Počeo sam i ja, kao onaj Aleksandar Martinović iz SNS-a što ga je Boško Obradović gađao kompjuterskim mišem da prepisujem sebe – pod ovim naslovom sam u knjizi O OPANČARIMA I OPANCIMA napisao celo jedno poglavlje, ali čini se da je to i danas aktuelno i to više nego ikad.

       Ovih dana poznati doktor za drogu – ne za lečenje od ove opake pošasti, već za njenu proizvodnju, ponovo je aktuelan. Kako ovih dana podseća štampa ovaj stručnjak je prvi put uhapšen  2003. godine i to nakon dojave DEA – američke agencije za suzbijanje droge, da se u Staroj Pazovi – poznatoj industrijskoj zoni u blizini Beograda, nalazi najveća laboratorija za proizvodnju sintetičke droge. Na suđenju koje je tim povodom usledilo Zarubica je osuđen na 11 godina strogog zatvora, tako da je na slobodi trebao da bude 2014. godine. Međutim, Zarubica je očigledno bio dobar zatvorenik i svoju kaznu je služio po slobodnom režimu koji podrazumeva vikende na slobodi (ne postoje podaci kada je taj status zavredneo), pa je tokom jednog od takvih vikenda, početkom 2011. godine, ponovo uhapšen na svom starom poslu, a što je posebno čudno – u svojoj staroj laboratoriji u Staroj Pazovi, koja je kako se ispostavlja u međuvremenu otvorila i pogon u Ugrinovcima. I tu se sada već postavlja prvo pitanje – kako je bilo moguće da ta laboratorija nije nakon otkrivanja bila zatvorena i oprema za proizvodnju droge uništena, već se ona i nakon sedam godina nalazi u istom pogonu – i radila, i to sa proširenjem svojih proizvodnih kapaciteta u Ugrinovcima.

Za to novo delo Zarubica je, kako piše u štampi, sklopio sa Tužilaštvom za organizovani kriminal sporazum o priznanju krivice koji je Specijalni sud prihvatio i izrekao mu tri godine zatvora – sa jedinstvenom kaznom od 11 i po godina zatvora (onih prvih 11 i ove nove tri = 11,5), a kako se ovaj naš junak u momentu izricanja te nove kazne već nalazio na slobodi on se u zatvor više nije ni vraćao.

Pravnik sam, uz to i advokat, mada se ne bavim krivičnim pravom, ali bih za slučaj da ne daj Bože nešto zgrešim, poželeo da imam ovu policiju, ove tužioce, ove sudije i ove advokate – sve u paketu.

Da rezimiramo: 2011. godine, kada je ovo novo delo učinjeno, Zarubica je već u zatvoru po kazni koja mu ističe 2014. godine. Usledilo je novo suđenje, tokom koga Zarubica izlazi na slobodu, jer je otslužio kaznu za ono prvo delo od 11. godina (nema podataka da li je to delo odslužio do kraja ili je zbog uzornog vladanja pušten ranije na slobodu). Uzmimo prvu mogućnost – da je tu kaznu odslužio do kraja, dakle 2014. godine. Kako je 2015. godine onih novih tri godine moglo da mu se svede  na pola godine, ako je ono prvo delo definitivno okončano. Dakle to ne ide. Biće da je Zarubica ipak izašao ranije iz zatvora a kad je već kao uzorni građanin bio na slobodi, Specijalni sud tu dobrotu nije hteo da kvari i da ga ponovo vraća u zatvor, već ga je za ovo ponovljeno delo, kako pravnici to nazivaju „u povratu“ (posebna otežavajuća okolnost), učinjeno za vreme služenja zatvorske kazne (takođe posebna otežavajuća okolnost) rebnuo sa pola godine – ukupno 11 i po, koje su trebale da isteknu negde 2015. godine. Međutim on je, kako smo gore videli, još pre 2014. bio na slobodi, što znači da ni tih beneficiranih 11 i po godina nije odslužio jer prosta računica kaazuje da su 11 plus tri 14, dakle to bi trebalo da se desi negde 2017. godine.

Dobro, znam da postoje kako otežavajuće, tako i olakšavajuće oklnosti. Dve evidentne, otežavajuće, a ključne – povrat i delo učinjeno za vreme služenja zatvorske kazne sam gore naveo, olakšavajuće niko ne navodi pa da pomenem onu klasičnu po teoriji – da je zaključeno da je izrečenom kaznom postignuta svrha kažnjavanja. Međutim, to posebno u ovom slučaju ne stoji. Za vreme suđenja – ne, jer je u vreme izdržavanja već izrečene kazne učinjeno novo, po pravnoj prirodi isto, krivično delo. Nakon sveg ovog galimatijasa, takođe – ne, jer je naš junak ponovo uhapšen 2017. godine – u vreme kad je po izrečenim kaznama još trebao da bude u zatvoru, ovog puta u Makedoniji – nakon udruženog praćenja od strane srpske policije – upratili su da Zarubica seli (izvozi po regularnom spoljnotrgovinskom poslu) onu još uvek neuništenu opremu koja je godinama služila – i služi, za proiizvodnju sintetičke droge, i makedonske policije, po redovnom poslu uvoza te opreme i njenom instaliranju u novootvorene pogone u Makedoniji istog višestrukog počinioca koji ta dela vrši u vidu zanimanja – a i to je posebna otežavajuća okolnost.

I ne samo da je ta oprema u Makedoniji instalirana. Laboratorija je tamo očigledno i proradila, jer se u štampi navodi da je novootvoreno tržište bio Bliski istok – a tamo, kažu, ISIS, ona zloglasna organizacija što javno, za televiziju, seče glave svojim verskim protivnicima.

