurira“ kojim Milomir Marić nesuvislo proziva Biljanu Srbljanović – Uđi u Parove, neko će ti doturiti drogu! Prvo zato što je to metod svojstven deci kad se “pofrkaju”, pa kad jedan drugom nemaju šta pametnije da kažu oni potegnu za argumentum – I tvoja majka je kurva!, tako da mu taj infantilni stil ne priliči. Važnija od toga je njegova izjava  –  Mi Srbi drugu zemlju nemamo, a ona neka nađe neki drugi narod. Bravo Milomire, upisao si se sa ovom frazom u red srpskih rodoljubaca – poput Šešelja pa na ovamo, koji su i sjebali ovaj narod, pa sad tim argumentum kao posledicom pravdaš ne samo uzroke, već ih i dalje pospešuješ. Ako shvatiš, razumećeš.

Dragiša Čolić, 10.09.2015.