knjiga

DRAGIŠA ČOLIĆ

O OPANČARIMA I OPANCIMA

(zabranjeno za one koji ne psuju, ne govore ružne reči i deci do 18 godina)

 

Beograd, 2012.

(Rukopis – autorska prava zaštićena)  

                                                                                                                         

U mom selu ima jedan opančar.

Što on pravi dobre opanke!

Obuješ ih, popenješ se na soliter

 – i skočiš sa desetog sprata.

Ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Ovu knjigu posvećujem svim opančarima Srbije …. i šire.

                                                                            

UMESTO PREDGOVORA

Decembar 2012–januar 2013.

Ova knjiga je nastala slučajno, kao zbirka zapisa, pisanih onako, s brda s dola – kako padne. Spadam u one koji, kad nemaju šta da rade, moraju nešto da rade. Kad sam počeo ovo da pišem, nisam imao pojma da će iz toga ispasti knjiga. Povremeno sam onima koji su me pitali šta to radim, davao da pročitaju to što sam napisao. Jedan od njih, Milorad Jeftić, čije mišljenje posebno cenim – kaže da je prva dva poglavlja pročitao do kraja, a bilo je to u vreme bombardovanja, rekao mi je:

„Znaš, ima nečeg u tome. Neobično je. Pisao si o strašno ozbiljnim stvarima na strašno neozbiljan način.“

Dopalo mi se to što je rekao, pa sam nastavio da pišem. Nisam mislio da to i objavljujem, ali eto, desilo se. Znate ono, nemam pojma, prijavila me tetka.

Ovi zapisi obuhvataju period od 1998. do maja 2012. godine – do izbora koji su održani 6. maja. O tome šta će na izborima biti, a naročito posle, nisam hteo namerno da pišem. Ispostavilo se da mi je procena bila dobra. Ko bi opisao ovo što se danas dešava. Za to su potrebni timovi profesionalaca, a ne neko ko daje svoje ad hoc opservacije ovako kao ja, metodom – Mi bi’ hteli ako može s vremena na vreme. Verovatno se sećate tog benda.

Naravno, neka neizbežna sećanja zalaze i u ranije periode mog života – delom zbog nužnih objašnjenja, delom zbog nostalgije. Nadam se da mi oni koji budu to čitali neće zameriti. Uostalom, nije ni loše da na vreme vide s kojom budalom imaju posla.

Dogodine slavim 50 godina radnog staža. Idem u penziju – treću po redu, stalno se vraćam. Neću da pravim oproštajni koncert u Sava centru. Umesto toga, nameravam da objavim ovu knjigu i da je podelim prijateljima s posvetom. Gaga mi je obećala da će to lično da finansira, samo da se skinem s pisanja. Iz istih razloga i s istim uslovima javio se i moj sin Dejan, koji živi i radi u Moskvi. Izgleda da sam to dobro smislio. Ako se ovako nastavi, još će i sponzori početi da se javljaju!

Kažu mi prijatelji – ko si ti da ti objavljuju knjigu. Nemam pojma, bar da mogu da kažem kojeg sam porekla. Vidim, ovih dana, glumac Nenad Okanović kaže da vodi poreklo od Kosančić Ivana. Što se mene tiče, ja mogu jedino da pričam da vodim poreklo od Zdravka Čolića.

Mnoge ljude sam pomenuo u ovoj knjizi – i one koje znam i one koje ne znam. Pošto držim do pravila lepog ponašanja, mada ponekad i psujem, i njima ću da pošaljem knjigu. Možda će neko od njih da zatraži da mu naknadno dopišem i posvetu. A biće sigurno i onih koji će mi poslati advokata. Šta ću, moraju i kolege od nečeg da žive.

Kad je o tome reč, moram još nešto da objasnim. Ja ovde pričam svoju priču. Pominjem ljude i događaje onako kako sam ih ja u datom momentu shvatio i doživeo, što, naravno, ne mora da bude tačno – možda je tako bilo, a možda je bilo i obrnuto. Pominjem događaje i ljude koji su bili akteri tih događaja. Sve su to uglavnom javne ličnosti (sem mog kuma Branka Markovića, tetka Dike i još ponekih), koje su svojom voljom izabrale da to budu, a to podrazumeva i da su pristali da i mi – vernici, koje je zapalo i da ih gledamo i da ih slušamo i da ih volimo i da ih kudimo i da ih sve takve kakvi su i trpimo, imamo pravo da o njima nešto i kažemo, onako usput – u društvu, u kafani, uz kafu ili, ovako kao ja, ponekad i napišemo. Znate ono: „Braćo, vernici, svi smo mi ravnopravni! „, započe hodža svoju propoved s vrha minareta, izvadi onu stvar i poče da piša po vernicima.  Možete i vi po meni. Slobodno!

