Usnio sam strašan san …

oktobar 23, 2019 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

(Zabranjeno za one koji ne govore ružne reči i mlađe od 12 godina)

… fasciniran promocijom knjige Gorana Vesića – i ja sam napisao knjigu, ništa posebno, znate ono moje:
U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke!
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata
– ti se razbiješ ko ….. ,
a opancima ništa!

… a pošto ne znam šta ću sa njom, odlučim da i ja napravim promociju. I normalno, kao odgovoran čovek, najpre zovem da pitam koliko bi to moglo da košta. Zovem galeriju “Progresa”, kažem da mi se mnogo dopalo ono sa Goranom Vesićem i da hoću da i moja promocija bude takva. Može, kažu mi, ali znate za ovu godinu su nam svi termini zauzeti, imamo mnogo novih najava – svi hoće da pišu knjige, i ovi Vesićevi i ovi, da izvinete, Đilasovi. – Dobro, neka bude za iduću godinu, po mogućstvu uoči sajma knjiga, ali gledajte da mi za promociju obezbedite Milovana Vitezovića i Simu Avramovića, sa Radom Đuričin ću ja da razgovaram, a onaj Rakić nije ni važan. A koliko bi to koštalo, pitam… Tu sam se valjda zakašljao i trgao iz sna, ali sam se okrenuo na drugu stranu i nastavio da sanjam.

Razgovaram sa kumom, Brankom Markovićem, on je stari partijski radnik još iz vremena Saveza komunista, sada je slutim i kod ovih, mada to neće da prizna i on mi savetuje – Idi kod Predsednika, on će to da ti reši! Ne bih da uznemiravam Predsednika, znaš koliko je zauzet,već je počela izborna kampanja, plaši me da me ne oduva, ali imam ideju – idem kod Ane Brnabić, ona će me primiti, a isto mi se i ‘vata, ona će svakako morati njega da pita … i tu napravim kardinalnu grešku!

Dobar dan, ja sam znate hteo … – Dobar dan, trže me Ana dubokim a umilnim glasom, nije važno šta ste hteli, recite mi – Da li ste vi ponosni? – Jesam, odgovaram ponosno, čitav sam život takav bio. – A da li ste digitalizovani, pita me Ana dalje. Pa znate, ne bi se baš moglo reći … kucam na kompjuteru, doduše sa dva prsta, ali ide. – Nema problema to ćemo da sredimo, najkasnije za dve godine, važno je da ste vi ponosni! Jeste li videli onaj naš promotivni izborni spot, ja sam ga lićno napravila, mogli biste malo da porazgovarate o tome sa Mirovićem, Orlićem i Marijom Obradović, pa navratite posle da popričamo o tome što ste htelli – Promociji knjige … a i zamolio bih vas, velim sebi da iskoristim priliku kad sam već došao do reči, čuo sam da postoji i neki digitalni GPS prsluk, pa ako biste mogli i to da mi ugradite, da me lakše nađu ako nastavim ovako da serem … – Piši i jedan digitalni prsluk, reče Ana Aleksandru Gajoviću, državnom sekretaru za informisanje koji je takođe tu bio prisutan.

I pođem ja, najpre kod Igora Mirovića, predsednika pokrajinske Vlade, on je pesnik, lakše ćemo se razumeti … Dobar dan kolega … On me pogleda i oštro preseče, a po čemu smo mi kolege … Znate čitao sam vaše pesme, mnogo su mi se dopale, znate ono – Nije ravna zemlja Bačka … A to, što ne kažete … i poče da mi recituje svoje stihove … A jeste li skoro nešto novo pisali – mnogo mi se dopalo ono o Lučanima, kad ste poslali svog vozača da bude tamo kad onaj lopov Đilas počne da deli onih 623 miliona eura koje je pokrao od naroda, pa ko velim možda ste naačuli kada će opet biti podela da se i ja malo ogrebem, makar za troškove promocije knjige koju sam i ja napisao kao kolega Vesić … mada ste mogli i lično da se tamo teleportujete, kao u onom predizbornom spotu … Tu me on prekide i izbaci napolje.

Šta ću, krenem kod Marije Obradović, ona je žensko, pokušaću da je šarmiram, pre pedesetak godina mi je to uspevalo … Gospođo Obradović, kažem sa vrata, meni se mnogo dopada vaša pica … Tu ona skoči i izbaci me napolje, ne stigoh ni da joj kažem da da sam mislio na onu malu picu iz prediuzbornog spota koja pritiskom na dugme digitalno postaje velika … Žalim se kumu a on mi kaže. – Tako ti i treba kad gledaš one ludake iz Pljiža, Ljubičića, Žanetića i Petrovića i oni su joj to rekli, ali nisu kao ti bili prisutni, rekao sam ti da će iz toga da ti ispadne neko sranje.

Krenem kod Vladimira Orlića, on je doktor za elektroniku, valjda će razumeti. Dobar dan doktore, kažem sa vrata da ga malo odobrovoljim … On me pogleda, pa reče – Nisam ja doktor za te stvari, morate da idete kod Slavice Đukić Dejanović … Ali doktore, nije to moja muka, poslala me Ana … E kad je to čuo, namah se odobrovoljio i počeo da priča u glas, zajedno sa mnom, ništa ga nisam razumeo, nešto je pomijao Anu, kao ona je mlada i perspektivna, naša partija je mnogo dobila sa njenim dolaskom … Doktore, uspeh nekako da kažem preko njegovih reči, mi nismo iz iste partije … Pa koji si kurac onda došao kod mene i izbaci me i on napolje.

Kako ću sa svim ovim kod Ane, ali moram, obećao sam, naljutiće se ako ne dođem. Bila je ljubazna i sve me je, kaže, razumela, vidite to su vam problemi direktnog kontakta, ali sve ćemo to da digitalizujemo, važno je da ste vi ponosni – nešto vas ne vidim na ovoj slici parade ponosa … i seks ćemo da digitalizujemo … vi ste izgleda čitavog života pogrešno jebali! Tu skočih i probudih se. Uh, dobro je što je to bio samo san. Ko jebe promociju, smisliću već nešto drugo za idući broj.

Dragiša Čolić, 22.10.2019.