Stižu upozorenja da nas ponovo očekuju velike poplave usled prolećnih kiša i naglog topljenja snega u Alpima. To bi trebao da bude dovoljan razlog da proverimo da li spremno dočekujemo te sezonske pojave i prilika da vidimo šta je u međuvremenu od zadnjih poplava urađeno da se posledice tih nemilih događaja spreče.

Plaši me da je odgovor na oba pitanja negativan. Čini se da niti spremno dočekujemo poplave, niti smo u medjuvremenu bilo šta ozbiljno uradili na sprečavanju mogućih posledica poplava, a što je najgore ne treba ni očekivati da se u međuvremenu tu nešto popravi, jer sve češće se govori o novim izborima, a to je divna prilika da se u izbornoj kampanji pokaže nesebična briga o poplavljenima – od svih stranaka, kako onih u vladajućoj koaliciji, tako i onih iz opozicije. Zamislite dirljive scene u kojima naši političari u ribarskoj odeći (tek kupljenoj) rizikujući svoje živote plove gumenim čamcima ka poplavljenima sa zavežljajima hrane i ostalim potrepštinama pod miškom – to je prilika koju bi za potrebe kampanje trebalo izmisliti, a eto nama se posrećilo.

A niko se nije setio da u međuvremenu treba sprečiti gradnju novih kuća u zoni poplava, da treba održavati obalne nasipe, da treba naredi čišćenje odvodnih kanala u kojima ti isti budući poplavljeni bacaju otpad pa čak i uginulu stoku – ko da im se zameri, pa da izgubi glasače. Iz istih onih razloga zbog kojih se ne zameramo određenim populacijama – „delijama“ i „grobarima“ po fudbalskim, košarkaškim i drugim sportskim priredbama, Romima ili ciganima, kako god hoćete, koji seku telefonske kablove, čerupaju svetlosne putne oznake, vade šahtove po ulicama, nanoseći time ne samo štetu, već i ugrožavajući ljudske živote, jer glas svakog od pomenutih vredi isto koliko i moj. U ono „pogano“ komunističko vreme, postojala je i kazna gubitka građanskih prava – ukidanje prava glasa tok određene sankcije traju. Sada, pod uticajem sveopšte demokratije nikom to – a naročito političarima, ni ne pada na pamet.

* * *

A što se tiče Aleksandra Vučića i njegovog nastupa u pomenutoj emisiji, strašno bih želeo da taj čovek ostvari bar deo onoga što najavljuje i kako se predstavlja. Pa neka bude i „tata“ svima ostalima – iz koaliucije ili sopstvene stranke, sve jedno. Nema nama bez čvrste ruke, što ne mora da bude suprotno demokratiji u koju se svi zaklinjemo. Demokratija i anarhija nisu isto. Nije valjda bolje od ovoga ono kako je Vladu vodio Mirko Cvetković. Ili ovo, kako danas – pod tom parolom, rasturaju Demokratsku stranku, Dušan Petrović, Dragoljub Mićunović, Vuk Jeremić i pratioci. Ja nemam ni jedan jedini razlog da mu se udvaram. Nikada neću prihvatiti njegovo delovanje u okviru Radikalne stranke – ni za vreme Šešelja, ni za vreme Nikolića, pa čak ni u ovoj sadašnjoj stranci, za vreme Nikolića. Čak mi se čini da je pred prošle izbore bio malo i skrajnut, pa sam nešto u tom smislu i napisao u mojoj knjizi O OPANČARIMA I OPANCIMA. Želeo bih da verujem da je to bilo zbog toga što je već tada pokazivao neke nagoveštaje ovog što sada pokušava da učini. Međutim, plaši me da sam neće uspeti. Morao bi imati neku pomoć. A to nisu ni Dačić, ni Dinkić, a još manje Nikolić. Od pomenutih, jedino bi se od Dačića moglo nešto očekivati, ali on prvo treba da se obračuna sa ostacma Miloševićevih trabanata u sopstvenoj stranci, na čelu sa Mrkonjićem, koji svojim imidžom nadmašuje i doskoro neprikosnovenog Velju Ilića. Šta mu znači ono – Dačić je dobar dečko. Dačić je moje političko dete i slično. Pa taj Dačić je Premijer ove zemlje. Kakav je to nabeđeni paternalizam, gde on onako nezgrapan ljubi u teme Velju, Ivicu i druge. Ne radi on to zbog toga što ih toliko voli već da pokaže svoju veličinu, a to je prosto do bola.