* * *

Svakako da mnoge stvari danas izgledaju drugačije nego u momentu kad sam o njima pisao, ali, normalno, nisam hteo da ih menjam po principu naknadne pameti. Na primer (naći ćete to u tekstu), napisao sam da volim i onu šašavu Vedranu Rudan, Zagrepčanku. Ja joj poverovao kad kaže: „Pišem ovog puta ljubavni roman, u kome nema ubistva i rata, Srba i Hrvata. “ A ona, ovih dana, povodom ove svetske bruke o oslobađanju od odgovornosti hrvatskih generala za počinjena zlodela i egzodus Srba iz Hrvatske, među prvima klikće uspaljene domoljubačke izjave povodom toga i naravno da sam razočaran. Nisam ja očekivao da ona navija za Mladića, ali ja o toj našoj muci bar ćutim. Šta ćeš, „nema ljubavi bez bola i tuge“, reče zec i siđe sa ježa!

Ipak, draga Vedrana, do not hesitate to come here again. Priča se da Hrvatice masovno dolaze na kresanje u Beograd. Navrati, naći će se i za tebe nešto. Mi Srbi smo velikodušni i praštamo. Znate ono – opkladili se Srbin i Hrvat, ko će bolje da prođe, pa Srbin otišao na Ilicu i počeo da viče: „Ja sam Srbin!“ Oni ga tamo prebiju ko mačku. Dođe Hrvat na Terazije i počne da viče: „Ja sam Hrvat!“ Prolazi čovek pored njega, gleda ga i kaže mu: „Šta se dereš! Ko ti jebe mater, to je tvoj problem.“

Ako me je Vedrana razočarala, Česi su me prijatno iznenadili. Negde u tekstu pomenuo sam u veoma negativnom kontekstu i Vaclava Havela, lidera „Praškog proleća“ – pokreta liberalizacije u Čehoslovačkoj, koji je 1968. godine bio razlog ulaska ruskih tenkova u Prag radi disciplinovanja te zemlje, članice tadašnjeg Istočnog bloka. Nas je taj čin toliko bio pogodio da smo bili spremni i za vojnu mobilizaciju radi pružanja pomoći pravednom otporu češkog naroda. A taj isti Havel je kasnije, 1999. godine, bio jedan od glavnih zagovornika bombardovanja Srbije. Međutim, vi ne možete o celom jednom narodu suditi na osnovu dela jednog čoveka ili grupe ljudi, pa makar oni u datom momentu bili i zvanični predstavnici tog naroda. A dobar povod da bliže objasnim „šta pisac time hoće da kaže“ dali su mi ti isti Česi, koji su nedavno na promociji knjige bivše američke državne sekretarke Madlen Olbrajt, poreklom Čehinje, koja je u bombardovanju Srbije imala jednu od najznačajnijih uloga, kad su joj aktivisti udruženja Prijatelji Srba na Kosovu, umesto njene knjige koju je potpisivala, podmetnuli da potpiše plakate i diskove sa podacima i fotografijama o zločinima nad Srbima. Baba Madlena je, kako svetski mediji izveštavaju, skočila ko oparena i počela da viče nešto o odvratnim Srbima, što je izazvalo opštu pometnju i prekid promocije. Toj spodobi nije bilo dovoljno to što je bila jedan od glavnih zagovornika krvoprolića nad Srbima – nad narodom koji je njoj i njenoj porodici pružio utočište u svom domu za vreme nacističkog progona Jevreja u drugom svetskom ratu. Bila je potrebna i pisana potvrda da je sve to što je učinila bilo za opšte svetsko dobro. Griža savesti je čudo, a gde ćeš to bolje da objasniš nego u svojoj knjizi, čime možeš da postaneš i jedan od kandidata za dobijanje Nobelove nagrade za mir, jer je konkurencija takvih žestoka. Međutim, na sledećoj promociji koju je gospođa Olbrajt organizovala (i to u Hagu!), ona je izjavila da su Srbi jedan izvanredan narod sa značajnom istorijom. Šta mislite zbog čega je nastupio taj veleobrt – zbog Srba, ili zbog knjige? Bitch! Presrala ga je. 

