Ružan je ovaj naslov, znam, ali nisam imao ideju da napišem išta ružnnije. To je moj subjektivni osećaj prema delovanju bračnog para Drašković u ovoj jadnoj zemlji, a neposredni povod za ovo što rekoh je tekst u jučerašnjem Blicu pod naslovom “Danica Drašković zbrinula sve svoje rođake” i nadnaslovom “Nepotizam na visokom nivou kod supruge lidera SPO”, da bi se danas u istom listu, pod naslovom “GUBITNIK” pojavila i kratka anonsa – sublimat jučerašnjeg teksta, sa sve slikom glavne junakinje (izgleda da ja nisam jedini sa navedenim mišljenjem o Draškovićima) sledeće sadržine: Zaposlila preko veze 18 rođaka i prijatelja u državnim preduzećima.

Na nesreću, nije ovo ni konačan spisak onih koje je udomila ova pokretna Agentkinja za zapošljavanje u vreme kada se samo preko partije može i doći do posla u državnoj i javnoj službi. U sećanju su imenovanja njenih frizerki i ginekologa po diplomatsko konzularnim predstavništvima u inostranstvu, čak i na najviše funkcije.

Naravno, sve to tek kada je sebe pošteno namirila – kako piše u tekstu “već pet godina je član odbora direktora NIS i za to mesečno prima 771.000 dinara”. Zna li neko da me prosveti koji je to naftaški stručnjak Danica Drašković?

       Nedavno se u medijima pojavila i sledeća vest: “Vlasnik luksuzne kuće u elitnom delu Banovog brda u kojoj pevač (Haris Džinović, prim DC) živi sa porodicom jeste Goran Bošković, brat Danice Drašković, koji je odlučio da je proda za dva miliona evra. Goran je godinama iznajmljivao vilu Harisu Džinoviću, ali zbog dugova koje mora da izmiri primoran je da je proda”. Zna li neko da me prosveti ćime se to bavi građanin Goran Bošković, koji je u ovoj zemlji stekao luksuznu kuću u vrednosti od dva miliona evra, koju eto zbog svojih drugih poslovnih obaveza mora da proda iz čega proizilazi da mu ta kuća nije i jedina pošto je normalna pretpostavka da i on negde mora da živi.

Nisam jedini koji tvrdi da je SPO koji je krajem devedesetih godina prošlog veka formirao vlast u Beogradu orobio Beograd. Svojevremeno sam i pisao nešto o tome, a ovde ću samo napomenuti da je Beograd veliki grad i da je mnogo ljudi čije kuće i stanovi po sili zakona (smrti, na primer) prelaze u stambeni fond grada. Taj fond je za vreme vladavine SPO-a ruiniran, jer su iz njega i kapom i šakom deljene kuće i stanovi, koji su kasnije i otkupljivani po bagatelnim cenama.

Nisu samo te nekretnine u pitanju. Pokojni Veselin Bošković, brat Danice Drašković je tada od običnog službenika opštine Savski Venac uznapredovao do veoma probitačne funkcije Direktora Direkcije za gradsko građevinsko zemljište. Ne bih više o njemu zbog onog – o pokojnicima samo  najbolje.

Pa ko su ti Draškovići – Vuk, poreklom iz Gacka, gde ga kako se priča ni najbliži nerado viđaju i Danica – Bjelopoljka, koja u sred Srbije i te kako zna da kapitalizuje i najmanju šansu koja joj se ukaže. O njoj, pre nego što pređem na Vuka, još samo toliko da prema medijima ona kadrira čak i u Narodnom pozorištu. O tome više u tekstu Labudova jazbina www.opancar.com od 21. Februara 2016, pretraživač pod Labudova jazbina.

A što se Vuka Draškovića tiče, ja ne bih mogao da se setim ličnosti sa ovih prostora koja je više kotroverzna od njega: komunista u vreme kada je to zbog potrebe službe trebalo biti – dopisnik „Politike“ iz Lusake, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka; kasnije (ili istovremeno – ko bi to znao kad je ovaj čovek u pitanju) istaknuti ideolog četnika, inače ljutih komunističkih oponenata;  početkom ratnih sukoba na prostorima bivše Jugoslavije, sa Šešeljom i Nikolićem istaknuti ideolog stvaranja Velike Srbije na granici Karlobag—Ogulin—Karlovac—Virovitica, što je bio i uzrok kasnijih krvavih ratnih sukoba na tim prostorima, da bi danas javno propagirao pristupanja Srbije Evropskoj uniji; kralj balkona kako su ga mladi koji su se borili protiv Miloševića prozvali, vođa krvavih demonstracija od 9. marta 1991. godine kada su protiv demostranata upotrebljeni i vodeni topovi (Aleksandar Vulin, tada istaknuti član JUL-a na suprotnoj strani, sa čuvenom izjavom iz tog vremena: Pa nisu valjda trebali da ih polivaju toplom vodom!), da bi koju godinu kasnije postao Ministar inostranih poslova u Miloševićevoj Vladi; jedan od samozvanih lidera opozicije protiv Miloševićeve vlasti, da bi prilikom martovskih demonstracija 2000. godine, koje su direktno dovele i do njegovog pada odbio da u njima aktivno i učestvuje.

       Kasnije, sa svojim SPO-om, politički šibicar – učesnik u režimskim Vladama, na principima prodaje sve manjeg uticaja u narodu koji mu je nekada verovao, što traje i do današnjih dana. SPO je, kao politička stranka, odavno pao ispod granica cenzusa, što mu ne smeta da se sa ostacima svoje partije priključuje vlastima i rabi to malo političkog uticaja koji mu je u ovom jadnom zaluđenom narodu preostao. Više o tome: www.opancar.com u tekstu – Sa balkona na kaldrmu. To i sijaset drugih tekstova, sve pod pretraživačem Drašković.

Pa koliko to košta, ako oni tako opskurni, toliko naplaćuju. Narode, stoko jedna, opameti se!  Dokle će ovakvi da te muzu?

Dragiša Čolić, 14.07.2017.