Verovatno se sećate ove filmske parodije na filmove o avionskim katastrofama. Kod nas se nešto slično dešava, ali u stvarnosti a ne na filmu. Državi Srbiji preti finansijska katastrofa a  Ministarstvo finansija je ključno ministarstvo koje treba da kreira fiskalnu i monetarnu politiku koja bi u sadejstvu sa odgovarajućim merama ekonomske politike zemlju izvukla iz krize. Radi se o merama makroekonomske politike, što bi po prirodi stvari trebala da bude i glavna delatnost tog ministarstva. Sledeći dalje tu logiku, ljudi koji rade na makroekonomskoj problematici bi trebalo da budu i ključni kadar tog ministarstva – njegovi „lekari u bolnici“. Međutim izgleda da to tamo nije tako i u praksi. Naravno i tu postoji višak zaposlenih, ali pravih stručnjaka nema ili bar – nema ih dovoljno. Drugim rečima i ovde je u pitanju ono klasično – „hiljadu viška, a sto manjka“. Nije teško zaključiti da na taj skor utiče partijsko zapošljavanje. Zapošljavaju se partijski zaslužnici, olako polazeći od toga da ako ne znaš i ne moraš mnogo da se mešaš u svoj posao – uzećeš po nekom ugovornom aranžmanu, najčešće po ugovoru o delu, one koji znaju da rade to za šta si ti primljen. To je toliko uzelo maha da se čak propisuje i koliko koje ministarstvo ima pravo da primi uposlenika po ugovoru o delu. A radi se o ciframa koje se broje na stotine.

       Danas smo čuli za još jednu praksu koja je direktna posledica napred opisane politike – Miroljub Labus, bivši potpredsednik Vlade, sada u okviru privatnog aranžmana, sa svojom ekipom, drži tromesečni kurs zaposlenima u Ministarstvu finansija is oblasti makroekonomskih analiza. Znači li to da će ti kursisti da nam potom kreitaju makroekonomsku politiku. Ko su kursisti, a ko su predavači na kursu. Nisu li možda kursisti oni parijski apartčici koji su se tu zaposlili na gore opisani način. Zašto na tako važnim poslovima na njihovim mestima nisu ovi predavači, koji pretpostavlja se znaju taj posao, jer koja bi ih budala angažovala ako ne znaju ono o čemu druge uče. Zar država Srbija nije mogla bar za takva ključna radna mesta da raspiše javni konkurs, da propiše prave kriterijume i ponudi poštene uslove za obavljanje takvih poslova. Možda bi se na takav konkurs javili i oni predavači. Bilo bi to i mnogostruko jeftinije za ovu državu koja grca pod teretom dugova i drugih finansijskih problema koji to prate.

       Svi znaju sve o partijskom zapošljavanju. Potpisuju se i kojekakvi sporazumi u stilu – ako dođem na vlast, ukinuću partijsko zapošljavanje, ali ta obećanja obično traju koliko i izborna kampanja. Niko neće otvoreno da prizna da je to ugrađeno u srž političkog sistema ove zemlje, te da bi naglo presecanje sa tom pogubnom praksom dovelo i do pada tekuće vlasti, a pred tom pretnjom sve ostaje isto. Ništa nam nije, al’ leka nam nema. Možda se i sećate te priče.

       A da stvar postane vedrija postarao se juče Marko Somborac u svom redovnom Blic-stripu, koji redovno objavljuje u tom listu, ovde naravno prepričano: Vućić usnio divan san – mere provođenja godišnjih odmora u zemlji za državne funkcionere, kojima je on dao primer obaveštenjem javnosti da će svoj godišnji odmor od dva i po dana provesti u Boru, su dale takve rezultate da neće morati da se dira u partijsko zapošljavanje.

DC, 30.07.2014.