A presrali su ga i ovi današnji svetski mirotvorci. Priča se da će američki sudija Mo(o)ron, sledeći kandidat za Nobelovu nagradu za mir, stalni predsedavajući svih drugostepenih komisija Haškog tribunala u ulozi glavnog korektora, osloboditi i Haradinaja, te da će potom on biti na čelu kosovske delegacije na pregovorima sa Srbijom. Ako se to zaista i desi, predlažem da na čelu naše delegacije bude Veselin Šljivančanin.

       E sad, treba li ja zbog Havela, Olbrajtove ili Gotovine da mrzim Čehe ili Hrvate. Ne! Ja ih ne mrzim, jer svi, pa i mi Srbi, iako o sebi mislimo da smo božji narod i da su nam za sve  drugi krivi, imamo i svoje Vaclave i Madlene i Gotovine i Mladiće. Ja hoću da verujem da sam još uvek prijatelj sa divnom porodicom Žitko iz uvale Milna sa otoka Visa, kod kojih sam svojevremeno provodio nezaboravna letovanja. Žarko, ako ova knjiga dođe do tebe – javi se. Ja se ne usuđujem, jer plašim se da ne pokvarim onu sliku koju o tome u sebi nosim. Negde u tekstu sam o tome rekao – družimo se na osnovu pameti, a ne na osnovu nacionalne pripadnosti, jer ako me u saobraćaju zvekne neko od ovih sašišanih, baš me briga da li je on Srbin ili je iz Obale Slonovače. To bi trebalo da bude i osnovna poenta ove knjige. 

* * * 

       Nisam ja ni istoričar ni filozof, niti pretendujem da to budem. Pravnik sam, pa bih radije sa tog aspekta. Prvo, nas su još u uvodu u te nauke učili da pravo i pravda nisu isto i da je pravo samo jedan od instrumenata u rukama vladajuće klase, kojim ona osigurava svoj opstanak na vlasti. Prevedeno na aktuelne svetske događaje, to tako treba i shvatiti. Devedesete godine prošlog veka su bile veoma turbulentne. U Rusiji se desila perestrojka, došlo je do ujedinjenja Nemačke, pukao je Istočni blok. Oni koji misle da je to bio period otopljenja u svetskim odnosima – grdno se varaju. Nastala je trka u zauzimanje novih strateških pozicija, a tadašnja Jugoslavija se po svom geografskom položaju našla u centru tih zbivanja i bila je poželjan plen. I dok su se Rusi početkom devedesetih bavili sobom u čudu koje ih je nenadano snašlo, Zapad je delao. Došlo je do rasparčavanja Jugoslavije, jer je svakako bilo lakše preobraćati pod svoje njene delove pojedinačno, nego u celini. Kad se došlo do Srbije, držim da su se stvari odvijale otprilike ovako: Hoćete li vi, Srbi, sa nama ili ne? Sačuvaj bože! Mi u ovoj gužvi koja je nastala imamo i svoje sopstvene strateške ciljeve. Srbija do Kalobaga! All right! Nisu imali vremena da se bave nama – vratićemo se na vas kasnije! I otišli su kod Šiptara i Hrvata: Hoćete li vi da sarađujete sa nama? Naravno, gde ste do sada!

       I desilo se ono što se desilo. Rekoh da niti sam istoričar niti pretendujem da to budem, što ne znači da nemam svoje mišljenje o onom što se potom dešavalo. A to što mislim nekako najbolje odslikava jedan prikaz koji sam ovih dana pronašao na internetu, a prema autorskom tekstu objavljenom u „Njujork tajmsu“ izvršnog direktora Centra za humanitarni dijalog Dejvida Harlanda, koji je bio predstavnik Ujedinjenih nacija tokom rata u Bosni i Hercegovini:

 

 Skoro svi prijatelji Zapada iz ratova sa prostora bivše Jugoslavije su oslobođeni, dok su skoro svi Srbi proglašeni krivim i to ne odslikava na pravi način balans u zločinima koji su počinjeni na terenu.

