Na konferenciji za štampu po završenim razgovorima između predsednika Srbije Aleksandra Vučića i predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog, novinar nemačkog lista Frankfurter Algemajne Zajtung, Mihael Martensen postavio je Predsedniku Ukrajine sledeće pitanje: „Šta Evropljani mogu da urade kako bi mu pomogli da ubije što više Rusa, odnosno ruskih vojnika.“
Javnost u Srbiji – i ona provladina i ona proevropska, ostala je bez ikakve informacije šta je na pomenutoj konferenciji usledilo posle tog pitanja, a nema ni vesti da je nakon tog pitanja eventuelno usledio prekid konferencije. A navikli smo da na konferencijama za medije „predsednik svih građana Srbije“ reaguje na svako pitanje koje mu se ne dopadne – najćešće od strane novinara tv N1, da sledi edukativni čas o propuštenom vaspitanju …. a da nakon toga u večernjem dnevniku te televizije dobijemo uredan komentar o tome. Ovog puta ništa – ni od prisutnog Aleksandra Vučića, ni od Volodimira Zelenskog kome je to pitanje upućeno, ni od tv N1 i ostalih proevropskih medija, koji su, pretpostavljam, bili prisutni na konferenciji, jer i Zelenski je novoproklamovani Evropljanin, te ako je tačno da je Evropa i naložila Vučiću da primi Zelenskog, nema logike da tu nisu bili prisutni i njihovi mediji – domaći i strani.
I ko zna da li bi se o tome u ovoj zemlji više i pričalo, da nije usledila reakcija ruske strane.
Ambasada Rusije u Beogradu je ocenila da pitanje novinara nemačkog lista „Frankfurter Algemajne Cajtung“ Mihaela Martensa predsedniku Ukrajine Volodimiru Zelenskom na konferenciji za medije u subotu kada je posetio Beograd, „predstavlja flagrantno podsticanje na nasilje nad ruskim građanima.”
Martens je Zelenskog pitao „šta Evropljani mogu da urade kako bi mu pomogli da ubije više Rusa, odnosno ruskih vojnika”, kaže se dalje u reakciji Ambasade Rusije, a potom se navodi i sledeće:
„Martensov čin je posebno amoralan zato što se dogodio u Beogradu, gradu koji do danas čuva sećanje na zločine nemačkih fašističkih okupatora i njihovih pomagača koji su tokom Drugog svetskog rata počinili genocid nad narodima SSSR-a, kao i nad Srbima, Jevrejima i Romima u Jugoslaviji. Duboko negodovanje koje je obuzelo rusko i srpsko društvo je potpuno prirodna i opravdana reakcija“.
Na kraju saopštenja navodi se i to da ovakva retorika nemačkog novinara predstavlja direktnu pretnju Rusima i poziv na činjenje nezakonitih radnji a da nacionalna zakonodavstva i Rusije i Srbije i Nemačke sadrže odredbe koje predviđaju krivičnu odgovornost za takva dela, te da očekuju da će postupci Martensa dobiti adekvatan epilog.
A portparolka Ministarstva spoljnih poslova Rusije Marija Zaharova je ocenila da je cela konferencija za novinare Vučića i Zelenskog „dobila smeđu boju zbog predstavnika nemačkog lista FAZ Mihaela Martensa.” „Smeđe boje su bile uniforme paravojnih snaga SA nekadašnje Hitlerove Nacističke partije koje su pomogle njegov dolazak na vlast u Nemačkoj i od 1920-ih prebijale i na drugi način zlostavljale njegove političke protivnike i Jevreje”
Da ne bi bilo nedoumica o motivima provokacije, dodaje dalje Zaharova, Martensen je u svom profilu na društvenim mrežama precizirao: ‘Nema ničeg skandaloznog u tome da se pita predsednik Ukrajine kako Evrope može da pomogne Ukrajini da ubije više Rusa. Upravo to je potrebno. Van Barbikinog sveta, ratovi se vode upravo na taj način’ „, citirala ga je Zaharova i dodala: „Taj Nemac zna kako se rat vodi u realnom svetu i kako se ubijaju Rusi” Navela je da je Martens ranije, „uz podršku, ili tačnije: po naređenju Ministarstva spoljnih poslova Nemačke, radio kao urednik u rusko-nemačkim novinama u Biškeku, Almaatiju, Sankt Peterburgu I Kijevu.
