Kad sam bio mali nisam shvatao razliku između umetnosti i primenjene umetnosti. Kasnije sam shvatio da ono „primenjeno“ može da ima višestruko značenje i da bude korisno primenjeno i u brojnim drugim oblastima, pa je shodno tome ovde treč o kome drugom, do Nebojši Krstiću, „marketinškom stručnjaku, NovaPR“, primenjenom analitičaru, čime se ovaj multidisciplinarno obrazovani stručnjak svega i svačega, kako proizilazi bavi iz čistog hobija.

Elem, pomenuti Nebojša Krstić se, već na samom početku svoje redovne kolumne utorkom u Blicu, pod naslovom ISKRENO GOVOREĆI – Janković, dijalog , Kosovo, a povodom Vučićeve najave da će pozvati opzicione lidere na dijalog o Kosovu, žestoko obrušava na izjavu koju je tim povodom dao Saša Janković, prvi opozicionar po rejtingu uspostavljenom nakon poslednjih parlamentarnih izbora – „Velike sile su ga dovele na vlast da preda nezavisnost Prištini, i ja mu neću davati alibi za to“.

Svašta Nebojša Krstić, povodom te Jankovićeve izjave pominje – i Borku Pavićević, i Vesnu Pešić i Slobodanku Turlajić i de-es-es-ovski pseudo patriotizam – ne bi da ga citiram iz higijenskih razloga, da bi na kraju poentirao pitanjem čemu služi Jankovićev politički pokret ako on beži od ozbiljnih političkih problema, a da pritom ni jednom jedinom rečju i ne pokušava da kaže da li bi Janković za takav svoj stav mogao imati i neke argumente, što bi se od ozbiljnog analitičara dalo očekivati.

Ovde moram da citiram sebe – ja sam povodom ovoga što je sad „dospelo na naplatu“ još u uvodnom delu svoje knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA (Beograd, 2012) napisao:

       „Nisam ja ni neki pobornik teorija zavere, ali mislim da, jednostavno, to tako funkcioniše.  Držim da nam oni, u interesu tih svojih strateških ciljeva, čak i izbore kroje, a trenutno neposredni cilj im je da završe ovo sa Kosovom. Mislili su da to mogu da sprovedu sa Tadićem, koji je demokrata po meri, dok nisu shvatili da je on obična akademska zamlata, koja se uz to i primila na lepote vlasti pa, iz straha da to ne izgubi, ne sme da se zameri onima iz (tadašnje) opozicije, jer će ga oni, uz pomoć dežurnih domaćih „patriota„ jednostavno pojesti. Kad su ovi iz Evrope to shvatili, okrenuli su se onim drugima. Ni najmanje im ne smeta što su to bivši radikali, Miloševićevi socijalisti, Mirini julovci – nema to veze, ovi drugi su robusniji i nisu toliko fini kao oni prethodni. Pitanje je samo, ko sme da „proguta žabu„, jer svima njima je Kosovo kamen za vratom. I sad imamo apsurdnu situaciju. Oni prethodni su pali zbog Kosova. Niti su se dopadali domaćim patriotama, na čelu sa ovima koji su sada na vlasti – svaki njihov, pa i najmanji korak, koji bi mogao da bude protumačen da vodi ka nezavisnosti Kosova, oštro je sasecan svim sredstvima, niti Evropi – bili su isuviše jalovi i neefikasni i ovi su im okrenuli  leđa.

       A ovi sadašnji, „piče„ ka Evropi brže nego oni prethodni i za sve što prihvate krive Borka – on je sve to već bio prihvatio pa mi sad više nemamo kud. Za onog ko se iole razume u državne poslove, to ne da nije, već ne može ni da bude tačno. Borko Stefanović, prethodni pregovarač za Kosovo, bio je državni službenik „trinaestog ranga„ i, taman da je nešto i prihvatio, to bi tek moralo da bude prihvaćeno od njegove Vlade i od nje potom formulisano kao predlog za ratifikaciju od Skupštine, gde, sasvim sigurno, ne bi prošlo zahvaljujući ovim sadašnjim koji su tada bili opozicija. A sad ovi sadašnji, na čelu sa predsednikom Vlade, koji sa te pozicije, za razliku od Borka, deluje i kao zastupnik države, prihvataju i više i brže od onih prethodnih, a sve sa objašnjenjem da je to Borko već bio prihvatio, pa, eto, sad oni nemaju kud. Ostaje tu samo jedan problem – isuviše su oni tu nac. patriota stvorili, koji su ih ozbiljno i shvatili, pa je pitanje kako će kod njih da im prođe ta priča”.

       Drugim rečima, sad kad je došlo do tačke da se preseče ono zbog čega su i došli na vlast – da se ozvaniči faktička predaja Kosova i s tim u vezi promena Ustava, naš Predsednik/Premijer se konačno setio opozicije koju je kvazi parlamentarnim delovanjem totalno degradirao, da se tu radi o ozbiljnom političkom pitanju, za koju, jelte, treba konsultovati i opoziciju. A za koje je još to ozbiljno političko pitanje – a valjda ih je i bilo za ovih pet godina vladavine SNS-a, opozicija bila konsultovana? Ja ne mogu da se setim, pa molim našeg primenjenog analitičara da me podseti.

       A ako je to tako, a ja mislim da jeste, nije li gore citirana izjava Saše Jankovića koja je toliko ražestila Nebojšu Krstića i logična i opravdana – Završi to što si započeo, zašto bi ti ja sad na kraju za to davao alibi!

       Uostalom, sva ozbiljnost ovonedeljne kolumne Nebojše Krstića, o kojoj je ovde bilo reči, sadržana je u njegovoj tvrdnji – pitanju: “Osim Čede I Čanka, ima li opozicionog lidera koji će smeti da sa Vućićem uđe u dijalog o ozbilnim pitanjima?”

       Aferim, nemam više pitanja!

 Dragiša Čolić, 22.06.2017.