U autorskom tekstu izvršnog direktora Centra za humanitarni dijalog Dejvida Harlanda, koji je bio i predstavnik Ujedinjenih nacija tokom rata u Bosni i Hercegovini, ističe se da je najviše Srba etnički očišćeno u ratovima i raseljeno sa teritorija na kojima su živeli, a da za to nikome nije ustanovljena krivica.

Harland, čiji je tekst objavio „Njujork tajms“, navodi da nema simpatije za Srbe koji su osuđeni, već naprotiv, seća se opsade Sarajeva u kome je boravio i dodaje da je bio svedok optužbe u procesu protiv bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića, kao i vođa bosanskih Srba Radovana Karadžića i Ratka Mladića, ali naglašava da nisu samo Srbi činili zločine.

„Srbi su počinili neke od najgorih ratnih zločina, ali nisu bili sami u tome i nije pravedno ili svrsishodno da samo oni nose celokupnu odgovornost. Osuditi samo Srbe nema smisla u odnosu na pravdu, na realnost ili u odnosu na politiku“, smatra bivši UN-ov zvaničnik.

Prema njegovim rečima, hrvatski lideri su osmišljavali razbijanje Jugoslavije i značajno su doprineli užasima u BiH.

„Svojim očima sam gledao neselektivan bes prilikom hrvatskog napada na divni grad Mostar. Bio sam u gradu u kome su odsečene muslimanske glave bile izložene na pijaci“, navodi u svom tekstu Harland i dodaje da je video i desetine hiljada srpskih civila koji su bežali iz Hrvatske pred napadom 1995. godine.

On se u članku osvrće i na muslimansko vođstvo u Sarajevu, rekavši da je ono imalo duboke veze s međunarodnim džihadističkim pokretom i pružalo utočište najmanje trojici ljudi koji su imali jednu od glavnih uloga u napadima na SAD 11. septembra 2001.godine.

Harland naglašava da posebno mora da pomene i vlast kosovskih Albanaca, koja je izvršila najekstremnije etničko čišćenje, potpuno izbacivši Srbe i Rome sa Kosova.

„Stari pravoslavni manastiri na Kosovu su sada skoro jedino podsećanje na nekada cvetajuće nealbansko stanovništvo“, piše direktor Centra za humanitarni dijalog, uz podsećanje da je veliki broj tih crkava i manastira uništen.

„Ono što se desilo u Tribunalu u Hagu je daleko od pravde i to je nastavak rata legalnim sredstvima, sa SAD, Nemačkom i drugim zapadnim silama na jednoj strani i Srbima na drugoj strani“, smatra Harland.

Zbog takvih presuda, smatra bivši izaslanik UN, sada će biti pojačani najgori politički porivi kod naroda bivše Jugoslavije – kompleks progona kod Srba, trijumfalizma kod Hrvata, osećaj žrtvi kod bosanskih muslimana, opravdanja za kosovske Albance koji traže rasnu čistoću.

„Ovim se daje mnošto municije za buduće sukobe i to je potpuna suprotnost onoga za šta je sud bio osnovan i šta je bio cilj da postigne“, zaključuje Harland u tekstu u ‘Njujork tajmsu’.“ 

 * * *

        Živeo sam dugo na Zapadu i tvrdim da oni tamo nemaju ni jedan poseban razlog da vole jedne, a mrze druge. Sve je na bazi sopstvenih, a ne nekih tuđih, na primer srpskih interesa. A mi rešili da se, da izvinite na izrazu, kurčimo sa njima. I kad je došlo vreme, kresnuli nas – milosrdnim anđelom! I sad očekujemo pravdu od Haga! Pa oni su sve to i smislili! Hrvati i Šiptari su bili samo izvršioci. Nismo valjda očekivali da to i priznaju, pa da sutra gledamo njih na optuženičkoj klupi u Hagu. Nije taj tribunal za to osnovan. On je osnovan da se opere istorija.

       E sad, da li mi treba da idemo u Evropu ili ne. Da, jer mi smo u Evropi, a ne u Africi ili Aziji. Evropa je i način življenja, običaja, kulture i još mnogo čega drugog neophodnog za život dostojan čoveka. Oni to čuvaju ne birajući sredstva, uključujući i ova o kojima je ovde reč. A naša je stvar, što smo se sa pobedničke strane u dva poslednja svetska rata našli na pogrešnoj strani motke. Ovaj poslednji rat smo izgubili i, što pre to shvatimo, bolje je.