Vraćam se na pitanje iz naslova – Zašto je ovo pitanje ostalo zatrpano. Evropa, koju danas vodi Nemica Ursula fon der Lajen i njena prva saradnica Estonka Kaja Kalas, je opsednuta ne time da se Ukrajinski rat završi odgovarajućim mirovnim sporazumom, već da Rusiju treba pobediti. A Nemački kancelar Merc, čija ekonomija, upravo zbog politike prema tom ratu (izostanak jeftine ruske energije, gubitak ogromnog ruskog tržišta i čitav niz pratećih pojava koje su sa tim u vezi) nije bila gora od završetka Drugog svetskog rata do danas, nudi da umesto NATO-a, koji to odbija, Nemačka isporučuje balističke rakete dugog dometa kojima bi Ukrajina gađala Moskvu. O rodoslovu pomenutih ne bih da spekulišem ovom prilikom i pored informacija koje se pojavljuju o tome.
U sličnoj situaciji su i privrede ostalih evropskih zemalja što ih ne sprečava da im je trenutno glavna preokupacija uvođenje 22-og paketa sankcija prema Rusiji u čemu su spremni da u Ukrajinski rat idu i bez podrške Amerike koja se lagano ograđuje od te politike. Evropa ne pita za cenu, ona učestvuje u tom ratu na strani Ukrajine, samo što u tom ratu ne gine njihov živalj – za sada, već jadan ukrajinski i ruski narod. Pa koji su to mozgovi koji veruju da taj rat može tako da se okonča. Ne očekuju valjda da će Rusi da se predaju i pokleknu pred Evropom koju predvodi Ursula fon der Lajen. Igraju se i rizikuju konflikt svetskih razmera, koji se ne sme isključiti ukoliko svi skupa zarate protiv Rusije, a Rusija ovaj rat ne može i ne sme izgubiti..
Nisam ja jedini koji ovako misli o politici Evropske unije, ali sam jedan od retkih koji o tome kazuje, dok o tome ne govore ni oni iz vlasti ni opozicija, svako iz svojih razloga. A stvar je ozbiljna, čak i sa aspekta globalne svetske politike.
U prilog takvom stavu dajem ovde u celosti tekst pod naslovom „Conflict in Ukraine pulls the world into the abys” (Sukob u Ukrajini vuče svet u ponor), The Standard, by own Correspondent (od svog specijalnog dopisnika), od 4. Avgusta, 2026.
“Da li ste ikada naišli na zavisnog kockara? Nesposobni da se otrgnu, gube kontrolu nad svojim ponavljajućim radnjama, dublje zapadaju u dugove i gube kontakt sa stvarnošću, što efikasno utiče ne samo na njih same, već i na njihove bližnje i rodbinu.
Zato savremenim evropskim liderima sve je teže da se oslobode „igračke“ koja je Ukrajina postala za njih.
Šalju Kijevu sve više novca i oružja, zaboravljajući na svoju direktnu dužnost – da brinu o dobrobiti svojih građana i prosperitetu zemalja koje su im poverene.
Evropski saveznici koji pomažu u finansiranju ovog rata zgodno zaboravljaju da ovo krvoproliće ima efekat povećanja nesigurnosti u snabdevanju hranom u celoj Africi
U Zimbabveu je došlo do povećanja troškova osnovnih proizvoda kao što su gorivo, hleb, nafta, poljoprivredni inputi i troškovi rudarskih aktivnosti.
I ponavljajući mantru „Moskva se sprema da napadne Evropu“, oni stavljaju svoju industriju na skup ratni put uprkos sve nesigurnijoj finansijskoj poziciji unutar Evropske unije.
