“Verujem da me Vučić neće iskoristiti i odbaciti ……”. Ako ste pomislili da je ovo jedna od tabloidnih priči tipa Stanija i Filip, Bekuta i Mrkonjić, te da je i Vučić uhićen u nekoj ljubavnoj aferi, pogrešili ste. To je nedavna izjava našeg predsednika vlade, rečena u strahu da ga ne odbaci prvi potpredsednik vlade. A bilo bi logično da je obrnuto – da potpredsednik vlade strahuje da ga ne odbaci predsednik vlade. No, to je osobenost naše političke stvarnosti. Ko shvati, razumeće. Njihova veza traje dugo ….

       U svojoj knjizi O OPANČARIMA I OPANCIMA, napisao sam na jednom mestu, sledeće: “Jos me više zabrinjava njihov podmladak koji nadolazi. Kad je o Šešelju reč, verovatno je najbolji primer njegova mladjana uzdanica, Aleksandar Vučić, Ministar za informisanje. Šešelj je izgleda, ako sam dobro upućen, protagonista jednog novog stila, do zla boga nekulturnog – izadje čovek na televiziju, koju posebno voli, bar dok je bio u opoziciji, i jednostavno ne da sagovorniku da bilo šta kaže što se njemu – Šešelju, ne bi dopalo. Čim oseti tako nešto, on počinje da priča preko reči sagovornika dok se ovaj ne umori, iznervira, odreaguje ili odustane, a posle ni sam voditelj ne zna o čemu su to počeli da pričaju. Posto je izgleda tu disciplinu – svađalastvo, posebno trenirao obično izlazi kao pobednik. E sad, pitaćete, kakve to ima veze sa Aleksandrom Vučićem o kome sam počeo da pričam. Ima – na žalost. Mlad, perspektivan, ministar u dvadeset i kusur godina. E taj Ministar – pripravnik, je po svemu sudeći zaljubljen u svog patrona Šešelja. Strašno sam bio tužan kad je u jednoj takvoj utakmici svađanja na televiziji, između njega i isto tako mlađanog mu suparnika, valjda Đindjićevog pripravnika – koji se izgleda za taj duel posebno pripremao, onaj prvi, Šešeljev, koji je očigledno perspektivniji, ubedljivo pobedio. Bio je briljantan. Nadmašio je i samog Šešelja. A ja sam bio tužan, ne zato što je onaj drugi – Đinđićev, izgubio, vec zbog nečeg drugog. Jadna nam majka, kud mi to idemo. Shvatila deca da je u tome štos. I oni će sutra da nas vode, zaključio sam tada. I već nas vode! Pomenuti pobednik je već danas Ministar za informisanje. Brže nego što sam se plašio. Kako se ono zvaše ona mladež. Jungen ili nešto slično. Neznam nemački, a nemam volje ni da pogledam u rečnik.

       Ništa nije bolji ni SPS-ov portparol, omladinac, Ivica Dačić. I on se uspešno uklapa u taj novokomponovani stil. Tandem Ivica i Marica već uspešno funkcioniše”.

