U autorskom tekstu pod naslovom “Zašto nam je potreban unutrašnji dijalog o Kosovu” koji su danas objavili svi važniji mediji u zemlji, predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da je građane Srbije pozvao na unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji, “kako ne bi taj teret ostavili potomcima i zato što je potrebno, da svi zajedno pronađemo odgovor koji će biti trajan i isključiti sukob kao opciju”.

Slažem se u potpunosti i to ne od danas – od ovog teksta, već od kraja devedesetih godina prošlog veka, od momenta kad je nakon bombardovanja Srbije od strane udružene zapadne alijanse sklopljeno primirje koje smo mi proglasili pobedom. To je laž koja traje od tih dana do danas, jer da nije tako zašto bi nam sve ovo danas uopšte i trebalo.

Danas, posle toliko godina, Vućić kaže: “Vreme je da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak, da pokušamo da budemo realni, da ne dopustimo sebi da izgubimo ili nekome predamo ono što imamo, ali i da ne čekamo da će nam u ruke doći i ono što smo odavno izgubili.” I sve tako – razložno, lepo i pametno, govori Vučić mirotvorac protiv tamo nekog drugog imaginarnog Vučića koji je učestvovao i u politici koja je ratu prethodila i u politici koja je rat vodila i u politici koja je rat izgubila, konačno i u politici koja ga je 2012. godine dovela na vlast – da spreči predaju Kosova.

       Ja sam još te 2012. godine u svojoj knjizi O OPANČARIMA I OPANCIMA www.opancar.com  već u uvodnom delu napisao:

       “Nisam ja ni neki pobornik teorija zavere, ali mislim da, jednostavno, to tako funkcioniše.  Držim da nam oni, u interesu tih svojih strateških ciljeva, čak i izbore kroje, a trenutno neposredni cilj im je da završe ovo sa Kosovom. Mislili su da to mogu da sprovedu sa Tadićem, koji je demokrata po meri, dok nisu shvatili da je on obična akademska zamlata, koja se uz to i primila na lepote vlasti pa, iz straha da to ne izgubi, ne sme da se zameri onima iz (tadašnje) opozicije, jer će ga oni, uz pomoć dežurnih domaćih „patriota„ jednostavno pojesti. Kad su ovi iz Evrope to shvatili, okrenuli su se onim drugima. Ni najmanje im ne smeta što su to bivši radikali, Miloševićevi socijalisti, Mirini julovci – nema to veze, ovi drugi su robusniji i nisu toliko fini kao oni prethodni. Pitanje je samo, ko sme da „proguta žabu„, jer svima njima je Kosovo kamen za vratom. I sad imamo apsurdnu situaciju. Oni prethodni su pali zbog Kosova. Niti su se dopadali domaćim patriotama, na čelu sa ovima koji su sada na vlasti – svaki njihov, pa i najmanji korak, koji bi mogao da bude protumačen da vodi ka nezavisnosti Kosova, oštro je sasecan svim sredstvima, niti Evropi – bili su isuviše jalovi i neefikasni i ovi su im okrenuli  leđa”.

       A malo dalje, na istom mestu, napisao sam i ovo:

       “A ovi sadašnji, „piče„ ka Evropi brže nego oni prethodni i za sve što prihvate krive Borka – on je sve to već bio prihvatio pa mi sad više nemamo kud. Za onog ko se iole razume u državne poslove, to ne da nije, već ne može ni da bude tačno. Borko Stefanović, prethodni pregovarač za Kosovo, bio je državni službenik „trinaestog ranga„ i, taman da je nešto i prihvatio, to bi tek moralo da bude prihvaćeno od njegove Vlade i od nje potom formulisano kao predlog za ratifikaciju od Skupštine, gde, sasvim sigurno, ne bi prošlo zahvaljujući ovim sadašnjim koji su tada bili opozicija. A sad ovi sadašnji, na čelu sa predsednikom Vlade, koji sa te pozicije, za razliku od Borka, deluje i kao zastupnik države, prihvataju i više i brže od onih prethodnih, a sve sa objašnjenjem da je to Borko već bio prihvatio, pa, eto, sad oni nemaju kud. Ostaje tu samo jedan problem – isuviše su oni tu nac. patriota stvorili, koji su ih ozbiljno i shvatili, pa je pitanje kako će kod njih da im prođe ta priča”.

       Zbog ovog poslednjeg ovo sada i pišem – Plašim se! A vreme za naplatu došlo.

Dragiša Čolić, 24.07.2017.