Znate sigurno kako se naziva ona osoba kojoj sem sebe same niko drugi nije potreban, koja sve radi svojeručno, čak i kad su one stvari u pitanju. E, od te bolesti mi masovno bolujemo.

Čitam kolumnu Olje Bećković u jučerašnjem broju Blica i odmah prepoznajem tu pojavu. Žena htela da porazgovara sa gradskim menažerom (ups, koja faca!) Goranom Vesićem, poslala mu SMS – on je odjebao! Nije joj ni odgovorio! Zvala i druge … isto!

To je ta bolest, koju pokušavam da opišem. Možete vi svakome da kažete svašta, da ga nazovete svakojakim imenima, da ga ljubazno zamolite, da javno objavite … on će vas jednostavno odjebati. Dobićete par lajkova na društvenim mrežama i to je to. Ostalo ništa. Pas laje vetar nosi. Naiđe druga stvar, ono prethodno se zaboravi i tako to d….. traje u krug. Kako se zvaše ona pojava koju sam gore pokušao da definišem?

Nema to veze sa mnom i mojim pisanjem. Ja sam čovek koji je ostvario sve svoje životne ambicije i u godinama kad nema nameru da započinje nove. Moglo bi se reći, čak i bogat – po sopstvenim kriterijumima: „Volim za ručkom da otvorim flašu dobrog vina. Dve mi mnogo. Zadovoljan – čitavog života imao za flašu vina (dobrog)” (Moje životne devize – www.opancar.com). Posmatrač, kako reče jedan od kritičara, koji i beleži to što vidi. Morao sam ovih par reči da kažem o sebi, da me javne ličnosti o kojima je ovde reč ne bi u startu odjebale u stilu – koji je sad pa ovaj, što uznemirava nas – javne ličnosti.

No, da ne uvodim u priču nova lica, da se vratim na Olju Bećković. Žena koja je smislila koncept „Utiska nedelje“ i vodila ga uspešno 20 godina. O tome sve pohvale. Dosta sam i o tome pisao pa neću više. Desilo se međutim to što se desilo i šta sad? Izađi iz toga i kreni u nešto novo – svrsishodno, jer ovo što sada radiš, mislim na pisanje za NIN i Blic, više je žal za prošlim, nego nešto originalno i novo. A ima i drugih velikih tema.

Biti angažovan građanin, u njenom slučaju novinar, ako to želiš da budeš – u tome je poenta. A da bi to postigao moraš da imaš kontakt sa narodom, a ne ono „Doviđenja“ (sasvim slučajno iz „Utiska nedelje“). Naša opozicija je slaba i razjedinjena, više okrenuta sebi i svom rejtingu u odnosu na druge a ne prema vlasti, puna kalkulacija i manipulacija. Zahvaljujući njoj, takvoj kakva je, ostaće nam ova vlast doveka. Prava opozicija je u narodu koji je izmanipulisan od vlasti kao boljeg igrača. Treba mu prići – kako?, to je tema, a ne nadgornjavanje po elitnim časopisima i novinama koje sem akademske elite niko i ne čita.

Društvene mreže su novi fenomen koji bi trebalo koristiti. Tu bi se možda mogla naći kopča sa narodom. Ali – pokušajte da preko društvenih mreža uspostavite kontakt sa nekim od javnih ličnosti, uključujući i ove ovde pomenute. Dobićete odgovor – on/ona su javne ličnosti, možete da ih pratite (opet u njihovom interesu), oni vas ne. Neću ni ja njih da pratim, još će me u ovoj eri normativnog modernizma optužiti za uznemiravanje kad god napišem nešto što im se ne dopada.

Taj pojam „javne ličnosti“ je uzeo maha i formira se na bazi kriterijuma koje sam pomenuo na početku ovog teksta. Gorana Vesića nisam ni pokušavao da kontaktiram. Verovatno bi me i on odjebao, a to već ni emocionalno ne bih mogao da podnesem.

A da ima velikih tema, ima. Pre neki dan nabasah na fejsbuku na intervju sa nekim Višekrunom, bivšim bliskim Vučićevim saradnikom, takoreći intimusom, koji ne krije to što jeste, koji sada u ulozi insajdera priča o tom društvu i odnosima koji tamo vladaju. Izdržao sam nepunih pola sata da to slušam, više nisam mogao (traka je znatno duža). A to društvo vodi ovu zemlju. Da li narod koji na izborima glasa za Vučića, zaista želi da da ga oni vode ili je izmanipulisan. To je tema. A ako to što ovaj čovek otvoreno i javno saopštava nije tačno, onda ga treba najoštrije sankcionisati, jer to što je on odlučio da iznese u javnost je uznemiravanje javnog mnjenja u najdirektnijem smislu tog pojma. A ako je to tačno, onda i mi „strejt“ treba da krenemo u paradu ponosa, protiv ove parade blama. Just think about!

Dragiša Čolić, 01.06.2017.