Opančar* javlja – Basara u endorfinu

januar 28, 2021 u rubrici Opančarski dnevnik

Basari se baš posrećilo – 11 godina je bio kontraendorfiran (endorfin – hormon sreće, prim. DC), dakle – nesrećan, u „Danasu“, dok je famozno u kolumni istoimenog naziva pisao o nesreći koja ga je zadesila da tu piše, da bi na oduševljenje širokih narodnih masa – čitalaca „Kurira“ i ostalih kovača sreće u najuspešnijoj zemlji Evrope – i šire, u tekućem prelaznom roku prešao u taj prestižni beogradski – i šire, list.

Za mejnstrim medije u zemlji to i nije bilo neko iznenađenje – kako za one brojnije koji su to priželjkivali, tako i za one malobrojne koji su na to upozoravali. Nagoveštaj za ove poslednje datira još iz njegove kolumne iz 2014. – Aleksandar Vučić – najusamljeniji čovek u Srbiji, gde, mora se priznati, vizionarski konstatuje da „trećina pseudoelitne Srbije Vučića vidi kao izdajnika srpstva, trećina ga gleda kao strano telo u organizmu, trećina u njemu vidi Zavod za zapošljavanje“, da bi na kraju mudro zaključio – „Videćemo šta će uraditi od vladarske usamljenosti”.

Gledao, gledao – punih šest godina, i na kraju progledao, što je i nagovestio u kolumni „Bolje Vučić u ruci nego Đilas na grani” iz januara 2020.

“Posledično se OVO što „nikada ovako nije bilo“ umesto seljačkim diletantizmom abraševićevskog tipa – kako bi bog definisanja zapovedao – naziva autoritarizmom, što je dibidus pogrešno jer autentični autoritarni sistemi možda nisu najprijatnija mesta za život raznoraznih luftiguza, ali se po pravilu odlikuju disciplinom, efikasnošću i (na svoj način) ekonomskom”,

a što se tiče Đilasa, kojim je očigledno opsednut:

„Centrali“, međutim – inače vrlo dobro obaveštenom izvoru – tako nešto očigledno ne pada na pamet, ne zato što bi imala nešto lično protiv Đilasa nego zato što je (po meni ispravno) procenila da Đido ima velika (poslovna) očekivanja i ambicije, a da nema nikakvu održivu/primenjivu politiku, pa je na sastanku u Departmentu of State donet jednoglasan zaključak – bolje Vučić u ruci nego Đilas na grani. Očekujem saopštenje iz SZS: „Basara „najavio vešanje Đilasa“,

tako da je, bez sumnje, u centrali kako u onoj – Departmentu of State, tako i u ovoj Departmentu of ON, Basarin transfer sa oduševljenjem prihvaćen.

* * *
A da sreća nikad ne ide sama, pokazalo se i u potonjim dešavanjima – Basara je za svoju knjigu Kontraefedrin ovih dana dobio NIN-ovu nagradu.

Nisam čitao, pretpostavljam da ni vi niste stigli, pa ću se poslužiti onim kako je izdavač – Laguna, na svom sajtu pretstavio ovo delo:

„Vrhunac Basarinog opusa o demontiranju srpskih mitova. Detronizacija nacionalnih veličina i bardova, od Andrića do Đilasa, razobličavanje tobožnjih istorijskih i biografskih kontroverzi, kod njega je uvek u službi izvrgavanja ruglu pogubnog srpskog mentaliteta, ideoloških zanosa i nacionalne megalomanije njegovih nosilaca, čije je samouništavajuće razmere u literarnoj formi uzdigao do groteske i ubojite, bespoštedne satire.
Neiscrpan humor i hiperbola glavna su piščeva oružja i u ovom romanu, svojevrsnom nastavku Andrićeve lestvice užasa.
Nesumnjivo najbolji i najubojitiji u vencu Basarinih romana koje otvara Početak bune protiv dahija i koji tematizuju maligne i neuralgične tačke novije srpske istorije, kulture i politike.”

To je napisao izdavač u avgustu 2020. kad je knjiga izašla iz štampe, verovatno neznajući da će autor, kratko vreme iza toga, preći kod onih na koje bi se ove ključne opaske mogle i odnositi – Detronizacija nacionalnih veličina i bardova, od Andrića do Đilasa, gde se, na primer, lansira narativ, da se nezahvalni Srbi, do pojave Aleksandra Vučića i njegove ekipe, nisu setili da se oduže Stefanu Nemanji, pa su ovi radi ispravke te istorijske nepravde, morali na neodređeno vreme da zatvore Beogradsku železničku stanicu – i autobusku takođe, kako bi na prostranom trgu gde su se ovi objekti nalazili, Stefanu Nemanji podigli spomenik visok 23 metra, što je kod brojnih spomenika, trgova i ulica u zemlji koje nose ime ovog za Srbiju velikog čoveka – to niko ne spori, apsolutno netačno.

Neću to nagrađeno delo ni da čitam – ne zbog toga, već zbog nečeg što smatram veoma važnim. Ja evo pomalo i pišem – ne poredim se ni sa Andrićem ni sa Basarom, ali ne mogu da zamislim da bilo ko može – uspešno, da govori jedno, a da radi i piše drugo, pa da za to još bude i nagrađen. Ako ste ikad gledali takmičenje Zvezde Granda – ja jesam, dok je tu u prvom planu bila dobra narodna muzika i ozbiljno ocenjivanje od strane žirija, da većina od njih zna da kaže izvođaču – dobro je bilo, ali ja ti nisam verovao – naravno i obrnuto, a ja Basari ne verujem.

A što se tiče dodeljene nagrade, citiraću ovde samo jednog od pisaca koji je svoju knjigu povukao iz konkurencije za nagradu, Vladu Arsića, koji kaže – Neću da učestvujem u estradno-varskom-medijskom spekraklu, pa pritom postavlja i pitanje:

„Ako apriori pretpostavim da u svim tim prestižnim žirijima sede stručni, kompetentni, kredibilni ocenjivači upravo me te dijamentralno suprotne odluke u tome demantuju… dolazimo u paradoksalnu situaciju da u istoj godini, u konkurenciji istih romana, jedno delo biva ovenčano nagradom, a već u izboru za neku drugu, isto tako značajnu i prestižnu, ne stigne čak ni do šireg izbora.“

Dobro, možda je pomenuti pisac bio i subjektivan, ali u ovakvom načinu dodeljivanja nagrada ima i nečeg veoma objektivnog. Nagrađeno delo je objavljeno u avgustu 2020, godine, iz čega se izvlači zaključak da u konkurenciji za nagradu učestvuju i knjige objavljene relativno kratko vreme pre saopštavanja pobednika. Ima 296 strana. Uzmimo da je u konkurenciji za nagradu učestvovalo nekih stotinak naslova i da je 300 strana neki standard. To je negde oko 30.000 strana koje svaki član žirija u tako kratkom roku treba da pročita, da uporedi, da prodiskutuje sa ostalim članovima žirija – 30.000 strana za nekih 100 dana otprillike, ili 300 strana dnevno – Da li je to moguće i da li verujete u objektivnost odluke o proglašenju pobednika – ja ne! Nije li logičnije da se knjiga objavi, da živi neko vreme, da se uzmu u obzir i mišljenja stručne kritike i čitalačke publike, pa da se onda pristupi proglašenju pobednika.

*U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke. !
Obuješ ih, popenješ se na soliter”
i skočiš sa desetog sprata –
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić, 27.01.2021.