Čitam izveštaje sa suđenja čoveku čije je hapšenje predstavljeno kao događaj godine i zasenilo nedavno održane vanredne parlamentarne izbore i – kao pravnik, advokat, ne mogu se oteti utisku da je to počelo kao najobičniji cirkus. Pogađate, reč je o Darku Šariću. Taj čovek, koji je u ne tako davnoj prošlosti postao državljanin Srbije, se jednostavno sprda sa sudom te države, a time i sa samom državom. On sebe predstavlja kao čoveka koji ni mrava ne bi zgazio, siromah koji od imovine nema nigde ničega pa ga država izdržava – hvali doduše zatvorskog kuvara, čime je sve rekao i o sudu i o tužiocima. Po njemu, ovi poslednji izigravaju Šerloka Holmsa koji mrežom ispred suda hvata svedoke. Da li je to tako, uskoro će se valjda i videti. Nadajmo se da je ovo tek početak. Možda je on čovek koji ni mrava ne bi zgazio, ali ako je mrave nemilice hranio robom koja mu stoji u opisu delatnosti poslovanja onda su se mravi i sami gazili. I to mnogo njih. Jako mnogo!

       A što se tiče suda, za njih nema opravdanja – za njih je početak onda kad je suđenje i počelo i oni nemaju šta da čekaju. Oni moraju da zaštite dostojanstvo institucije koju predstavljaju. Stoji činjenica da se optuženi može braniti svim onim sredstvima za koja smatra da mu mogu koristiti, ali je i Sud tu da vodi računa da ovaj u tome ne pretera. A povod za ovo indirektno obraćanje sudu našao sam i čitajući ispovest Mileta Novakovića, policajca koji je uhapsio ubicu Zorana Đinđića, o tome kako se osećao dok je po službenoj dužnosti morao da svedoči na kasnijem suđenju – „Tada se u sudnici odigrala, za medije, jedna od najzanimljivijih scena u dotadašnjem pretresu. Trajala je dva, tri minuta. Ubici premijera je dozvoljeno da, sa bliskog odstojanja, u izlivu besa, ponovi niz uvreda i pretnji, a da mu predsednik veća to dozvoli bez prekida i opomene … To ćemo ti i ja raspraviti pred drugim sudom …. Da li si ti normalan ološu jedan? Ti si lud ako misliš da će ovo da ti prođe!“ (prema odlomcima iz knjige Državo, ruke uvis!, koje ovih dana objavljuje Blic). Tog čoveka niko nije zaštitio ni tada ni posle, pa je morao o tome knjigu da napiše, kako kaže – I zbog njih i zbog sebe, a najviše zbog istine i pravde.

       Ne bavim se tom vrstom advokature, pa očekujem da će kolege krivičari odmah početi da me napadaju uobičajenim frazama koje se mogu čuti i u njhovim izjavama koje slavodobitno daju medijima po završetku takvih suđenja. Odgovoriću im unapred. Nigde u civilizovanom svetu takvog cirkusa od suđenja nema – nisam samo gledao filmove o tome, imao sam prilike i lično da se uverim, što bi Mujo rekao – Hodo bolan, hodo!

       Uostalom, zašto u onoj drugoj vrsti suđenja – građanskim parnicama, sudije veoma mnogo drže do sebe. Kažnjavaju vas sa po 50.000 dinara za sve i svašta. A imao sam prilike da učestvujem i u krivičnim suđenjima – u svojstvu zastupnika oštećene strane. Osećao sam se međ’ sudijom, tužiocem, advokatom optuženog … kao da se meni i mom klijentu sudi. Zar ovo nije isti pravni sistem. Nije valjda to samo zbog toga što u parnicama obično imate dva suprotstavljena advokata, pa oni sami ne daju na sebe. A najgore bi bilo, kad bi ovaj cirkus sa Šarićem bio uzrokovan i nekim prethodnim dilom – da se prevashodno dezavuišu politički protivnici, oni koji su pre nas bili na vlasti!  Nekako mi nije normalno, da se čovek kome se sudi za tako ozbiljna krivična dela, ponaša u sudnici kao običan šarlatan.

DC, 26.03.2014.