(sa promocije knjige Slaviše Lekića „Zamlaćivanje – politička autobiografija’ Tomislava Nikolića.“)

“Tomislav Nikolić živi je spomenik postojanju jedne osobe sa više škola mišljenja o istoj stvari, i to toliko različitih mišljenja da ih je nemoguće organski povezati, logično spakovati ili aritmetički sabrati.” – autor, Slaviša Lekić.

„Sekundarna namena priređivača ovog rukopisa je da predsedniku Srbije za života obezbedi pisani spomenik“ – autor, Slaviša Lekić.

Naslovi iz knjige: „Rock and rol četnik“,“Kukanje grobara“, „Bolje da se Voja ne vraća“, „Gandi iz Bajčetine“, „Odan do bola“… autor je na jednom mestu sakupio nekoliko stotina izjava Nikolića koje je davao medijima ili izgovorio za skupštinskom govornicom.

Zoran Pavić, recenzent knjige, objasnio je na promociji da se Tomislav Nikolić od kad je javno progovorio, držao devize da se baš ne mora misliti da bi se govorilo, ali da se pričati mora da bi izgledalo da se i misli. “Važi to za sve njegove inkarnacije: od četničkog vojvode do pokajnika, od radikala sa redenicima do evropejca sa istim takvim principima, od skupštinskog kabadahije do proizvođača rakije… Nikolić jeste jedan od političara koji je iz govora izbacio „motoriku“, ali u rvanju sa „retorikom“ svaki dan i sebi, i slušaocima, pravi nove modrice na mozgu. Reči su kod njega vazda bile apsolutno slobodne, izletale kao meci, dimile se kao tamjan ili se lepile kao šećerlema, svejedno. Uvek je imao šta da kaže, uvek je nažalost i rekao. Istraživački pronicljivo u svemu je pronalazio sebe, a iz sebe odapinjao svašta. Decenijama već, uporno, da bi ga na kraju publika nagradila pobedom u rijalitiju Srbija.”

Nikolić je, kako je Pavić dalje naveo, pričao stvari koje čak ni Šešelj nije s prve hteo da kaže, nego je želeo da vidi malo kako se te izjave odbijaju, kakav će biti njegov rikošet, pa je to onda prenosio u skupštinu i tako dalje, a potom i objasnio: “Ni Šešelj, a ni javnost u retoričkom smislu nisu Nikolića shvatili previše ozbiljno”, a ovaj “nije prestajao da ima mišljenje o svemu”, napomenuvši i to da “sve što je pričao proteklih dvadeset godina samo je bila priprema da postane toliko popularan da ga narod postavi tu gde jeste danas. On je jednostavno zaslužio ovu knjigu.”

Novinar Dragoljub Petrović rekao je na promociji da još jedan kolega trenutno sprema sličnu knjigu o karijeri Tomislava Nikolića koja se zove „Krvava bajka“:

“Mislim da je to precizniji naziv koji opisuje političko delovanje trenutnog predsednika Srbije u poslednjih dvadesetak godina. Međutim, naslov Lekićeve knjige „Zamlaćivanje“ jeste šarmantniji i možda pravi opis za politiku čoveka koji se prvih 18 godina karijere bavio crtanjem granica Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica, pa naglo postao evropejac, koji se sada kao predsednik ističe uglavnom podelom ordena poput kralja Nikole u onoj drami Stevana Koprivice koja se slučajno zove „Dugo putovanje u Evropu“. Druga stvar po kojoj je poznat Nikolić kao predsednik jeste proizvodnja tomovače, jerbo je te rakije sve više po raznim srpskim vinsko-rakijskim manifestacijama, ima je u ogromnim količinama i očigledno da je to prvi predsednik Srbije koji ima vremena i da peče rakiju i da se bavi državničkim poslovima.”

Autor je, pored biografije Tomislava Nikolića, izdvojio i njegove četiri zakletve. Na Romaniji 13. maja 1993. godine kao četničkog vojvode da će se „boriti za slobodu srpskog naroda i obnovu jedinstvene srpske države na Balkanu“, zatim u Beogradu 21. februara 2008. godine na mitingu „Kosovo je Srbija“, da se neće smiriti dok Kosovo ne bude pod kontrolom Srbije, onda u Skupštini Srbije 31. maja 2012. godine kada je položio predsedničku zakletvu, kao i onu u svojstvu narodnog poslanika kojom je svoj mandate dao na raspolagane Centralnoj otadžbinskoj upravi Srpske radikalne stranke (SRS) 26. januara 2004. godine.