       Tako je to bilo ili sam ja samo to tako doživeo, nije ni važno, jer prošlo je od tada nekih petnaestak godina. Mnogo se toga promenilo. I kad je reč o okruženju i kad je reč o njima samima. Jedino što sam pogodio je da nas ta “deca” danas i vode. Kod Vučića je došlo do ogromnih promena, između ostalog i zbog toga što su mu neke okolnosti išle na ruku. Ko je mogao da očekuje da će Šešeljevo “zatočeništvo” u tome imati toliko veliki značaj. Da je njihov (i Vučićev i Nikolićev) tadašnji “guru”, Šešelj, ostao ovde, teško da bi se oni mogli osloboditi njegovog zagrljaja. Ne bi imali ni vremena ni prostora da razmišljaju o nečem drugom. Njegovim odlaskom sve se promenilo. Radikalna stranka je izgubila dosta od svog nekadašnjeg značaja i popularnosti, naročito kod onih koji su bili zaljubljeni u Šešeljeve radikalne metode  – “El’ si video šta im je Šeki rekao. Mamu im jebem, takav njima treba”.  S gubitkom značaja, bitno su se smanjile i beneficije koje stranke članstvu pružaju, pa su, kako to uvek biva, stranku najpre počeli da napuštaju oni koji su tu zbog svojih ličnih interesa i došli, tako da su radikali već tada počeli da klize ka cenzusnoj granici. Njihov tadašnji lider Tomislav Nikolić nije intenziviranjem “šešeljevskih” metoda u parlamentu to uspeo to da popravi, jer nije imao ni Šešeljev šarm ni Šešeljevu harizmu. Bedastoće tipa – Dindjiću: “ I Tito je pred smrt išao na štakama”, Draškoviću: “Govno jedno” ……, uz kolektivno nošenje majica i bedževa sa Šešeljevim likom u stilu – Mi smo Šešeljevi, Šešelj je naš, imale su samo kontraproduktivan efekat, pa je on, sa svojom zdravom “bajčetinskom” logikom, shvatio da brod koji tone valja napuštati. A ako se sećate, nije hteo da ode sve dok i Vučić nije pristao da pođe sa njim. On mu je bio najbliži, pa je bio u prilici da zna da ovaj ima političkih kapaciteta koji bi njemu (Nikoliću) mogli naškoditi ako ostane tu gde jeste, pa je bolje povesti ga sa sobom i iskoristiti i njega i njegove kapacitete za svoju novu ideju.

       Tako je nastala Srpska napredna stranka koju u početku, pa ni u momentu kad su na prošlim izborima osvojili većinu glasova, niko nije ozbiljno shvatao. Čak ni poraženi DS to nije ozbiljno shvatao – jeste da su dobili veći broj glasova, ali oni nemaju s kim da formiraju Vladu, tako da ćemo opet to mi učiniti sa našim sadašnjim koalicionim partnerima – SPS-om i URS-om ni, a oni će i pored pobede ostati gubitnici. I tako bi to i bilo da neko iz tandema Nikolić – Vučić nije došao na ideju da Dačića i Dinkića preobrati na svoju stranu. Odmah su mogli znati da sa Dinkićem neće biti problema jer to je čovek koji je uvek na strani pobednika, dok je sa Dačićem u početku to išlo malo teže, sve dok mu nisu dali ponudu koja se ne odbija – premijersko mesto i mesto ministra policije (zlu ne trebalo) za njega lično, ministarska mesta za staru SPS-ovsku gardu – Žarka Obradovića, formalnog zamenika šefa stranke, Mrkonjića, pater familijasa stranke koji je uz to preuzeo na sebe i ulogu da bude zaštitnik lika i dela Miloševića i njegove porodice, Slavice Đukić Dejanović, večite prve pratilje stranke još iz vremena Miloševića (ne računajući Miru koja je svima bila šefica) …, pa sve to još i uz bogat espap u vidu javnih preduzeća – NIS, Galenika, …, brojna članstva u upravnim odborima za trećepozivce i dr. Ko bi to mogao odbiti!

       Iz novokomponovane vlasti najpre je ispao Nikolić, jer je već u startu napravio veliku grešku – prepustio je Vučiću vođenje stranke da bi se posvetio vođenju države, što je Vučić znao da iskoristi i uspostavivši punu kontrolu nad SNS-om kao većinskom strankom, započeo borbu protiv korupcije, čime je postigao ne samo popularnost u narodu kome je očito preko glave i krađa i kojekakvih malverzacija, već i strah kod  ostalih činilaca vlasti, kako onih u opoziciji tako i onih u  samoj vlasti, a Nikoliću je ostavio da u svemu tome učestvuje i pita se ko “engleska kraljica”. Uz to i sam Nikolić je svojim okoštalim poimanjem vlasti, uz pomoć svoje bliže i dalje rodbine, tazbine i pomoći prijatelja – svojih i njihovih, tome dosta doprineo, pa ničem boljem nije  mogao ni da se nada. Čak je i svoju suprugu uključio u delatništvo na polju kulture – naravno istorijske, jer u ovoj današnjoj teško da bi se snašla, a za ljude njegovog kova istorija i onako ima prednost.