       Kako to da mi, ljubitelji ratnih, viteških i ostalih plemenitih veština i danas slavimo i divimo se svim svetskim vojskovođama od Aleksandra Makedonskog do Napoleona, koji su bili i najveći svetski osvajači, a sad zameramo ovim današnjim osvajačima zbog osvajanja Krajine i Kosova. I daj bože, da na tome i ostane. Pa zar iko ozbiljan može da poveruje da osvajanja više nema, samo zato što je zavladao nekakav, navodno, novi svetski poredak. Promenila su se samo sredstva osvajanja – nekada je to bilo ognjem i mačem i nije se to ni krilo, a danas se osvaja  politikom, šta god se pod tim podrazumevalo, a oganj i mač se koriste samo kad je to neophodno.

       Nisam ja ni neki pobornik teorija zavere, ali mislim da, jednostavno, to tako funkcioniše.  Držim da nam oni, u interesu tih svojih strateških ciljeva, čak i izbore kroje, a trenutno neposredni cilj im je da završe ovo sa Kosovom. Mislili su da to mogu da sprovedu sa Tadićem, koji je demokrata po meri, dok nisu shvatili da je on obična akademska zamlata, koja se uz to i primila na lepote vlasti pa, iz straha da to ne izgubi, ne sme da se zameri onima iz (tadašnje) opozicije, jer će ga oni, uz pomoć dežurnih domaćih patriota jednostavno pojesti. Kad su ovi iz Evrope to shvatili, okrenuli su se onim drugima. Ni najmanje im ne smeta što su to bivši radikali, Miloševićevi socijalisti, Mirini julovci – nema to veze, ovi drugi su robusniji i nisu toliko fini kao oni prethodni. Pitanje je samo, ko sme da proguta žabu, jer svima njima je Kosovo kamen za vratom. I sad imamo apsurdnu situaciju. Oni prethodni su pali zbog Kosova. Niti su se dopadali domaćim patriotama, na čelu sa ovima koji su sada na vlasti – svaki njihov, pa i najmanji korak, koji bi mogao da bude protumačen da vodi ka nezavisnosti Kosova, oštro je sasecan svim sredstvima, niti Evropi – bili su isuviše jalovi i neefikasni i ovi su im okrenuli  leđa.

       A ovi sadašnji, piče ka Evropi brže nego oni prethodni i za sve što prihvate krive Borka – on je sve to već bio prihvatio pa mi sad više nemamo kud. Za onog ko se iole razume u državne poslove, to ne da nije, već ne može ni da bude tačno. Borko Stefanović, prethodni pregovarač za Kosovo, bio je državni službenik trinaestog ranga i, taman da je nešto i prihvatio, to bi tek moralo da bude prihvaćeno od njegove Vlade i od nje potom formulisano kao predlog za ratifikaciju od Skupštine, gde, sasvim sigurno, ne bi prošlo zahvaljujući ovim sadašnjim koji su tada bili opozicija. A sad ovi sadašnji, na čelu sa predsednikom Vlade, koji sa te pozicije, za razliku od Borka, deluje i kao zastupnik države, prihvataju i više i brže od onih prethodnih, a sve sa objašnjenjem da je to Borko već bio prihvatio, pa, eto, sad oni nemaju kud. Ostaje tu samo jedan problem – isuviše su oni tu nac. patriota stvorili, koji su ih ozbiljno i shvatili, pa je pitanje kako će kod njih da im prođe ta priča.

       Što se tiče žutih, za koje sam do sada glasao – da neko ovde ne pomisli da sad menjam priču po principu naknadne pameti, oni – za sada, gube sa 3:0! Prvi put – što nisu smeli, glasno i jasno, da izađu sa tim da je Kosovo izgubljeno za vreme Miloševića i da oni tu sad samo mogu da rade na saniranju štete, drugi put – što nisu smeli da kažu da je njihova politika jalova i neefikasna zbog straha od opozicije i, treći put – što zabavljeni sobom i dalje o tome ćute. Ispašće na kraju da je Kosovo izgubljeno zahvaljujući njima. Priprema takve platforme je već na delu. A ako je potrebno, pomoći će im i ovi sa Zapada. Oni bar u prikazu istorije imaju iskustva. Za njih bih mogao ponovo da glasam tek kad bi bili očišćeni od Tadića i njegove ekipe – Šapera, Krstića i sličnih, vremešno prevaziđenog Mićunovića, umišljenog Šutanovca i drskog Dušana Petrovića, idejnog tvorca neuspele reforme pravosuđa, čije će se posledice još dugo osećati.        

