KOM’ OPANCI, KOM’ OBOJCI

Ne znam Dragišu Čolića!

A sve i da ga znam, teško bih provalio – ko je zapravo Dragiša Čolić.

Iako je gotovo dnevno pred čitaocima – nije novinar.

Teško da je književnik, premda je i u književnosti ostavio zanimljiv trag.

Nije ni kritičar ili, kako je to danas in reći – analitičar.

Nije, dakle, ni novinar u književnosti; ni književnik u dnevnoj politici; ni analitičar, sem u opštem smislu te reči.

Mislim da je prevashodno – posmatrač. Od glagola – posmatrati. U vremenima kad se svi bavimo samo sobom, niko ne čita, a svi pišu, to je tegobna rabota. Pogotovo ako posmatraš a onda beležiš. Pitaš sebe. Preispituješ okruženje. I sve to beležiš.

Da, mislim da je Dragiša hroničar, a tek onda kritičar, pa i – pisac i, možda na kraju – nešto od svakog od nas. A to četvoro, u jednom, gube smisao ukoliko se ne nalazi na zajedničkim pitanjima svog vremena i sebe samih i ukoliko svako od njih,  zasebno a onda timski, svoje strasti ne učine javnim. I poslednja knjiga triologije „Opančarska hronika“ svedoči o toj strasti Dragiče Čolića.

Ne znam Dragišu Čolića ali čitajući njegovo štivo znam da je jedna od najradoznalijih i najobaveštenijih osoba, onaj dobri duh koji je uspešno pomirio dnevne (ne)podopštine i hroniku… Ne znam Dragišu Čolića ali čitajući vidim da je dugog pamćenja, dosledan i nepotkupljiv, senzibilan i temperamentan…  Ne znam Dragišu Čolića ali znam i da se može podičiti neuobičajenom dozom intelektualne odgovornosti, morala i smisla za korektnost… Ne znam Dragišu Čolića ali čitajući ga vidim da je nadahnut poput pesnika, hladan poput naučnika a precizan poput časovničara…

I bolno secira, tako volšebno radoznao.

Posledica te radoznalosti su priče koje godinama već izlaze iz njegove „opančarske radionice“, priče koje govore o jednom te istom raspalom vozu koji srlja u provaliju; mašinovođi koji ne zna da vozi; putnicima koji zbunjeno pokušavaju da se nabiju u poslednji vagon odlažući sunovrat: i biva brzina voza jača ili slabija, menjaju se putnici i mašinovođe, poneki soler možda iskoči iz kompozicije ali taj voz, gle čuda, nepromenjivo se vrti u krug! I dalje! Opet!

I nema u tom vozu pošteđenih. Nema dragih i manje dragih. Mojih i tvojih. Hroničar je pustio istini (a ne mašti) na volju, pa – kom opanci, kom obojci!

Upravo zahvaljujući takvom njegovom životnom stavu, mnogo toga je u njegovim knjigama slovima osigurano od proždrljivog zuba vremena.

Ne znam, rekoh već, Dragišu Čolića; da ga znam, zahvalio bih mu zbog svega nabrojanog a i možda bih nešto napisao o njemu.

U Beogradu 12. aprila 2017.

Slaviša Lekić