Sloboda je hrabrost da se pogleda istini u oči

mart 30, 2015 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

Autor: Feđa Dimović, advokat

       U svom kapitalnom delu “Arhipelag gulag” poznati ruski pisac i disident Aleksandar Solženjicin, između ostalog, je napisao: “Navikli smo se da za junaštvo smatramo samo vojničko junaštvo (ili još i ono kada se leti u kosmos), ono koje zvecka ordenjem. Zaboravili smo na drugu hrabrost – građansku, koja je našem društvu tako, tako, tako potrebna a koja tako, tako nedostaje…”.

       Ove Solženjicinove reči kao da su danas ispisane autolakom na nekom zidu u centru Beograda.

       Crtač grafita je neko dovoljno hrabar da se suoči sa sve većim državnim terorom, ali i dovoljno svestan činjenice da se bez građanske hrabrosti ne može zamisliti ni opstanak same države. Njegov stvaralački čin bi verovatno bio osujećen hapšenjem od strane specijalnih jedinica komunalne policije ili bejzbol palicama vernih zaštitnika partije. Ne bi me začudilo ni kada bi “Kobre”, pored obezbeđivanja uže i šire porodice Vučić, njihovih prijatelja, poznanika i komšija, dobile nove zadatke u okviru svoje vojničke službe: sprečavanje širenja neprijateljske popagande po neokrečenim fasadama velegrada.

       Na to se otprilike i svela, nekada pompezna, borba protiv korupcije i organizovanog kriminala. Hapse se svi opasni teroristički elementi naoružani eksplozivnim lecima, bojevim plakatima, ubojitim fejzbuk statusima i drugim oružjem za masovno uništenje ugleda onih koji ugled nikada nisu ni imali.

       Citirani vapaj za građanskom hrabrošću nije naveden kako bih istakao svoju sklonost ka čitanju knjiga. To ovde više i nije naročito na ceni, kada se uzme u obzir da imamo narodne poslanike koji ne znaju ni osnovne geografske pojmove. Solženjicin je kritikovao Ruse da su bili suviše plašljivi da bi se pobunili protiv zločina komunizma, što me je ponovo navelo da se zamislim nad apatijom i strahom koji je zavladao u našem narodu. Svi znamo da se kroz istoriju ponavljaju isti primeri anesteziranih masa, koje kao ovce blejeći odlaze na klanje. Brojčano nadmoćna gomila, umesto da zajednički nagrne na svoje malobrojne dželate, mirno stavlja glavu na panj i čeka pad giljotine.

       Osuđeni na smrt se verovatno do poslednjeg trenutka nada pomilovanju ili jednostavno nije svestan da se to baš njemu događa. Dok god nije došao njegov red, on mirno posmatra kako oni ispred njega odlaze u nepovrat. Niko ne želi da bude taj koji će prvi krenuti na neprijatelja i samim time otići u sigurnu propast, da bi možda tamo neki stoti nepoznati iza njega preživeo. Danas u Srbiji mi smo to stado! Ko je od nas sada spreman da bude novi Gavrilo Princip i da se žrtvuje za neke još nerođene generacije? U trenutku kada se ceo svet polako budi, mi smo utonuli u zimski san. Pravi vašarski medvedi bez kandži i zuba, sa probušenim brnjicama kroz koje je provučen debeli lanac. Igramo kako sistem svira, a za nagradu nam bace po koju crvljivu krušku.

       Čvrsto se držimo za svoje laži i opsene, kao davljenik za slamku. Iz čiste samoodbrane postali smo majstori samoobmane. Nosioci crnog pojasa u ubijanju crnih misli svim mogućim vrstama šarenih pilula, koje nam omogućavaju beg od stvarnosti. Zanosimo se izmišljotinama kako je Srbija mnogo slobodnija i otvorenija od mnogih drugih mesta na svetu, gde su ljudi odavno nesrećni i otuđeni, a nismo ni svesni koliko smo se otuđili jedni od drugih. A što se slobode tiče, nju smo odavno napustili kao potpuno neupotrebljivu stvar. Ona bi nam samo smetala da uspešno uživamo svoju dnevnu dozu laži.

       Sloboda je hrabrost da se pogleda istini u oči, koliko god ona bila surova i nepodnošljiva. Mi slobodu ne trebamo – zato se i ne bunimo! Zato smo mi “bolji” od naroda Grčke, Španije, Italije, Francuske, Nemačke, Rumunije, Islanda, Turske, SAD-a, Kine…i svih drugih koji dižu glas protiv nepravednog sistema i ogromne nejednakosti među ljudima. Zato mi mirne duše ispijamo espreso u bašti kafića, dok Evropa gori u borbi protiv bankarske oligarhije. Zato mi čekamo 1. maj sa samo jednom dilemom – da li da na ražanj nabijemo prase ili jagnje, dok će se širom sveta vijoriti barjaci nezadovoljnih.

       Ovaj naš anonimni crtač grafita sa početka priče ostaje usamljeni junak u našoj priči. Možda će i uspeti da završi Solženjicinov citat, a možda će ga ipak na vreme sprečiti. Citat je verovatno predugačak da bi ga neko čitao, jer današnja pravila marketinga i brendiranja nameću mnogo kraće forme.

       Ljudi jednostavno nemaju dovoljno vremena da čitaju bilo šta duže od novinskog naslova ili reklamnog slogana omiljenog proizvoda. Ako ga vlast torturom pretvori u mučenika, njegova slava će biti aktuelna koliko i status na “Tviteru”. Takav brutalni čin sigurno bi izazvao i pravu “Fejzbuk” revoluciju, koja bi zapalila stotine “lajkova” i “atendinga” na protestu koji će se održati na “volu” grupe otvorene za podršku našem junaku. Međutim prava pobuna se ne može dogoditi u tvojoj sobi, već napolju, u onoj istoj masi blejećih ovaca, koje odjednom odbijaju da idu pod nož.

       Prestani da se obmanjuješ jer tako ne ceniš samog sebe, a samim time ni ljude oko sebe. To je ono što sistem priželjkuje, a ti ga prevari, pa izađi na sunčan dan i ponovo se zaljubi u slobodu. Pokaži da u tebi ima još uvek hrabrosti da je voliš. To je našem društvu tako, tako, tako potrebno!