Opančar agencija pita … Alo pravosuđe! Da li ste svesni kuda to vodi?

septembar 11, 2020 u rubrici Opančarski dnevnik

Slavko Ćuruvija, novinar, urednik i vlasnik Dnevnog telegrafa je ubijen 1999. godine – pre više od 21 godine. Suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije počelo je 2015. godine – tek posle 16 godina, iako je od dana ubistva bilo jasno u čijem izvođenju je to ubistvo izvršeno, a sve to tek posle formiranja posebne komisije koja će se baviti ubistvima novinara. Prvostepena presuda – osuđujuća za 4 saizvršioca pomagača, visoko rangiranih pripadnika državne bezbednosti, doneta je posle četiri godine. Osuđeni su ukupno na 100 godina zatvora, što znači da je njihovo delo i dokazano. Po žalbi, Apelacioni sud ukida presudu, iz formalnih razloga – prvostepeni sud je kao nepostrednog izvršioca označio NN lice, čime je prekoračio optužnicu jer, NN lice se u optužnici ne pominje i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Neću se ovde, posebno i kao advokat, baviti onim čega je štampa ovih dana puna, a što se svodi na to da li je apelacioni sud imao i drugih mogućnosti, sem da predmet vrati na početak – 21 godinu od izvršenog ubistva! Pitanje postavljam „s krova“, krajnje laički – kakvo je to pravosuđe koje ni za 20 godina ne može da reši relativno poznati slučaj, a posle ovog vraćanja na početak – ni kada će, ni da li će, jer u našem pravosuudnom sistemu postoji i instituut tzv. apsolutne zastarelosti i koje se poruke takvim sudovanjem šalju – kako izvršiocima takvih dela, tako i građanima – gledam pre neki dan anketu među studentima, budućim akademskim građaanima, retko ko od njih i zna ko je bio Slavko Ćuruvija, jer u vreme njegovog ubistva nisu bili ni rođeni.

U konkretnom slučaju reč je o ubistvu novinara, a nažalost ima još takvih slučajeva od kojih ona najpoznatija nisu ni započeta – ubistvo Dade Vujasinović iz 1994. godine, Milana Pantića iz 2001. godine … ne bih ovde znao da navedem bilo koji rešeni slučaj ljudi iz te profesije, iako – po zakonu, spadaju u posebno zaštićenu kategoriju.

Pristalica sam stava da je zloupotreba medija, glavna poluga očuvanja i ove i svake druge vlasti. Novinari tu imaju opasnu i nezahvalnu ulogu. Nije li i u tome odgovor na ovde postavljena pitanja. Ko su akteri takvog sudovanja, a sve su to visoko rangirani pravni stručnjaci – počev od tužilaštva, Specijalnog suda koji postupa u prvom stepenu, Apelacionnog suda, do advokata odbrane. Ovde, kao građanina, ne interesuju me ni razlozi ko je od njih kriv i koliko. Ako pravosudni organi to ne shvataju – ne verujem u to, ili ne žele da to spreče – što da ne, ponekad je i ta opcija poželjna, onda je to problem svoje vrste koji izlazi iz okvira pravosuđa, a pomenuti nosioci pravosudnih funkcija su onda tu u ulozi saizvšilaca.

* * *
Juče na društvenim mrežama naiđem na sledeću objavu:
„Pre dve godine u ovo vreme Stojanka Stojanović Coka, žena od 70 godina, bez prethodnog krivičnog dela, nakon godina pretrpljenih pretnji je hladnokrvno ispalila tri metka u stomak i glavu investitoru Zoranu Trifunović koji je sprovodio kampanju zastrašivanja ne bi li je primorao da proda kuću i plac u kojoj živi sa sinom.
Građevinski investitor Zoran Trifunović je 9 puta pravosnažno osuđen samo u rodnoj Jagodini, dok se nekoliko slučajeva vodilo protiv njega i na beogradskim sudovima. Hapšen je jer je organizovao zajedno s izvođačem radova Ljubomirom Tadićem, grupu od 20ak mladića koji su 2009. pretukli penzionere Koču Kostovskog i njegovu suprugu Menku, a zatim im demolirali porodičnu kuću u Ulici Stanka Vraza na Zvezdari.
Tužen je još i za prevaru, falsifikovanje isprava, i čitav niz krivičnih dela, a u nekim njegovim zgradama čak su i kupci stanova posle useljenja morali sami da uvode vodu i struju. Mnogima je dugovao novac i zbog toga je retko odlazio u Jagodinu.
Od suda je dobijao isključivo uslovne ili novčane kazne, bez dana zatvora, a Trifunović je kao i čitava klasa sličnih, koja je iznad zakona pomislio da će uvek odgovor prema njegovim metodama biti samožrtvovanje ili samopovređivanje kao što je to uglavnom kod nas slučaj.
Gospođa Stojanka je zato danas za neke opomena za neke heroj. Mi je puno pozdravljamo (srce kao “emošen” na kraju).”

Prošlog meseca, meštani sela Rakita na Staroj planini, sami rešili problem – Inspekcija donela rešenje da se izvade cevi postavljene radi izgradnje mini hidroelektrane, rešenje nije imao ko da izvrši godinu i po dana, meštani se organizovali, udruženom akcijom sami povadili cevi i rešili sukobe koji godinama oko toga traju.

Vrnjačka Banja – U zaštićenoj zoni, na svega 6 metara od jednog od glavnih izvora mineralne vode Snežnik (zaštićena zona je 300 metara – kažu da tu ni budak ne sme da se pobode) niče višespratni stambeni objekat čiji je investitor bliski rođak visokog funkcionera SNS-a. A Snežnik je upravo zbog pojave fekalnih materija usled nedozvoljene stambene gradnje doskora bio zatvoren.

Dozvolu za gradnju izdale su lokalne vlasti Vrnjačke banje. Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i veze – kome kao direktor Koridora Srbije pripada i pomenuti funkcioner SNS-a, kaže postupak je u toku, veruje u pozitivan ishod postupka i gradnja se nastavlja.

Za neupućene: Vrnjčka banja je po broju noćenja nosilac titule Kraljice turizma, čak i u vreme one šire Jugoslavije, jer tamo sezona traje preko cele godine. Sada stižu vesti o iseljavanju građana iz Vrnjačke banje, ali šta je to prema političkoj gromadi visokog funkcionera SNS-a.

Ovih dana stiže i vest, takođe iz Vrnjačke banje, da je presušio izvor “Jezero” čija se voda koristi u terapeutske svrhe, zbog izgradnje obližnjeg privatnog akva parka.

Treba li građani i ovde da se organizuju i spašavaju Vrnjačku Banju?

* * *
Pitanje pravosuđu sa početka ovog teksta – Da li mi to idemo u pravcu zavođenja sistema samoodbrane i samozaštite. Postojalo je to i u “ono” vreme koje je prethodilo ovoj naprednoj vlasti – ali da sprečava i predupređuje ovakve pojave, a ne da ih pospešuje.

Dragiša Čolić, 10.9.2020.