       malograđansko-čuburske fore toliko fasciniraju najnoviju pevačku zvezdu iz Žitorađe ili je u pitanju nešto drugo. Bilo kako bilo, talas se pDinkić je ispao u procesu rekonstrukcije Vlade, koja je započeta već u prvoj godini njenog trajanja. Najpre nije hteo da se odrekne ni jednog ministarskog resora koje je njegova stranka dobila – Slažem se da je rekonstrukcija potrebna ali svi moji ministri rade dobro. Potom je pristao da se odrekne jednog resora ali je u zamenu za to tražio još više, došao u sukob sa Dačićem, koji je postavio ultimatum – Ili URS iz Vlade ili SPS odlazi, pa je Dinkić izbačen i iz ove Vlade.       Dačić je još uvek u Vladi, a dokle će tu i biti, ne zna se. On je očigledno u početku bio potcenio Vućića pa se malo i zaneo – Ako sam mogao da izjebem Tadića i njegove, sa ovima će ići još lakše. Dozvolio je Mrkonjiću puni zamah na polju estrade uz sijaset gluposti na poslovima i zadacima ministra – čak je i sam na tom planu stekao zavidnu reputaciju. Žarku Obradoviću je dozvolio da  umesto male mature, koja je doživela fijasko sa dugoročnim posledicama, zajedno sa koleginicom, profesorkom Natašom Bekvalac i Mićom, zvanim “Megatrend” promoviše ovu visokoškolsku ustanovu. Paoru, Dušanu Bajatoviću – najpoželjnijem mladoženji Srbije da koka platu od petnaestak hiljada eura mesečno, s obrazloženjem da on “deo toga” daje u dobrotvorne svrhe – naravno po svom izboru i ophođenju. Menadžmentu Galenike je dozvolio da proneveri milione eura – ko da im veruje da tolike silne pare mogu da se iznesu, a da to niko ne primeti. Pa taman da je i tako, u pravu se odgovara i za činjenje i za nečinjenje – znao si ili se morao znati, jer ta firma je SPS-u data kao njegova partijska prćija. Sve su to bile isuviše velike zajebancije za ovako malo zemlju, pa su stvari morale da se razrešavaju. Obradović je ispao iz Vlade. Mrkonjić takođe, ali se čini da je njegov partijski legat isuviše veliki. Umesto ministarske fotelje dobio je funkciju savetnika u Dačićevom kabinetu, a pominje se i kao jedan od kandidata i za mesto gradonačelnika Begrada koji ovih dana takođe treba da bude smenjen. Tu nešto zaista nije jasno. Da li je moguće da Mrkonjićeve ribližava i samom Dačiću, pa otuda ono   “Verujem da me Vučić neće iskoristiti i odbaciti” sa početka priče, nije bez osnova.

       Prva rundu je dobio Vučić, na poene. Sledi druga runda, koja će kako se čini krenuti od policije, gde očigledno postoje dve struje. Jedna, na čelu sa Miloradom Veljovićem, Direktorom policije, koja optužuje oponentsku struju da je u službi organizovanog kriminala, dok ova druga čiji je (za sada) glasnogovornik general Stevan Bjelić, načelnik beogradske policije, tvrdi da je policijom zavladala mafija. Stvar se razbuktava, međusobne optužbe pljušte, oni prvi se oglašavaju preko Informera, a oni drugi preko Kurira. Ne verujem da su u ovome Vučić i Dačić, koji je istovremeno i ministar policije, na istoj strani, jer da je tako ta bi se stvar do sada već rešila. Čini se da je Vućić na Veljovićevoj strani. Dačić bi po logici stvari morao da bude na onoj drugoj.  Pratimo dalji razvoj događaja.

DC, 16.09.2013.