Opančar agencija javlja … „Preuzimanje odgovornosti ili institucija“

oktobar 11, 2020 u rubrici Opančarski dnevnik

Jedan naslov – Preuzimanje odgovornosti ili institucija (N1, Dnevnik u 19, 9.10.2020) kazuje sve o političkoj situaciji u Srbiji.

U izjavi datoj posle razgovora koji su pre dva dana vođeni u Beogradu sa komesarom za porširenje EU Oliverom Varheljijem, a povodom ovogodišnjeg izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije ka pristupanju Evropskoj uniji, koji se ocenjuje kao jedan od do sada najnepovoljnijih, sa posebnim akcentom na (ne)vladavinu prava, zloupotrebu medija, korupciju i dr. predsednik Srbije Aekdsandar Vučić (dalje: ON) je rekao: Preuzimam odgovornost za kritike u izveštaju Evropske komisije upućene Vladi Srbije u godišnjem izveštaju o napretku Srbije ka pristupanju Evropskoj uniji, da bi potom objasnio da njegova odgovornost može da bude samo politička ali ne i krivična, a zatim dodao i sledeće: „Sud o mojim odlukama i o uspešnosti doneće građani na izborima jer su jedino oni merodavni!“

Moja tetka Zorka je oduševljena – Koji je to čovek! Prihvata odgovornost i za ono što nije kriv.

No, pusti tetka zorke, nisu penzioneri najveći krivci za ovo što nas je snašlo. Gori su oni koji su se učlanili u SNS, pa pouvljivali u državnu službu. A takvih je mnogo. Oni su pravi čuvari ove lepote.

Da se ne udaljavam. Da analiziramo šta ona gore NJEGOVA izjava zapravo znači.

Najpre, deo izjave o preuzimanju odgovornosti za odluke koje donosi Vlada – a Vlada nije samo skup ministara na čelu sa premijerom, već i kompletan sistem institucija kroz koje se politika Vlade sprovodi, znači i otvoreno priznanje da ON o svemu tome i odlučuje, a za one koji se u politički sistem i razumeju, to nije samo prazno priznanje tipa – preuzimam odgovornost za poraz reprezentacije Srbije na evropskom šampionatu u fudbalu, već i stvarno priznanje onoga što se u političkom sistemu Srbije zaista i dešava.

Nadležnosti Predsednika Srbije određene su Ustavom, a u tim nadležnostima niti stoji, niti bi se čak i iz njihovog konteksta dalo protumčiti da su kompetencije koje je ON hrabro preuzeo – a čime se očigledno i diči, spadaju u njegove nadležnosti, pa se iz toga i ne može izvesti drugi aključak do da se radi o čistoj uzurpaciji vlasti. Aleksandar Vučić je inteligentan čovek, uz to i pravnik – „najbolji u istoriji Pravnog fakulteta u Beogradu“, kaako reče ona bruka od dekana tog (i mog) fakulteta Sima Avramov, pa sam siguran da se i ON slaže sa tom kvalifikacijom. Mogao bih se i ja složiti sa onim što ON dalje kaže – da njegova odgovornost može da bude samo politička, ali ne i krivična, jer i ON i ja znamo da se krivično može odgovarati samo za ono što je u Krivičnom zakoniku stipulisano kao krivično delo, pa da se vratimo na političku odgovornost.

Prilikom preuzimanja funkcije Predsednika, Aleksandar Vučić je položio i zakletvu koja glasi:
„Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo, kao i ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, poštovanju i odbrani Ustava i zakona, očuvanju mira i blagostanja svih građana Republike Srbije i da ću savesno i odgovorno ispunjavati sve svoje dužnosti“.

Politička odgovornost za u konkretnom slučaju učinjenno – u uređenom političkom sistemu, bi mogla da bude samo demisija sa dužnosti. Naš sistem se u tom smislu ne razlikuje od drugih, ali mi upražnjavamo politiku dobrih propisa koje donosimo, ali koje ne primenjujemo u praksi, tako da bi to i ovde bio slučaj. To naravno i ON zna, pa dodaje i ono: „Sud o mojim odlukama i o uspešnosti doneće građani na izborima jer su jedino oni merodavni“, što neodoljivo podseća na izjave sa suđenja komunistima (po kojima ovi inače zdušno pljuju) – Priznajem samo sud svoje partije!

Ako tome dodamo i izjavu Preedsednika samo dan uoči posete evropskog zvaničnika g. Verhaljija Srbiji – Nisam čitao izveštaj, ne znam šta piše u njemu, što bi samo po sebi bilo nečuveno – da Ptredsedbik države ne čita izveštaje Evrope čijem je priključenju navodno posvećen, ili izjavu Premijerke koja u prilično oštrom tonu saopštava da se sa nekim ocenama iz Izveštaja ne slaže, a da će za neke ocene tražiti objašnjenja, onda je jasno i koliko je tom dvojcu, u kome je oličena kompletna politika Srbiije, uistinu i stalo do priključenja Evropsoj uniji.

Na drugoj strani ni politika Evrope prema priključenju Srbije nije ništa bolja, što se vidi iz brojnih primera, pa i ovog iz pomenute posete g.Verhaljija – na jednoj strani oštre ocene u izveštaju, na drugoj strani međusobne pohvale pune optimizma, tako da se međusobno „kurvanje“ i dalje nastavlja – onima je stalo samo do priznanja Kosova, a ovima samo da ovo što duže potraje, pa obnaašaju politiku posvećenosti evropskom putu Srbije ka priključennju Evropskoj uniji.

Po mišljenju ovog autora sa takvom politikom mi možemo da budemo primljeni u EU samo kao rezultat borbe velikih sila za njihovo strateško prisustvo u ovom delu Evrope – onako kako su svojevremeno u EU primljene „đuture“ zemlje bivšeg istočnog bloka – Poljska, Čehoslovačka, Mađarska, Rumunija, Bugarska … pa i baltičke zemlje koje okružuju Rusiju.

Plaši me samo da u toj igri nekoj od strana ne dozlogrdi pa dođe do reprize onoga što se desilo u Rambujeu, a potom i onoga što je usledilo – bombardovanja Srbije 1999. godine.

Dragiša Čolić, 10.10.2020.