Da, zaboravih da pomenem – sve se ovo dešava kad su našim zvaničnicima puna usta o otvaranju poglavlja 23 i 24 koja se odnose na vladavinu prava, a povodom pristupanja Evropskoj uniji.

* * *

Nije Zarubica glavni junak ove priče. Počinilaca krivičnih dela svih vrsta je bilo i biće ih, ali u uređenim zemljama postoje institucije sistema koje se o tome brinu i koje uz to i funkcionnišu. O tome je ovde reč, još konkretnije o pravosuđu. Princip nezavisnosti pravosuđa je opšte prihvaćen u savremenom svetu ali on je uveden da neko ne bi uticao na pretpostavljenu sudijsku objektivnost, a ne da bi ih štitio od neobjašnjivih presuda koje se donose, a ima i toga jer i sudije su ljudi.

Evo na primer, slučaj sudije Blagoja Jakšića.  O tome sam pisao još u maju 2013. godine i, da ne prepričavam, napisao: „Kada bih bio u prilici da nekome sudim tako da ga oslobodim krivičnog gonjenja onda bih to učinio tako što bih zaključio da za osudu nema dovoljno dokaza. Možda to nema veze sa slučajem visoko pozicioniranog sudije Blagoja Jakšića i njegovih saradnika  kojima je suđeno u Specijalnom sudu zbog zloupotrebe službenog položaja, falsifikata i pribavljanja protivvpravne imovinske koristi od oko 20 miliona dinara, učinjenih u Opštinskom sudu u Kosovskoj Mitrovici, po nalogu pomenutog sudije koji je tada bio na čelu tog suda, a po krivičnoj prijavi iz 2003. godine. Kako izveštavaju mediji, predsednik sudskog veća Dragan Milošević je obrazložio da veće nije našlo dovoljno dokaza za osudu, ali je pritom izrazio i čuđenje što okrivljeni nisu procesuirani odmah po podnetoj krivičnoj prijavi, 2003. godine, nego tek 2011. godine… (izvod iz teksta Nedostatak dokaza www.opancar.com Taj slučaj je, kako javlja Tanjug, tek ovih dana dobio svoj konaačni epilog – „Apelacioni sud u Beogradu osudio je člana Visokog saveta sudstva, sudiju Blagoja Jakšića, na tri godine zatvora podovom optužbi da je zloupotrebio položaj”.

Primetićete da u gore navedenom slučaju ima nekoliko stvari koje svakako ne idu u prilog podarenoj sudskoj nezavisnosti i onima koji zajedno sa njima čine sistem pravosuđa.  Prvo, delo za koje je pomenuti sudija osuđen učinjeno je još 2003. godine, da bi bilo procesuirano tek 2011., nakon čega je trajalo sudovanje koje je evo potrajalo još punih šest godina. Nema sumnje, kolege sudije su se baš svojski trudile u odbrani neodbranjivog, a pamtimo i obrnute slučajeve koji su se masovno dešavali – sudije su ekspresno presudile, u korist svojih kolega sudija, u svim slučajevima otpuštenih sudija nakon neuspele reforme pravosuđa iz 2011. godine.

I drugo – isto o gornjem slučaju, što je možda i još indikativnije – zar je sudija Jakšić morao u tom periodu da bude biran i u Visoki savet sudstva, najviše pravosudno telo u ovoj zemlji i koja je, tim činom, bila upućena poruka sudećim sudijama u tom slučaju.

Ili, slučaj drugi – dok ovo pišem slušam na dnevniku u 19 tv N1(nedelja, 3.11.2017) da je Sud, u slučaju starateljstva nad decom, presudio da deca školskog uzrasta borave dve nedelje kod oca a dve nedelje kod majke, a roditelji žive u različitim mestima, poprilično udaljenim jednog od drugog. Međutim, nije ni to ono što je najinteresantnije u tom slučaju. Majka se obratila za pomoć Autonomnom ženskom centru i ispostavilo se da ona nije jedina žena koja je u slučajevima starateljstva nad decom dobila tako čudnu presudu, a ono što je u svim tim slučajevima najindikativnije je da je sve te slučajeve vodio isti advokat i da su presuđivale iste sudije, na osnovu ispostavilo se istog ključnog dokaza – padale su na testu za koji je Društvo psihologa Srbije reklo da je nelicenciran, a pretstavnica pomenutog ženskog centra pretpostavlja da ga je i sačinio isti advokat. Autonomni ženski centar, koji ženama pruža besplatnu pravnu pomoć, ne odustaje od dalje borbe, ali sumnjaju u krajnji ishod jer kako je u istoj reportaži navedeno jedan od sudija koji je donosio ovakve presude je u medjuvremenu izabrn u Visoki savet sudstva – ne bismo želeli da se na kraju ispostavi da i ovo imenvanje ima neke sličnosti sa prethodnim slučajem koji je gore opisan. Ovde moram da pomenem i moje kolege advokate – čime ćemo se boriti protiv namere države da novim zakonom pri lokalnim samoupravama organizuje službe besplatne pravne pomoći i na njih prenese deo advokatskih poslova ako se ispostavi da građani bolju pravnu pomoć dobijaju od takvih centara a ne od advokata.

A da slučajevi starateljstva nisu jedini slučaj te vrste pomenuću i slučajeve tzv. „saobraćajki“ – suđenja za dela iz oblasti saobraćaja. Javna je tajna da ako vam se desi problem te vrste treba angažovati određenog advokata koji te slučajeve rešava neuporedivo uspešnije od ostalih svojih kolega.

Dragiša Čolić, 4.11.2017.