Možda je tu odgovor gospodinu Kilibardi koji se pita kako je jedan čovek uspeo da „bude jači od svih koji su hteli da ga sruše“. Gospodine Kilibarda, to je zato što nam je opozicija takva kakva jeste, a i Vi tu spadate. Ne voli niko, pa ni naš narod, ekstremiste i smutljivce bilo koje vrste. Što bi jedno zlo menjao gorim. Nema konstruktivne opozicije, objedinjene makar na minimalno nespornim programima i zajedničkog ozbiljnog delovanja. Svi biste hteli da budete bar mali carevi, pa makar i lažni, a veliki car to vešto koristi. Nisam siguran da vama – malim carevima, to možda i ne odgovara. Šta Vama, gospodine Kilibarda, fali. Lider Narodne stanke ne zvuči loše. Koliki Vam je taj Vaš narod, ne crnogorski – on je veliki, Vaš narod učlanjen u Vašu Narodnu stranku, oni koji su za Vas glasali. A šta su oni drugi, jesu li i oni narod, ili su to samo oni koje ste vi proglasili narodom. Potpredsednik crnogorske Vlade. Dobro, to je već nešto, iako ne verujem da se tamo, takvi kakvi ste, baš mnogo pretržete od posla, ali isplati se – kaplje. Malo i piskarate, kao i ja ovo. Malo se viđate i sa narodom, držite im govore. Mašala! Nije loše. Niste ludi da se ozbiljno bavite politikom, pa da vučete kola vlasti – i odgovornosti, bogami, a drugi da Vas zajebavaju. Bolje ovako sa strane. 100 grama muške vode – ne više, nikako! Neću da ih tucam, hoću samo da ih podjebavam.

       Isto se odnosi na Draškovića. Došao negde iz Gacka, tamo se i ne sećaju kad je poslednji put bio u zavičaju, uzeo Beograd i lepo mu – kaplje. Šešelj došao negde iz Bosne da ovde po Srbiji pravi sranja. U Bosnu, i kad bi hteo, ne bi smeo da ode. Uzeo Zemun i lepo mu, kaplje. Uz to, sada je i potpredsednik Vlade. Baš kao i vi. Kakve veze ima ovaj sadašnji Šešelj, sa onim Šešeljem što je onako lajao na režim za vreme izborne kampanje. Sve veliki Srbi – Karlobag, Virovitica i ostale gluposti. Ko god hoće da izigrava velikog Srbina, on dođe u Beograd. Pa još podovodili i svoje. Čim se neko od njih dočepa bilo koje funkcije, odmah počne da se okružuje svojima – sve moj do mojega. Mnogo puta sam to osetio na svojoj koži. Nemaš šanse sa njima ni tamo gde si se rodio. A kada bih nekim čudom poželeo da odem u Knin, Peć ili Podgoricu, ne bi mi tamo dali ni da budem referent katastarske uprave.

       Ne uobražavajte, ni slučajno, da imam nešto protiv vas Crnogoraca. Simpatičniji mi je, za vreme nedavnog Svetskog prvenstva u košarci, bio onaj „vaš“ Japanac, kako ga zovete, iz Kolašina – Šćepanović, od ovih „naših“, Đorđevića i Tomaševića. Ma, svi su oni naši i mi njihovi – ovakvi kakvi smo, nažalost. A on mi je posebno bio simpatičan, ne zato što je Crnogorac ili Srbijanac, ili što je bio bolji ili gori od onih drugih, već zato što je, onako mlad, svojski i srcem odradio posao. Kod njih nije bilo foliranja. Kad ćete vi političari već jednom da se ugledate na sportiste. Kod njih nema ono – dobar je on, samo nije u formi. Ako nije u formi, gubi utakmicu, ispada iz lige, ide kući – dolaze drugi.

       Zavađate narod, demagogišete, držite govore. Puna su vam usta i Srbije i Crne Gore i Njegoša i Obilića i Kraljevića Marka. Igrate se vatrom, a onda decu, i to tuđu, u rat šaljete. Ma baš me, kao oca, zabole za sve njih zajedno, ne dam svoju decu da ratuju ni zbog njih, ni zbog vas. Da niste možda Vi izuzetak? Možda ne mislite tako?

       Gledam Vas juče na televiziji. Ne izgledate loše za svoje godine. Elegantno, svečano. Malo poduže kose, moderno. Delujete zadovoljno. Vidi se, ide vam, baš lepo. Slušam – hoćemo mi da živimo u Jugoslaviji, ali tražimo svoju vojsku, policiju, diplomatiju, grb, himnu … Carinu niste pomenuli, jer je već imate. Šta još? Šta je još preostalo? Gde ste pročitali da takva država na ovom svetu postoji? Da niste vi neki novi Kardelj? Imate li još neku ideju? Poštenije bi bilo da kažete – ne dopadate nam se ovakvi kakvi ste. Ako ste toliko zaljubljeni u Miloševića, eto vam ga, mi odosmo, doviđenja. Možda biste time i nama pomogli. Blago Miloševiću, dok mu je vas, takvih kakvi ste – i vas tamo i ovih naših ovde. Bolje da ste se samo slikali.

       Daleko bi manja šteta bila da Miloševića ili, što da ne – Vas, postavimo za kralja. Onoga koji najviše doprinosi ovoj lepoti koja nas je snašla. Ali da se ne meša u politiku – ko britanska kraljica. Da se slika, može. I da živi u Belom dvoru, ako hoće.

       Kad ćete već jednom da sletite među narod. Najpametniji govor čuo sam još pre 25 godina, i još ga uvek citiram. Bilo je to u Opatiji, za vreme prorade onog čuvenog Kardeljevog ustava iz 1974. godine. Sve umni ljudi – utrkuju se ko će lepše da kaže o tom delu, pionirskom u savremenoj civilizaciji. Izađe za govornicu jedna Slovenka, profesor Pravnog fakulteta u Ljubljani, žao mi je što sam zaboravio prezime, ime sam upamtio – Majda. Izađe i održa govor: „Dok sam putovala iz Ljubljane, pročitah u ’Delu’ sledeći oglas: menjam svoje ustavno pravo na rad, za bilo kakvo zaposlenje“. Kraj. Zahvali se i ode na mesto. Oni umni odoše na plažu. To je najbolji govor koji sam ikada čuo. Zabole me što je gospođa bila Slovenka, što se zvala Majda i što je to pročitala u „Delu“, a ne u „Politici“ ili „Pobjedi“. Okupljajmo se na bazi pameti, a ne plemenske pripadnosti. Neću da se družim sa budalama, kurvama i folirantima, pa makar bili i iz mog najužeg plemena. Ako me nasred autoputa pregazi neki od ovih besnih momaka sa BG tablicama, sasvim mi je svejedno da li je on iz Beograda, Podgorice ili Obale Slonovače.

Nastaviće se …