Opančar Agencija* javlja – Aktuelne vesti – Zašto tako Predsedniče

jun 4, 2021 u rubrici Opančarski dnevnik

Zašto tako Predsedniče – Srbija se nalazi pred teškim odlukama u vezi Kosova. Ne samo svojim, tu smo jedinstveni – Kosovo je Srbija! Naučili smo to još 1945. godine kad smo demonstrirali na ulicama sa parolama – Trst je naš! To nas nije mnogo koštalo – sem gubitka Trsta. Više me plaše njihove odluke – sudeći po onome što Predsednik reče juče na konferenciji za štampu, čini se da su krennuli ozbiljno da to pitanje završe – i Evropa i Amerika zajedno, kao nekad, ne tako davnih devedesetih godina. Visoki pretstavnici i jednih i drugih su došli u Beograd, pre toga bili su u Prištini.

Predsedik Srbije najavljuje teške razgovore – Ništa me lepo ne očekuje. Niko ne dolazi ni sa kolačima ni sa jabukama, ni sa jednom lepom ponudom za Srbiju. Po svemu sudeći u pitanju je generalna priprema pred nastavak razgovora u Briselu koji su zakazani za polovinu ovog meseca. Kurti poručuje iz Prištine da se u Briselu neće ni razgovarati o formiranju zalednice srpskih opština, što je inače dogovoreno prethodno potpisanim briselskim sporazumom, a Vučić mu uzvraća da u tom slučaju ne mora ni da dolazi u Brisel. Palmer, pretstavnik Amerike, je u Prištini izjavio da razgovori Srbije i Kosova treba da se okončaju međudobnim priznanjem – eto od njega čusmo i nešto konkretno, a od našeg predsednika samo da neće biti ni kolača ni jabuka, te da Srbija na sve te pritiske sprema oštru i snažnu reakciju.

Pitanja je mnogo, jer mi ni o čemu od pomenutog nemamo pojma, a niko ih ne postavlja – ni “draga Goca” sa Pinka, ni javni servis u vlasništvu građana Srbije, koji posluje pod devizom – “vaše je pravo da znate sve”. Led probija reporter televizije N1 – Predsedniče, o kojim je pritiscima reč i zašto vas ti pritisci toliko brinu, ako ste izjavili da ste prilikom nedavnog potpisivanja Vašingtonnskog sporazuma odoleli tim pritiscima.

A onda sledi ono zbog čega ovo i pišem – “Mi iz dijaloga gledamo da izvučemo najviše što možemo za svoju zemlju, za svoj narod, za Srbe na Kosovu i Metohiji, za Srbiju, ali ljudi treba da znaju da Amerika, Nemačka, največe sile sveta, zapadne sile traže da Srbija da prizna Kosovo, ovako ili onako, a naš je problem što više čak i ne traže da to bude uvijeno u neku formu da bismo mi to mogli da objasnimo, već to traže direktno, uz pominjanje međusobnog priznanja…” I da je tu stao, niko mu ništa ne bi mogao zameriti, ali on je nastavio – “Ako je to za vas lako i ako je to za vas lepo, evo ja vas molim, daćemo vam ovlašćenje i Vlada Srbije i ja, da me zamenite na koji dan, samo nemojte da potpisujete ništa, znam ja neke koji su bili jači od vas pa hteli da potpišu i što treba i što ne treba, pa se onda pravdali pred strancima, jao ne smemo zbog ovog ludog Vučića, inače bismo mi to sve potpisali. Tako da ako vi mislite da je to lako i lepo, ja vam kažem da nije nimalo lako, nimalo lepo, ništa me lepo ne očekuje, niko ne dolazi ni s kolačima ni s jabukama, ni sa jednom lepom ponudom za Srbiju. Ako nađete i jednu lepu stvar koju će da ponude Srbiji, molim vas, pa mi to recite.”

Čemu ovakva reakcija na kraju. Reporter je postavio pitanje koje interesuje svakog normalnog građanina ove zemlje u situaciji kad to ne interesuje ni Skupštinu, ni Vladu … čak ni Glavni odbor SNS-a koji je ovih dana zasedao, ali je imao preča posla od ovoga.

Kako smo došli u ovu situaciju? Koje nas moguće posledice očekuju kod narečene istrajnosti da Srbija na sve to priprema “oštru i snažnu reakciju? Ko je i kada ovlastio Ptredsednika da on sam, u ime svih građana Srbije, o tome odlučuje. Hoće li on sam – sa svojom SNS partijom, koja očigledno ne sme ili ne želi da mu ta pitanja postavlja, da ratuje protiv NATO-a, ako do toga opet dođe i da li će te bombe – stvarne ili figurativne, pogađati samo njih ili i nas ostale. Ko je tog čoveka ovlastio da o svemu tome sam odlučuje, ko da mu je babo Srbiju u amanet ostavio.

Šta je bila tema nedavno održanog sastanka sa Sinidom Srpske pravoslavne crkve. Znači li to da uvaženi patrijarsi treba više o svemu ovome da znaju od Skupštine Srbije, ili pre će da bude ono – sa njima ću lako, važan mi je stav crkve. Nažalost, tako i jeste – ne očekuje se valjda od Martinovića, Rističevića, Orlića, Atlagića, Bakareca … one budaletine, Biljane Pilje, advokatice iz kancelarije visokog funkcionera SNS-a Miloša Vučevića koja mene i moje istomišljenike nazva izdajicama i stranim plaćenicima ili poznatih preletača – Čede Jovanovića, Nenada Čanka, Gordane Čomić, od nedavno Aleksandra Šapića … da od Aleksandra Vučića zahtevaju odgovore na ova pitanja. Eto vam primera šta znače uništene institucije. Devet godina se junačite pod parolom – ne damo Kosovo, zaveli ste autoritarizam kakvog danas nigde u Evropi nema, svakog ko drugačije misli proglašavate neprijateljem, a sad kad je došlo vreme za naplatu, kukate. Pa još povrh toga i taj neviđeni cinizam. Naravno da postoje i teške odluke u politici, kao i u životu. Nije li bolje bilo da smo o tome odlučivali preko zajedničkih institucija. Ovako – sami ste odlučivali, a svi ćemo snositi posledice. Eto konačno slučaja u kome ćemo biti ravnopravni.
A povrh svega, još i ta arogancija, cinizam i izmišljotine – ko su ti koji bi sve to potpisali, ali ne smeju zbog “ludog Vučića” – znači u Vučićevo vreme. Ako su od njegovih, opet je tu ono – nedam …, a ako je to neko iz opozicije – on ih čuva zbog političke korektnosti. Pa ko da poveruje u to – kad bi to bilo tačno, objavio bi on njihova imena na vrhu Ajfelove kule. I kako čovek da ga prihvati za svog predsednika, a da ne popizdi zbog toga.

*U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke. !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata –
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić, 3.6.2021.