       A što se tiče koalicije koja je sada na vlasti, iako snažno podržavam borbu protiv korupcije, mislim da to ne može da zameni klasične zadatke Vlade – ekonomija, životni standard građana i sve drugo što u užem i širem smislu značenja tu spade – jer će se, u protivnom, kad prođe ovo – hleba i igara, to najpre obiti o glavu onima koji tom prioritetu danas najviše i aplaudiraju. Borba protiv korupcije je jako važna, jer korupcija deformiše sistem vrednosti kao osnovu civilizovanog društva, ali ona treba da se gazi kao stalna i redovna aktivnost, u institucijama koje su za to nadležne, a ne marketinški preko svoje štampe. To nikako ne znači da štampa, uključujući i onu tabloidnu, nema u tome značajnu ulogu. Da nije štampe mnoge od afera o kojima danas čitamo ne bi nikad ni ugledale svetlo dana, a mnoge bi bile i tiho ugašene, po principu I tvoja majka je kurva„. Poenta je u tome – kad je reč o onima gore, da ne postoji naša i njihova štampa, a kad je reč o samoj štampi – treba više profesionalizma. Ne može se, zbog tiraža i prodaje, na naslovnoj strani izvući krupan naslov ĐELIĆ PRIZNAO: UZIMAO SAM PARE OD MIŠKA, a kad otvorite tekst vidite da to što je Đelić priznao nema veze sa pomenutim naslovom. A da me ovi novi naprednjački japijevci ne bi odmah optužili da je ovo što napisah dovoljan dokaz da sam i ja od Miška uzimao pare, reći ću i sledeće. Bilo je i do sada razloga za ozbiljne sumnje da su državni zvaničnici na platnom spisku uvaženih nam modernih biznismena i ja sam u vezi sa tim i bez poverljivih izvora tipovao na Đelića (i još neke, ali ovde nije o njima reč). Jednostavno, nije logično da neko ko je, uoči formiranja one prethodne DS Vlade, bio na dobro plaćenom mestu predsednika Izvršnog odbora jedne dobrostojeće banke u stranom vlasništvu, to naprasno napusti i pojuri u Vladu za petnaest puta manju platu – očekujući da bude premijer, a kad je to otpalo – daj šta daš, samo da budem unutra! Logično je pretpostaviti da mu je neki patron iz senke to naložio. 

* * *

        Sumnjam da će ova Vlada još dugo opstati, jer je formirana na principu – svako protiv svakog. Čak i među samim naprednjacima – Toma se bavi Kosovom i neće da se meša u borbu protiv korupcije, a Vučić se zaglibio u borbu protiv korupcije, pa neće da se meša u borbu za Kosovo, tako da se plašim da će obe te borbe biti izgubljene.

       Kad je reč o Kosovu, ta se borba odvija na dva fronta – Dačić u Briselu bije bitku sa Tačijem i kreatorima ove belosvetske politike, a Toma mu pomaže iz Beograda pišući platformu za te pregovore. Doskora nije hteo da obelodani šta to, kako sam neki dan reče, godinama piše – duže nego svoj magistarski rad na Fakultetu za ekonomiju i industrijski menadžment u Novom Sadu, a kad je to delo ovih dana konačno ugledalo svetlo dana, ispalo je ko onaj vic o spačeku. Znate ono – zaustavi prolaznik čoveka koji vozi spačeka i pita ga: Izvini, burazeru, moram da te pitam. Je l’ si to sam pravio il’ ti je neko pomagao. No, uskoro je i to razjašnjeno – pomagao mu je njegov savetnik za spoljnu politiku Marko Đurić, čiji smo lik i delo ovih dana imali priliku da upoznamo u Utisku nedelje kod Olje Bećković, pa sad Dačić kuka i moli da mu više ne pomažu.

       …………..      

