Sory Bana no brake!

april 13, 2016 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       Sećam se, bilo je to negde 1975. godine, kada sam prvi put bio u Lusaki, Zambija. Bilo je to nedugo po sticanju nezavisnosti. Englezi su tek bili otišli. Zemlja prelepa, bujno zelenilo na sve strane. Zovu je zemlja večitog proleća. Lusaka, gradić na 1350 metara nadmorske visine, klima 25 stepeni u proseku tokom cele godine. Ulice, avenije – žuta, crvena, ljubičasta, krošnje drveća buknule, pa svako drvo jedan ogroman cvet …   I vozimo se tako u toj lepoti, kad nas odpozadi nešto tresnu, ko bomba da nas je pogodila. Ne stigosmo ni da se opepelimo, prema nama ide crnac i idiotski se smeje: Sory Bana no brake! – Izvini Bana nemam kočnice! (Bana je izraz kojim su afrički crnci oslovljavali svoje gospodare. A pošteno nas razvalio. Pitam direktora Energoprojektovog gradilišta u Lusaki koji je bio za volanom – I šta sad? Ništa!, reče on, Zar misliš da bi od ovoga nešto moglo da se naplati …

       Te sam se zgode setio ovih dana kada sam pročitao izjavu Baraka Obame, američkog predsednika, povodom događaja u Libiji – Pogrešio sam u Libiji!

       A scenario dešavanja je bio poznat i uhodan – Americi se nije dopadao stepen ostvarenih demokratskih prava u toj zemlji (čitaj: u pitanju je bila opasnost od zamene američkih “petroldolara” kao neprikosnovene valute kojom se u svetu trguje naftom) i rešila je – u ime demokratije, da je ukine (slično je već bilo viđeno u Iraku, Egiptu, kasnije u Siriji …). Ulogu izvršitelja će poveriti nekome od vernih evropskih pratilaca – ovog puta je ta čast pripala Francuskoj. I da skratim, priču, ishod je poznat – te divne zemlje više nema, zavedena je demokratija made by USA, Moamer el Gadafi koji je tom zemljom znalački vladao dugo godina je svirepo mučen i ubijen, zemljom haraju raznorazne naoružane formacije, zloglasni ISIS je i tu našao plodno tlo za širenje svog verskog pohoda protiv ostatka sveta, 400.000 ljudi je prinudno raseljeno, tačna brojka poginulih nije poznata, jer još uvek se gine.

       No, da se vratim na izjavu Baraka Obame – Pogrešio sam u Libiji. Nisam imao jasan plan za dan posle intervencije u Libiji i to je moja najveća politička greška. Sory Bana no brake!

       A postoji i naša verzija opisanog – neka vrsta vica, iz vremena kad se služila vojska. Stara vojska sutra ide kući pa to valja proslaviti i kako to biva, našlo se tu nešto i za popiti. Po običaju, opet je tu glavna ista ekipa onih koji su među kolegama-vojnicima bili glavni i tokom proteklog služenja vojnog toka. Jedan od tih primeti kolegu, malog žgoljavog koji je sve vreme radio kao pomoćni radnik u kuhinji, kome su ovi nadobudni sve vreme lupali čvrge, razneži se i reče – Ti si naš drug, izvini, bili smo sve vreme nepravedni prema tebi, dođi da popiješ sa nama, evo obećavam da ti više nikada nećemo lupati čvrge … Tu se mali razneži, priđe i duboko tronut tom dobrotom reče – Vi ste pravi drugari, sve vam je oprošteno evo i ja obećavam da vam više nikada neću pišati u čaj.

       I Obama sutra ide kući pa se setio Libije. Ostaje još samo da se vidi ko će da mu (nam) bude onaj što piša u čaj – čini se da su to ovi teroristi ISIS-a.

Dragiša Čolić, 13.04.2016.