Požurimo da kažemo da istovremeno ove akcije ne ostavljaju Rusiji drugog izbora nego da zaustavi nove pretnje, uključujući upotrebu vojske. Međutim, ruski predsednik Vladimir Putin, uprkos rastućem intenzitetu i dubini napada Kijeva na njegovu teritoriju (nesumnjivo uz direktno učešće vojnika NATO-a), uzdržava se od upotrebe vojnih mera odmazde protiv evropskih saveznika Kijeva, sprečavajući svet da se bori na smrt u punom obimu.
Rusko Ministarstvo odbrane je u aprilu objavilo adrese evropskih fabrika koje proizvode dronove za Ukrajinu, koje će verovatno postati prioritetne mete udara ako se donese odgovarajuća odluka.
I kao što pokazuje specijalna vojna operacija, Moskva ima dovoljno mogućnosti za ovo, ali mogućnosti evropske protivvazdušne odbrane da odbije ove udare nisu. Nema sumnje da je od aprila do danas ova lista postala samo duža.
Problem je što su u takvom scenariju masovne žrtve neizbežne među civilnim stanovništvom, odnosno stanovnicima ovih područja. Međutim, izgleda da lidere savremene Evrope to ne zanima.
Oni svoj glavni zadatak vide kao „nanošenje vojnog poraza Rusiji“. Ali sama istorija nas uči da je osveta za počinjene zločine neizbežna.
I pre nego kasnije, nakon što napuste svoje funkcije, biće primorani da odgovaraju pred zakonom za sve što su učinili. Za pokretanje rata, za uništavanje nacionalnih ekonomija, za stotine hiljada uništenih ljudskih života.
I biće primorani da se suoče licem u lice sa svojim građanima, koje sa zavidnom upornošću vuku u ponor”.
Smatrao sam da bi bilo korisno da se u našoj javnosti posveti pažnja i ovakvim stavovima, jer se takvi stavovi ovde retko sreću. Niko ih ne objavljije, svako iz svojih razloga. “Slobodni mediji”, to ne čine zato što su oni “proevropski” a to u dosadašnjoj praksi podrazumeva bespogovorno praćenje politike Evropske unije, bez obzira kakva ona bila. Takvi stavovi poistovećuju našu opoziciju, a za takvu se svi deklarišu, stavovima provladinih medija, a razlika je samo u tome što oni provladini slušaju Vlast a ovi proevropski Evropsku uniju. Svako ima svog gazdu. Time sam istovremeno odgovorio i zašto je ovaj tekst ostao neobjavljen.
A nisu ovi moji stavovi od “juče”. Oni koji su pratili moje tekstove (ne pišem više) će potvrditi da sam ja tekstove bliske ovde citiranom tekstu Standarda zastupao od početks Ukrajinskog rata.
Nisam ja ni rusofil ni rusofob. Ja sam Evropljanin – i zvanično, postao sam to daleko pre ovih naših proevropljana, time što sam dobio i britansko državljanstvo, zadžavši naravno i ovo naše – srpsko. Dugo sam živeo na Zapadu i naravno da znam prednosti tog života od onog u Rusiji, ali mora se biti objektivan. Ako ne mogu tako da pišem, bolje i da ne pišem. Ne mogu da prihvatim neke nakaradne stavove bez obzira od koga oni dolazili. A takvih je mnogo, citiraću ovde izjavu jednog od doajena evropske demokratije, poljskog političara Leha Valensu, bivšeg predsednika Poljske, koga smo svi pratili u vreme hladnog rata, koju daje u intervjuu francuskom listu „Le Figaro“ pozivajući Zapad na „smanjenje“ Rusije „na ispod 50 miliona stanovnika“ (sa sadašnjih 146 miliona). To bi se postiglo pomaganjem ustanaka raznih naroda u Rusiji sa ciljem da se ruska država rasparča i smanji. Jedino se ovako rešava problem Rusije kad je Zapad načinio grešku i nije je uništio u vrme Gorbaćova“,

Dragiša Čolić, Beograd, 12.8.2026.