       Ako ovu Vladu ne sruši Dačić i zbog platforme i zbog korupcije, srušiće je Dinkić koji se tim poslom bavi u vidu zanata – do sada je bio u svim postoktobarskim vladama i sve ih je prvi rušio. Njegov problem je sličan opisanom Dačićevom problemu, samo što on svoje partijske drugove otvoreno i brani, pa smo ovih dana od ministra finansija čuli i bisere tipa da je uhapšeni gospodin Milić, potpredsednik stranke Zajedno za Šumadiju prisvojio 185.000 evra partijskih para – a ne državnih, kao i, u svojstvu potpredsednika Fudbalskog kluba Radničkog, 550.000 evra klupskih – a ne državnih para, a to je, koliko on zna, prvi slučaj u Srbiji da se za tako nešto hapsi, te da se mora napraviti ona tanana granica između ovakvog lova na veštice i inače opravdane borbe protiv korupcije koju on iz sveg srca podržava, a to upravo iz straha da takva hapšenja ne diskredituju borbu protiv korupcije, zbog čega je on toliko i zabrinut, tako da se njemu osnov za hapšenje gospodina Milića čini banalnim. Proizilazi, po mišljenju ministra finansija, da nije zabranjeno krasti, sem ako to nije iz budžeta.

       I taman da pomisliš da opisane misli ministra finansija mogu da konkurišu za ovogodišnju glupost godine, kad na sledećoj strani štampe naiđete na misli izvesnog Saše Radulovića, stečajnog upravnika, a povodom najavljene akcije – stečajni upravnici na meti poreznika, koji kaže da nije fer da se postupak unakrsne kontrole imovine i prihoda počne od stečajnih upravnika. Moglo je da se počne od svih profesija, pa u sklopu toga, ako mora, može da se zakači i pokoji stečajni upravnik. Stoji činjenica da su u nekim predmetima isplaćene nagrade koje iznose i po nekoliko stotina hiljada evra, ali to su retki slučajevi. Uostalom, ni to nisu nagrade koje se isplaćuju iz budžeta, već to čine poverioci! Poverioci firmi koje su otišle u stečaj, jer nisu imale para da plaćaju robu koju su kupovale i usluge koje su koristile, pa sad ti isti nenamireni poverioci moraju da plaćaju i troškove stečajnog postupka, iz kojih se, eto, isplati i po koja stotina hiljada evra za stečajne upravnike. I iz ovakvog rezona proizilazi da je jedino bitno da se ne krade iz budžeta. Od privrede koja puni budžet – može. To nije neki greh. Dugo se godina bavim ovim poslom. Ne sećam se kad je iz ostatka stečajne mase, po podmirenju svih prioritetnih, preostalo nešto i za poverioce, zbog kojih se inače ti postupci i vode. A mnogo je stečajnih postupaka u toku. Kaže mi pečatorezac pre neki dan: Ne sećam se kad sam poslednji put pravio pečat za firmu u osnivanju. Pravim samo pečate za firme u stečaju.     

   * * *                    

       Pomenuh gore naprednjačke japijevce, pa moram koju i o njima.  I neću više, obećavam! Ako funkcioner jedne opozicione stranke, upitan od medija šta misli o hapšenjima koja su povodom korupcije u toku, izjavi da on, naravno, podržava borbu protiv korupcije, ali se nada da ta borba neće biti selektivna – šta bi drugo pametno i mogao da kaže, da najviši državni funkcioner (posle predsednika Republike), tim povodom cinično ne izjavi: Nisam znao da je Mišković član DS-a! I dalje, da taj isti državni funkcioner, jednostavno poništi rezultate prvog glasanja u Skupštini, povodom predloženih vojvođanskih amandmana na Zakon o budžetu, jer mu se ishod tog glasanja nije dopao i da naloži novo glasanje – čiji mu se ishod dopao, te ga je sa takvim promenjenim ishodom zvanično i proglasio usvojenim. Pogađate, reč je o mlađanom predsedniku Skupštine, koji će sutra, ako predsedniku Nikoliću, ne daj bože, ne bude dobro, biti šef države! A tu nedavno, videli smo ga i na čelu ekipe građana koja se zaputila u Gradsku skupštinu da ruši legalno izabranu beogradsku vlast. I taman kad pomisliš – dobro, mlad je, naučiće, ipak je to samo proceduralna funkcija, i naši partizani su se u borbi kalili, onda upoznaš još jednog takvog, samo još boljeg – savetnik za spoljnu politiku predsednika države! Mašala! Šta je taj sve rekao neko veče kod Olje Bećković u Utisku nedelje – a ostao živ! Nema sumnje, u pitanju su neke nove tendencije, a pred tom činjenicom svi moji potonji vicevi o savetnicima koje ćete naći u ovoj knjizi postaju prevaziđeni.