Na kraju su dati citati – Predsednik o sebi:

–          PRAZNIK: „Rođen sam na Sretenje, veliki ljudi se rađaju na velike crkvene praznike.“ („Kurir“, 16. februar 2008)

–          IDOL: „‘Roki’ je zaista simbol i legenda. I liči na naprednjake.“ („B92“, 15. novembar 2011)

–          OTKLON OD SKIJANJA: „Predsednik Skijaškog saveza je kriminalac Mlađan Dinkić i mene skijanje ne interesuje.“ („Kurir“, 31. decembar 2007)

–          USPOMENE: „To što radi Ronaldinjo, to je neponovljivo. Kao da gledam sebe kad sam se kao dečak igrao na livadi.“ („Nije srpski lupati“, 2007)

–          DU JU SPIK…?: „Engleski govorim, ali nerado. Ne mogu da govorim engleskim kad ne mogu da sastavim misao.“ („Velika Srbija“, oktobar 2008)

–          FILOZOF: „Život je kratak, a ja to znam najbolje, radio sam na groblju.“ (Narodna skupština Srbije, 7. oktobar 1993)

–          DOSLEDAN: „U SRS ću ostati do kraja bavljenja politikom.“ („Standard“, 9. novembar 2007)

–          ISKREN: „Nikada neće biti dosta podela na patriote i izdajnike.“ („Večernje novosti“, 4. septembar 2004)

–          SKROMAN: „Ja sam jedini spas za Srbiju.“ („Kurir“, 25. maj 2004)

–          OBEĆANJE: „Sledeće godine sam ili na vlasti, ili u penziji.“ („Press“, 29. jun 2009)

–          ŽELJA: „Iskreno se nadam da ću obići i Karlobag, i Ogulin, i Viroviticu. To mi je velika želja.“ („Kurir“, 24. jun 2004)

–          SAN: „Svake noći sanjam Veliku Srbiju.“ (TV Politika, 17. jun 2004)

Komentar

Jedan od učesnika na promociji reče – šarmantno! Meni je ovo i neponovljivo. Toliko duhovitog u inače do bola sumornoj temi. Hvala autoru. I recenzentima.

Siguran sam da će biti i onih koji će naći da je ovo nečuveno, da je to napad na Predsednika, da su u pitanju izdajnici, nepatrioti i slično. Može da bude i rizično, ali vredi. Protiv toga se i ne može drugačije do ovako – knjigom!

Oni koji znaju da čitaju, naći će da je ova knjiga i korisna. Predsednik je institucija, on nas predstavlja. Na neki način on je – svi mi. A ako je tako onda nam nije sve jedno ako zbog Mlađana Dinkića ne volimo skijanje.

Ronald Regan, bivši predsednik Amerike, je bio glumac u kaubojskim filmovima, ali je, kad je postao predsednik, prestao da bude kauboj. Naš Predsednik se ne da – i dalje svakog vikenda ide u Bajčetinu. Jedino Aidu ne propušta – zbog nje će i Bajčetina da trpi. Tamo peče rakiju “Tomovaču” koja je već postala srpski brend. A hoće u Evropsku uniju, gde se takva proizvodnja ne toleriše – mora da se prijavi, registruje, plati porez i još koješta. Imamo i mi neki Zakon o rakiji, ali ko će još time da se bavi. To predsednik radi iz hobija, za prijatelje. Predsedniče, i ja volim dobru rakiju, koliko ima gradi? Gde mogu da dobijem jednu litru? Biću diskretan, naplašio sam se priča o onim destilerijama iz Amerike tridesetih godina prošlog veka.

I Džimi Karter, bivši predsednik Amerike (opet ja o njima) je bio proizvođač kikirikija, ali nije to tako radio. A koliko je poznato, nije svojim posetiocima ni nudio kikiriki.

Rekoh napred, Predsednik je institucija a ne pojedinac. On ima – i mora da ima, oko sebe ljude najrazličitijih profila, koji treba da vode brigu o svemu onome što Slaviša Lekić piše u knjizi. Ali koja vajda ako je i taj kadar birao po svom ukusu. A plaši me da jeste, jer na delu je stranačko zapošljavanje, šta god se pod tim podraztumevalo.

DC, 06.06.2013.