OPANČARSKA HRONIKA
UMESTO UVODA
Prošle, 2013. godine, proslavio sam 50 godina radnog staža i – kao što sam obećao, u tu čast napisao sam i objavio knjigu O OPANČARIMA I OPANCIMA. Da podsetim, sve je počelo od jednog vica, koji je bio i moto knjige:
U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke!
Obuješ ih, popenješ se na soiter
i skočiš sa desetog sprata
– ti se razbiješ ko ….., a opancima ništa!
Komentari su bili izvanredni, a najviše mi se dopao onaj koji mi je poslao jedan čitalac – Ovo je knjiga za čitav život. Nema tu nekog sižea, pa da pamtiš gde si stao. Držim je pored kreveta, pa kad ne mogu da zaspim, ja je nasumice otvorim, pročitam par strana i zaspim ko top. I tako stalno … A dopao mi se i onaj, kad je jedan poznanik pozvao Gagu, moju suprugu (koju i dalje obožavam) i rekao joj – Gospođo, ja ne znam kakav je Gospodin Čolić advokat niti me to interesuje, ali vas molim – zatvorite mu tu radnju i pustite ga da piše, ili kad vas pozove lektorka i kaže – Vršim lektorisanje jedne jako zahtevne knjige, a vašu knjigu držim na stolu, pa kad se umorim ja uzmem da malo od toga pročitam.
Bilo je i komentara zbog kojih sam mogao da se uobrazim i umislim da sam zaista postao i pisac – Gospodine Čoliću, vi ste mene osvojili! Te divne andrićevske rečenice … mada se moji prijatelji ne slažu sa tim. Oni misle da moj stil više podseća na Kapora, a isto misli i moja svastika.
Neke ocene su me toliko zbunile da u njih nisam mogao da poverujem – Da sam slikar slikao bih kao Sava Šumanović, da sam pisac, pisao bih kao ti ili – Gospodine Čoliću, učinili ste da se ja posle čitanja vaše knjiga osećam samosvesnom, jer sam se u mnogim delovima knjige i lično ptrepoznala.
Najviše je bilo onih kratkih lepih poruka – Bravo!, Sjajno! Svaka čast!, a nepoznati čitalac koji se potpisao kao Sremac je napisao – Gile Care, da vas nema trebalo bi vas izmisliti.
Moram da kažem da negativnih komentara nje bilo, možda i zbog toga što do danas nisam zavredneo ni jednu kritiku profesionalnih, ozbiljnih kritičara, verovatno zato što oni, zauzeti velikim delima ovdašnje spisateljske produkcije – a posebno producenata, moje pisanje i ne primećuju – a knjiga se prodaje, pa me to i nehotice navodi na pitanje – za koga se štampaju knjige? Pokušao sam da kontaktiram jednog od njih, ali kad me je zapitao – Šta vam je ovo o opančarima i opancima, odustao sam.
Znate ono – Na zahtev mnogobrojnih čitalaca … Ma jok, prvo izdanje sam uglavnom razdelio, tako da je za moje distributere ostao tek po koji primerak, koji se jedva može naći u knjižarama “Delfija” i “Vulkana” – sve je ostalo razgrabljeno, pa im umesto toga nude sto drugih jada!
Nisam pravio posebnu promociju. Imam dosta prijatelja, pa kad god neko pročita nešto što mu se dopalo i pozove da mi to kaže, mi se siti ismejemo i završimo u “Sokačetu”. To je već poduže naša kafana. Tamo i dobijam najviše inspiracija za pisanje.
Elem, šala na stranu, da ne izneverim svoje čitaoce, nastavio sam da pišem. Otvorio sam sajt i tamo počeo da objavljujem svoje viđenje tekućih dešavanja. Sudeći po broju čitalaca, čini se da se ljudima moje pisanje dopada. Prema sajtu Google Analitics, za prvih godinu i po dana imao sam 5.704 poseta sa pročitanih 24.303 strane. A ono što me je posebno iznenadilo – prema istom sajtu moji blogovi su u tom period čitani u 308 gradova, 66 zemalja sveta! To tumačim time da naših ljudi ima svuda po svetu.
Ni kritike nisu bile loše. Jednu moram da izdvojim – „Pisac je očigledno čovek snažnog izraza koji piše onako kako govori, a ubeđen sam i da govori onako kako piše.“
I evo, pojavljuje se iz štampe i moja druga knjiga – OPANČARSKA HRONIKA, koja ustvari kompilacija blogova objavljenih na sajtu www.opancar.com negde do kraja 2013. godine. Pišem i dalje, pa nije isključeno da će biti i nastavaka. Dokle ću tako – nemam pojma, niti se time bavim, a nemam ni drugi način da vam to dokažem, sem krštenicom. Živim punim životom i radujem se svakom novom danu, bavim se i dalje advokaturom, svađam se sa sudijama, putujem, pa uz sve to, eto vidite i pišem ……
A da ne bi ovo ispao traktat o meni, moram da vam ispričam jednu anegdotu – Radio sam svojevremeno u Interexportu, pa smo u svom sastavu imali na Novom Beogradu i Inex-auto, kuću koja je bila zastupnik TAS-a, Sarajevo. Sećate se verovatno popularnog Golfa 1. E, jedna od vlasnica tog automobila, došla na servis – čula je, kako je rekla, da je preporučljivo da se nakon pređenih 100.000 kilometara izvrši servis vozila. Čim su majstori podigli vozilo i pokušali da ispuste staro ulje, primetili su, da od toga nema skoro ništa. Bilo im je to čudno, pa su upitali Gospođu kad je poslednji put menjala ulje, na šta im je ona hladno odgovorila, da ga do tada nije ni menjala! Priča se brzo pročula, pa je stigla i do samog nemačkog proizvođača. Pričalo se da su Gospođi ponudili najnoviji model Golfa, samo da im ustupi stari auto, ali Gospođa nije pristala.
I na kraju, moram da objasnim jednu stvar. Lektorka mi je skrenula pažnju da ima nekih stvari koje se ponavljaju, naročito viceva kojima tu i tamo pokušavam da razvedrim ono o čemu pišem. Znam da nema gorih viceva od bajatih viceva, pa sam pokušao to da ispravim, međutim, nije mi se dopalo, pa sam ostavio onako kako jeste. Karakter pisanja u kome komentarišete tekuće događaje – a događaji se ponavljaju ili liče jedan na drugi, iziskuje ponekad da i ono što ste danas pisali liči na ono od prekjuče. Pa ako se tu ništa ne menja, neka tako bude i sa vicevima. Od toga bar nema štete.