       Mladost je budućnost ove zemlje, ne mislim da će iz problema u kojima smo da nas izvuku ni Krkobabići ni Mićunovići, ali ni sa tim ne treba preterivati, jer ambicija je jedno, a njena predoziranost je nešto sasvim drugo. A ti juniori su tome očito skloni, jer treba opravdati slavu koja ih je tako nenadano snašla. A očito je da sve to kipti od podilaženja ukusu njihovih partijskih seniora koji su ih tu i postavili. Da nije tako, ovi bi ih kod takvih ekscesa malo povukli za uši i sve bi bilo u redu. Primetili ste, svakako, da nakon svakog istupa opozicije sledi naprednjačko saopštenje puno kvalifikacija u već pomenutom stilu – i to od onih istih koji su do juče pravili cirkus od Skupštine, samo što su sad umesto majica sa likom svog vrhovnog  gurua – Šešelja, obukli odela, stavili kravate i našminkali se.                       

* * *

        Treba li mi sada, ljuti zbog svega što nam se izdešavalo i ovoga što nam se i danas dešava, da se samoizolujemo ili da izađemo iz toga i prestanemo da radimo na svoju štetu. Treba živeti zajedno i sa Evropom, i sa Rusijom i sa Kinom. Pogrešno bi bilo da igramo samo na ovu drugu kartu. Pa, i oni sami sarađuju sa njima.

Evo, malo toga sam prošvercovao ovde kroz predgovor, jer sam obećao recenzentima da više neću da pišem.

* * *

Jedna od većih mana ove knjige je u tome što je preobimna. Do toga je došlo zbog načina pisanja koji sam već pokušao da objasnim – pisao sam za sebe, pa se nakupilo. No, da vam pomognem. Knjiga se nudi onako a la carte, nema tu nekog sižea. Kao što rekoh, događaji su opisivani onako kako padnu i kako sam ih doživeo. Stoga se može čitati i preko reda – ko šta voli.

Evo, da vam pomognem. Počeću od kraja – od ovih današnjih dana. Ko to izdrži, može da se vrati na početak. Znate ono – kao na filmu – deset godina ranije.

To, sada prvo poglavlje, ili prva knjiga kako mi se sugeriše, nazvao sam NIŠTA NAM NIJE, AL’ LEKA NAM NEMA. Šta to znači, neću da vam kažem, jer posle možda ne biste dalje ni čitali.

Zatim bi, kao drugo poglavlje, moglo da se čita kako je sve to počelo. U prvom delu govorim o 1998. godini i dalje – do bombardovanja. Njega sam nazvao KO JE OVDE LUD!

Stalno sam se zaricao da neću više da pišem, ali kad je počelo bombardovanje nisam imao šta da radim, pa sam se opet latio pisanja. Taj deo sam nazvao KO JE TAMO LUD!

Po završetku bombardovanja počela je proslava pobede koja je pretila da preraste u trajnu pojavu, pa sam napisao deo koji sam nazvao MOLITVA.

A kad je počela sveopšta obnova i izgradnja morao sam i to da propratim, pa sam taj deo tako i nazvao OBNOVA I IZGRADNJA.

Koja bi to knjiga bila kad ne bi imala rasplet, a pošto se taj deo pisanja završio neposredno pre i posle revolucionarskih petooktobarskih dešavanja 2000. godine, taj deo sam tako i nazvao RASPLET.

Mislio sam da bi tu mogao da bude kraj – treba nešto ostaviti i za profesionalne pisce, ali sam sasvim slučajno, negde 2007. godine, čuo na televiziji neke misli mog omiljenog lika Vuka Draškovića, kojima nisam mogao da odolim, pa sam morao još nešto da kažem. Taj deo sam nazvao O REVOLUCIONARIMA I JOŠ PONEČEM.

Eto, to je to: „Afrička šljiva ne pada.“ Ko shvati – razumeće!

Volim i ja vas!