Zaštitnik građana, Saša Janković – kontraofanziva vlasti

april 26, 2015 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       Pisao sam dosta o zaštitniku građana Saši Jankoviću, ne samo povodom ovog poslednjeg slučaja – smrti njegovog prijatelja Predraga Gojkovića, pa ne bi bilo u redu da sada, kad se iznose i dokazi koji mu ne idu u prilog, prestanem da pišem o tome. Uostalom to dugujem i svojim čitaocima koji mi se povodom toga javljaju.

       Prvo, ja Sašu Jankovića ne poznajem lično, već isključivo kroz funkciji zaštitnika građana koju evo obavlja još od 2007. godine, a na tu funkciju je, u prvom mandatu, izabran u vreme vlasti Vojislava Koštunice, dok je u drugom mandatu, 2012. godine, izabran za vreme ove vlasti. Nije mnogo bitno, ali da napomenem da ni jedna od pomenutih vlasti niti je bila, niti je sada moja politička opcija.  Dakle, što bi rekli, ništa politički.

       Drugo, i osnovno, Saša Janković, po meni, savesno i dobro obavlja funkciju zaštitnika građana, a ja kako god znam da kritikujem onoga ko, opet po meni, ne obavlja dobro svoj posao, znam i da stanem u odbranu, pa i da pohvalim ove druge. A kad je u pitanju zaštitnik građana, to sam radio i u vreme onog ružnog sastanka skupštinskog odbora za nacionalnu bezbednost kada je bilo reči o prisluškivanju građana od strane vojne službe bezbednosti (VBA) i u vreme one šarade o lematanju Premijerovog brata i u vreme pisanja o padu vojnog helikoptera i povodom najnovijeg izveštaja o radu Zaštitnika građana, pa naravno i povodom ovog poslednjeg slučaja. Dakle, štitio sam i štitim funkciju građana kao instituciju, koja se po meni od postojećeg zaštitnika građana, Saše Jankovića, obavlja dobro.

       I baš zbog toga ne bih mogao da ne stanem i u zaštitu nesrećnih roditelja pokojnog Predraga Gojkovića. Njihova će nesreća trajati dok su živi i roditeljski je razumljivo da sumnjaju dok su živi, a kao pravnik ne mogu a da ne kažem da u onome što pišu ima osnova za sumnju, bar kako se to sada posle toliko godina interpretira.

       I tu sada dolazimo do onoga bitnog. Ako je vlast znala za taj slučaj, a jeste, zašto ga tek sada posle toliko godina vadi iz fijoke i to u momentu kada je Saša Janković dirnuo u vođu svojom izjavom da on nije doprineo razjašnjenju istrage o padu vojnog helikoptera. Nisu li tu u pitanju poznati metodi “političke borbe” ustanovljene još za vreme UDBE – držati nekog u šaci, dok ne zatreba. Ništa se tu ne razlikuje ova vlast od onih prethodnih, Koštunice i Tadića. Svi su oni morali znati za to, a videli smo da je u prvom petogodišnjem mandatu Saša Janković izabran na tu funkciju još 2007. godine u vreme kada je ministar policije bio Dragan Jočić, a on je sve mogao biti sem da bude naivan. Dakle, ili je u pitanju dovoljno istražen i zatvoren slučaj, kako to tvrdi Saša Janković, ili do sada nije bilo nekog posebnog razloga da se to aktivira. U prilog ove prve solucije ide i ponašanje samog Saše Jankovića, jer čovek koji nešto krije ne ponaša se ovako kao on. Takvi se obično sakriju u mišiju rupu, slušaju i ne ratuju protiv vlasti, što se za Sašu Jankovića nikako ne bi moglo reći.

       Druga bitna stvar je samo ponašanje vlasti. Najpre je ta vest puštena preko provladinog lista “Informer”, po sistemu – iz pouzdanih bezbednosnih izvora se saznaje. Potom, “pod pritiskom javnosti” MUP objavljuje raspoložive materijale na svom sajtu – ko može da garantuje da je baš sve objavljeno ili je izvršena selekcija koja blago ide na podgrevanje slučaja u javnosti. U tom smislu pročitajte izvanredan tekst pod naslovom “Laž urla Srbijom” objavljen na sajtu boljaadvokatura.com.

U međuvremenu, provladina glasila pojačavaju kampanju. Pored Informera uključuje se i Pink, od jutros i studio B. Pritom, Informer svoj ovonedeljni vikend dvobroj posvećuje toj temi i to na bazi već presuđene stvari – njemu je i bez nove istrage sve jasno. Uhodana ekipa, na čelu sa Vladimirom Đukanovićem, poslanikom SNS-a u Skupštini Srbije, bliže poznatim kao voditelj emisije “Na kafi kod Đuke” na TV Kopernikus, dobrovoljcem ukrajinskog rata, obilazi medije i priča o štetnom uticaju zaštitnika građana Saše Jankovića po građanstvo u Srbiji.

       A da je dobronamernosti na strani vlasti ona ne bi za tu ulogu odabrala pomenutog Đuku, jer kod mislećeg dela društva njegova misija izaziva sasvim suprotan efekat i, što je važnije od toga, vlast bi naložila tuilaštvu da otvori ozbiljnu istragu i narodu saopšti pravu istinu o tom nesrećnom događaju. Ništa tu ne menja na stvari ni da li je u međuvremenu nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, jer bi u tom slučaju mogao biti formiran skupštinski anketni odbor – zna se kako se to radi, koji bi narodu saopštio istinu o tom događaju, jer politička odgovornost kao i pravo na istinu nikad ne zastareva. Umesto toga, vlast se kurva preko sebi odanih medija i preko njih “ni kriva ni dužna” protura željenu istinu. A kako to vlast čini, pročitajte tekst Gordane Suše, u jučerašnjem Blicu, pod naslovom slepilo. Izborna kampanja je počela.

Dragiša Čolić, 26.04.2015.