Gospodo, kasno ste se setili!

avgust 29, 2019 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

Posete zapadnih zvaničnika Srbiji su učestale. Posle nedavne posete Dejmona Vilsona, Izvršnog potpredsednika Atlantskog saveta, upamćenog po izjavi da je Vučić “političar sa vizijom”, ovih dana je u Beogradu boravio i Dejvid Mekaalister, predsedavajući u Odboru Evropskog parlamenta za spoljne poslove, inače član nemačke Hrišćansko demokratske unije, partije nemačke kancelarke, Angele Merkel.

Posle srdačnih susreta sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i ministarkom za evropske integracije Jadrankom Joksimović, Gospodin Mekalister je sa 13 odabranih poslanika vlasti i opozicije održao edukativno savetovanje iz serije bolje biti bogat nego siromašan, kojima je posle pohvala za unapređenje rada Parlamenta (čuo je da više neće biti grupnog usvajanja zakona – i po šezdesetak u grupi, masovnih amandmana vladajuće koalicije – i po 300 istih u stilu „ova vlast je najbolja“, usvajanja prevelikog broja tzv. lex specialis zakona po hitnom postupku i dr.), a sve to nakon kritika i preporuka od strane Evropske unije, poručio „da eventualni bojkot predstojećih izbora u Srbiji ne bi doprineo jačanju demokratskih institucija”, te „da je parlament mesto za demokratsku debate, ali i mesto za usvajanje zakona koji zemlju vode ka Evropskoj uniji”.

I čini se da je poslednji deo ove poruke – da je parlament i mesto za usvajanje zakona koji zemlju vode ka Evropskoj uniji, razlog ovog iznenadnog interesovanja zapadnih zvaničnika – najavljena je i poseta poslanika evropskog parlamenta, Knuta Flekenštajna i Eduarda Kukana, jer ako se očekuje donošenje zakona za konačno rešenje kosovskog pitanja, a sudeći po Vučićevoj izjavi nakon nedavne posete Americi o političkoj ceni koja treba da bude plaćena, šta bi drugo moglo da bude, koji bi legitimitet tih zakona bio ako bi oni bili doneti od strane parlamenta u kome nisu učestvovali i poslanici opozicije.

Gospodin Mekalister očigledno nije, pre ovih pohvala i saveta koje je uputio poslanicima, pitao sve vreme uz njega prisutnog Sema Fabricija, šefa Delegacije EU u Srbiji, da li su najavljene promene u radu srpske skupštine i zaživele u praksi, kakvo je poslednje stanje poprilično razorenih demokratskih institucija u zemlji (na primer, slučaj REM-a, regulatornog tela za elektronske medije i aktuelne diskusije koje se o tome vode i sada posle kritika EU), te koji su stvarni razlozi napuštanja Skupštine od strane opozicionih poslanika i da li je njihov rad u Skupštini pre toga uopšte i bio moguć, jer sudeći po renomeu delegiranih poslanika vladajuće koalicije za razgovore sa njim – Marijan Rističević i Vladimir Orlić, ne treba biti mnogo optimističan. Inače, ovaj poslenji, Vladimir Orlić, je i zamenik čuvenog Aleksandra Martinovića, šefa poslaničke grupe Srpske napredne stranke u skupštini Srbije, upamćenog po mnogim „biserima“, među kojima je i onaj – da i opozicija, kad bude dobila izbore, može da radi u Skupštini što oni danas rade, tako da se čini da je on i jedan od najzaslužnijih za renome skupštine Srbije koji ona danas uživa.

Plaši me da su ove inicijative zakasnile. Izbori su najavljeni za proleće i nema šansi da se ambijent za ravnopravnu izbornu kampanju popravi, pre svega u medijskoj sferi koja je u potpunosti pod kontrolom vladajuće koalicije. Najnoviji slučaj prodaje Novosti (ranije Večernje novosti, jedan od najtiražnijih listova u zemlji) u kome je država imala većinski paket akcija od 80%, malo poznatom vlasniku preduzeća „Coka“ iz Smedereva, osnovanog sa kapitalom od 100 dinara, za cenu od 300 miliona dinara, posle nedavnih sličnih medijskih transakcija sa nekada renomiranim tv kućama B92 i Prva, najmanje ukazuje na to da država u medijskoj sferi ima nameru bilo šta da menja. Naprotiv! A totalna kontrola medija je i glavni oslonac ove vlasti i tu se krug zatvara, pa ostaje da vam tim povodom ispričam i jedan prigodan vic:

U vojsci se među vojnicima često formiraju neki manji klanovi – mi smo najbolji, najpametniji, najlepši, koji vole da maltretiraju one druge koji to, po njihovoj pameti, nisu. I tako, okomi se jedna takva družina na nekog malog, nikakvog, koji je, takav-kakav je, bio raspoređen da pomaže u kuhinji. I maltretirali ga oni „pravi“ za sve vreme vojnog roka. Uoči polaska kući, opustila se vojska, malo se tu i popilo, raznežili se svi, zaklinju se na večito drugarstvo i prisećaju se lepota služenja vojnog roka o kojima će pričati do kraja života. Tu se neko seti i malog – pozvaše i njega, greota je da i on ne učestvuje u ovom slavlju. „Dođi, ti si naš drug, žao nam je što smo nekad bili grubi prema tebi. Nećemo više nikad!“ Malog to toliko razneži, da pade tu i neka suza. „Vi ste pravi drugari, znao sam ja to, sve vam je oprošteno. Evo i ja izjavljujem da nikad više neću da vam pišam u čaj!“

Dragiša Čolić, 29.8.2019.